ФЕЉТОН - НА РОБИЈИ У ЗАТВОРУ ЗА ЕЛИТУ: Борислав Пекић је одслужио више од пет година казне у различитим установама

Др Срђан Цветковић

24. 07. 2021. у 18:00

КАЗНЕ које су добили Борислав Пекић и његови другови биле су по схватању тужилаштва "непримерено благе" за тадашње прилике и повећану будност која се захтевала од правосуђа.

ФЕЉТОН - НА РОБИЈИ У ЗАТВОРУ ЗА ЕЛИТУ: Борислав Пекић је одслужио више од пет година казне у различитим установама

Борислав Пекић у нишком затвору / Фото Из књиге "Борислав Пекић портрет бунтовника"

Адвокатски тим одбране, састављен од угледних београдских адвоката (предвођених Вељком Ковачевићем, Миодрагом Поповићем и другима) ипак се жалио, очекујући да другостепени суд, као и обично, ублажи казне. Међутим, Врховни суд Србије је био неупоредиво драстичнији. Уважио је жалбе јавног тужиоца, па је пресудом Кж-600/49 од 20. јуна 1949. одбио жалбу одбране, прихвативши сугестије јавног тужиоца и преиначивши првостепену пресуду: Ђ. Милинковић кажњен је на 16 година; С. Јеремић, Б. Пекић, А. Лазовић - по 15; Д. Зорић - 14; М. Груден - 12; С. Станојевић - 10; Р. Павловић и З. Рацић - по шест; и Ђ. Олејњик и П. Јовановић - по пет година, С. Димитријевић на три године. Сви са принудним радом, конфискацијом и одузимањем грађанских права као споредним казнама.

На тај начин на основу Закона о кривичним делима против народа и државе Окружни суд у Београду је изрекао казне дванаесторици младића, старости од 18 до 21 године, од укупно 81 годину затвора, а Врховни суд Србије од чак 122 године.

ПРВИ је за сваког изрекао просечно казну од 6 година и 7 месеци, а други казне у просеку 10 година и један месец. Ако се, пак, упореде казне у овом процесу са суђењем другој омладинској групи НРСО, маја 1946, где се радило о сличној делатности илегалне омладинске организације, изречене казне биле су у просеку између две и три године, види се неупоредиво "чвршћа рука" државе. Јасно се види да је казнена политика далеко оштрија с обзиром на то да се процес СДОЈ одвијао у години која је по режим, на спољном и на унутрашњем плану, била најтежа од завршетка Другог светског рата. У суштини, у оба случаја, радило се о безазленој делатности без стварних последица, а драстичне казне имале су за циљ само застрашивање потенцијалних противника и даље учвршћивање револуционарног режима потпуном елиминацијом грађанске опозиције. Убрзо су током 1949. у другој групи СДОЈ-а ухапшени и преостали чланови СДОЈ: Љубинко Јовичић (осуђен на четири године), заједно са још седморицом: Душан Марковић (осуђен на пет), Балша Младеновић (осуђен на четири), Борислав Косановић (три), Богдан Бајшански (три), Димитрије Станојевић (једна година), Мирослав Гобец (пет година и шест месеци), Ђорђе Скерл (20 месеци).

ОСУЂЕНИ Борислав Пекић је, после премештања из истражног затвора у Београду, одслужио више од пет година казне у затворима у Сремској Митровици, Забели крај Пожаревца и на крају у затворској болници у КПД Ниш, све до велике амнестије 1. децембра 1953. када је и он био помилован. Пекић је најпре провео готово десет месеци у београдским истражним затворима на Обилићевом венцу и Ади Циганлији. Ево како описује свој први сусрет са затворском ћелијом: "...Под је био дашчан, зидови од цигле, пресвучене изровашеним малтером, крај улаза је стајала метална посуда, 'кибла' за задовољење пете фундаменталне људске потребе. Све остало био је мрак. У нормалној самици, зависно од тога шта се њоме жели постићи, потпуна изолација или истражни притисак, живот је увек организован споља. Одвија се унутар многобројних забрана и ретких допуштења. Фебруар је био окрутно леден, ћелија се није грејала, а мени је одузет био кућни мантил".

У КПД Сремска Митровица где је дошао на издржавање казне 12. августа 1949. и био заведен под бројем 14 054, провео је једном по казни месец дана у ћелији без зрака светлости, у тоталном мраку, потпуно сам, на голом бетону. Такав затворски живот трајно му је нарушио здравље. У осамнаестој години, у тешким затворским условима, нарочито у Митровици, где је број осуђеника и за више од десет пута надмашивао предратни просек, озбиљно је и за сва времена начео своје здравље зарадивши трајно обољење плућа. У врху његовог затворског досијеа у Нишу пише: матични број 1125, десно 1-12-1953, изнад линије машином је откуцано име Пекић Борислав, а испод ставке здраствено стање осуђеника при пуштању из КП дома руком је исписано: туберкулоза плућа.

И у Краљевини али и комунистичкој Југославији КПД Сремска Митровица - био је затвор за елитне политичке затворенике. Основан 1895. у време аустроугарског цара Фрање Јосифа и бановања Куена-Хедерварија у скупну собу 1, такозвану јединицу у Првој згради Сремске Митровице, стражар га је, без видљиве нежности, унутра гурнуо.

ПЕКИЋ је забележио у својим мемоарима како није знао да ли је ушао у болницу, или је уведен у лудницу или је још у затвору. Током целог робијања морао је све службенике КПД да ословљава са господине, а у међувремену, он господин није био; па ни грађанин, а понајмање друг. Био је број; број Тај и Тај. Но, и то је био известан напредак у односу на истрагу где је био само безимена "банда". Морао је, такође, да робијашку капу, скида сваки пут када је пролазио поред неког службеника, па ма то стално био исти човек. Морао је да устане кад год би неко у његову ћелију ушао, био то управник или најневажнији кључар Дома.

Са свима њима морао је да разговара у ставу мирно, с рукама уз тело. И још каже како је морао да ради, "чему га слобода није научила, а одгој навикао".

ЊЕГОВ роман "Године које су појели скакавци", говори о затворском животу. Њиме је Пекић исписао повест српског затворског друштва у доба револуције. По доласку у Казнено-поправни дом у Сремску Митровицу, протокол је налагао, описује Пекић, да робијаши буду представљени управнику КП дома. Тада, а и доста дуго после 1949, Сремском је Митровицом управљао друг Душан Миленовић. Друг, за слободне грађане, за другове. За кажњенике, народне непријатеље и домаће изроде, био је, према прећутним пролетерским обичајима, господин. Пекић уочава у свом делу да се у затворском кавезу "кува" свакојаки свет, од шизофреника, неуротика до разних манијака, које су власти означиле као грешнике, колаборанте, антикомунисте, шпијуне, саботере, шпекуланте, до обичних лопова и криминалаца. Посебна су му опсесија цинкароши, однос управе и затвореника те сукоб карактера у том друштвеном експерименту званом затвор.

НАГОН ЗА ПРЕЖИВЉАВАЊЕМ

"СЛОБОДА се у затвору схвата као болест од које, барем до извесне мере, треба да вас излечи карантинска тишина и усамљеност; карантин у коме се налазите до три недеље. По распоређивању у собе, сусрећете се са "собном хијерархијом", собним старешинама. Најуспешније собне старешине су професионални криминалци, а најгоре загрижени политички кривци, поготову ако су, поврх свега, "дрогирани неком, крупном, мисионарском идејом, па му она била и апсолутна слобода". Они ће своју напољу изгубљену битку за апсолутну слободу продужити и овде у затвору, не видећи ни један затворски зид испред себе. Нагон за преживљавањем је од робије направио "најсавршеније колективистичко друштво у историји човечанства". Све што поседујете, припада и вашој соби. Све чиме она располаже припада и вама. "Ја не знам да ли је затвор једини пут у социјализацију друштва, али се, барем за сада, једини показао реалним и успешним, што, разуме се, не значи да све људе ваља затворити, да би се научили животу у заједници. Или је ресоцијализам управо то имао у виду, тај затворски начин, када је стварао своју слободну цивилизацију" - пише Борислав Пекић у књизи "Године које су појели скакавци.

СУТРА: ЗАТВОР ОКИВА ЉУДСКЕ ДУШЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)