ХИСТЕРИЈА КОРЕКТНОСТИ КАО ДРУШТВЕНИ ПОЖАР: Где је у данашњем свету граница између удварања и полног узнемиравања и чија су права прекршена

Војислава Црњански Спасојевић

28. 03. 2021. у 12:00

ДА свака добра замисао може да се извргне у своју супротност и ругло, показала су последња америчка истраживања: чак 40 одсто мушкараца изјавило је да не би радило са женама из страха да не буду оптужени за полно узнемиравање!

ХИСТЕРИЈА КОРЕКТНОСТИ КАО ДРУШТВЕНИ ПОЖАР: Где је у данашњем свету граница између удварања и полног узнемиравања и чија су права прекршена

Илустрација / Фото Depositphotos

Нешто пре тога "Њујорк тајмс" је објавио текст у ком алармира на све чешћу дискриминацију приликом запошљавања. Наиме, послодавци чешће бирају мушке кандидате да би избегли потенцијалне проблеме са женским, а у вези са оптужбама са сексуалним конотацијама. Колеге из страха не желе са колегиницама више ни да седе у истој канцеларији, а камоли да иду на службени пут.

Свет полако, чини се, клизи ка фази коју је још Михаил Булгаков у "Псећем срцу" сјајно описао реченицом: "Изгледа да ће ускоро толеранција да стигне до тог нивоа да ће паметнима бити забрањено да размишљају зато што то понижава осећања глупих."

Одбрана људских права у западној цивилизацији, посебно у Америци, како се све чешће чује, претвара се полако у своју супротност - на рачун наводних права једних све више су угрожена права других, па чак и великог дела популације. Људи су у сталном страху од нарастајућег броја санкција, сведоци смо хистерије на разним пољима, од забране полно или политички "некоректних" цртаних и дугометражних филмова до свеопштег "лова на вештице". Избегавају се заједничка испијања кафе двоје колега да би се избегле непријатне ситуације у којима неко неког неће добро схватити и после чега ће пљуштати оптужбе.

Многе институције и универзитети имају стриктне правилнике који забрањују међусобна удварања и изласке, како особљу тако и ученицима, а понегде је чак прописано колико најдуже смете да гледате некога у очи да се он не би осетио непријатно. Резултат је да људи ходницима ходају спуштених глава.

У Србији је ситуација далеко боља, али се саговорници "Новости" плаше да би могла да "исклизне из шина", посебно у земљи где су многи одавно "докторирали" како да злоупотребе прописе.

Кривична дела полно узнемиравање и прогањање уведена су 2017. Само у 2019. години, од када датирају последњи подаци Републичког завода за статистику, поднете су 174 кривичне пријаве за узнемиравање и 375 за прогањање. За ово прво дело осуђено је 75 људи, за друго 106.

Правници кажу, прогањање, које не мора да буде само са сексуалном конотацијом, далеко је лакше доказати. Полно узнемиравање могло би да буде клизав терен, јер се законски пропис базира на субјективном осећају жртве. У њега спада свако "вербално, невербално или физичко понашање чији је циљ или које само по себи представља повреду достојанства лица у сфери полног живота". Али, оно што некоме вређа достојанство, попут добацивања или звиждања на улици, за другог би можда могао да буде комплимент. Где је та фина граница између удварања и флерта и полног узнемиравања? Може ли на суду да заврши и неко ко није схватио да га друга особа не жели, па јој се и даље смешка на улици или је зове на кафу? Да ли је једнак степен кривице за оне који за неким звизну и за оне који, када се девојка не окрене на звиждук, почну да је вређају или нападају?

Ивана Јосифовић, судија Вишег суда у Новом Саду и председник УО Удружења судија и тужилаца, каже да је битан моменат код кривичног дела полног узнемиравања чињеница да је то понашање изазвало страх или створило непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење. Опет, поставља се питање где је граница нечијег страха и да ли се заиста неко плаши добацивања? Или се ново кривично дело користи за друге циљеве - од освете до уцене?

- Полно узнемиравање се, за разлику од прогањања, не гони по службеној дужности, већ по предлогу оштећеног - каже Јосифовић. - На суду је да процени осећај жртве, да ли је угрожена сфера полних слобода, било речима (нпр. "обуци кратку сукњу и велики деколте, имамо важног клијента"), невербалном гестикулацијом (константним намигивањем) или додирима (тапшањем по задњици). Слажем се да неће сви доживети сваку ситуацију исто и да би требало увести неку врсту објективизације, или кроз измену бића кривичног дела или кроз измену његове дефиниције. Суд би требало да тумачи догађај у реалистичном контексту, а не само на основу субјективног осећаја оштећеног. Ако се догађај десио између два лица, без сведока, пресудно је, по мом мишљењу, да ли је изазвао страх.

ПРЕ ОДНОСА ПИСАНА САГЛАСНОСТ

ДЕО оптужби на рачун покрета #meetoо односи се и на пристрасност у политичком смислу. Као пример наводи се Ендру Куомо, гувернер Њујорка, кога је осам жена оптужило за злостављање, али није био на мети покрета јер долази из Демократске странке, блиске покрету, и практично је њихов политички партнер. Такође, има замерки и да покрет у хајци не прави разлику у тежини преступа, па су људи оптужени за ситније сексуалне преступе старе годинама, за које су се извинили, добијали исти третман као монструми који су деценијама силовали жене. Општа хистерија је, кажу, толико убила спонтаност у сексу да је све више апликација којима се пре односа потврђује сагласност оба партнера.

Ипак, судија Јосифовић слаже се с тврдњом да неограничено ширење појединачних људских права иде на штету права свих других и да је у многим земљама борба за родну равноправност доведена безмало до апсурда. То, каже, показују управо случаји када колеге избегавају да раде са колегиницама не зато што их сматрају мање компетентнима, већ зато што се плаше оптужби за узнемиравање. У судницама се виде и честе злоупотребе, па реалне жртве остају на маргинама статистике.

- Наравно да се треба понашати с поштовањем и према свом и према другом полу, али морамо да задржимо и људскост и толеранцију - истиче она. - Не можемо се претворити у "војнике" људских права, застрашене, који се боје да остваре нормалне контакте са другима. А кад немаш на кога да се ослониш, када не осећаш припадност партнеру, породици, вери, нацији, постајеш управо то - војник који ће се борити за било који циљ из страха.

Цела прича експлодирала је са покретом #metoо, 2017. године, после оптужби против холивудског продуцента Харвија Вајнстина. Покрет је, посебно у почетку, одиграо значајну улогу у охрабривању дела жена да јавно проговоре о сексуалном злостављању, али с временом се нашао на мети бројних критика. Највише му је замерено да је у време интернета, глобалних медија, сензационализма и друштвених мрежа почео да личи на "лов на вештице". Људи су излагани прогону у јавности без икаквих провера, чак и када су злочин пријављивале анонимне особе. Типичан пример је популарни глумац индијског порекла Азиз Ансари, кога је анонимна жена оптужила у медијима за сексуално злостављање. Чак и из њене приче било је јасно да је Ансари, док су били на састанку, само предлагао секс, у чему је био упорнији, али без назнаке насиља или злостављања. То је био једини његов "грех".

Озбиљна замерка покрету је и да је фокусиран на злостављаче из света познатих и жене из више класе, углавном беле, а да запоставља сиромашне жене, припаднице мањина и посебно сексуалне раднице и жртве трговине људима, које су најрањивије и најизложеније насиљу.

Социолог проф. др Љубиша Деспотовић не мисли да је ово што се дешава у целом свету случајно. По његовом мишљењу, у питању је процес превредновања свих традиционалних вредности у оквиру идеологије глобализације:

- Људи живе у друштву у коме све постаје кажњиво под фирмом повећане сензибилности на насиље. Губи се слобода контаката и комуникације, а на сцену ступа нова социјална педагогија. Понашање људи прати се кроз правни и медијски надзор. Циљ је контролисана, уплашена, атомизована јединка, којом је лако манипулисати, јер не зна како да се понаша ни у приватном, ни у јавном простору, пошто све може бити криминализовано.

Људи су, како каже, слуђени, нико нема појма где су границе, било да је у питању удварање, или исказивање мишљења, или пак васпитавање деце. Не зна када може добити тужбу за узнемиравање или када му могу бити одузета деца. Захваљујући медијима и друштевним мрежама, грађани су смишљено затрпани морем информација, у којима не могу да се снађу. Све то ствара одличан простор за контролу.

КАЗНЕ У НАШОЈ ЗЕМЉИ

ЗА полно узнемиравање запрећене казне у Србији иду од новчаних до три године затвора, односно до пет, ако је лице малолетно. За прогањање такође иду до три, али се могу "попети" и до 10 ако су последице дела теже или наступи смрт.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)