ИДЕЈА ПОТЕКЛА ОД КОМУНИСТА: Покушаји раскола у Црној Гори у служби дневно политичких потреба

Вук Мијатовић

16. 01. 2021. у 17:14

ИДЕЈА ПОТЕКЛА ОД КОМУНИСТА: Покушаји раскола у Црној Гори у служби дневно политичких потреба

Мираш Дедеић / Архива

КАДА је прошле године црногорска власт ушла у отворен сукоб са Српском православном црквом, корист из те ситуације по ко зна који пут покушао је да извуче самозвани архиепископ непризнате Црногорске православне цркве Мираш Дедеић, који је поновио своје претензије на имовину канонске цркве.

Мирашеве наде брзо су се истопиле, а његова ЦПЦ остала је маргинална организација чија је једина улога била у томе да је кругови бивше црногорске власти повремено користе као претњу СПЦ и Митрополији црногорско-приморској.

Покушај изазивања раскола у СПЦ на територији Црне Горе и стварање аутокефалне црногорске цркве није нов, али ни у једном тренутку није озбиљно угрозио јединство СПЦ и православних верника у овој држави. Још је током Другог светског рата клерофашиста и колаборациониста Секула Дрљевић говорио о посебности црногорског православља и маштао о пројекту сличном Хрватској правосланој цркви у НДХ.

Идеје о расколу у Цркви на тертиторији Црне Горе поново су се јавиле крајем педесетих година. Тадашњи црногорски комунистички врх користио је претњу "македонским сценариом", као средство притиска на СПЦ и њено тадашње руководство. У широј јавности идеју аутокефалне црногорске цркве почели су да промовишу заговорници независности Црне Горе почетком деведесетих година. Идеја аутокефалности била је у потпуности у служби политике, без икаквог утемељења, па чак и без упућености њених заговорника, у питања канона и организације СПЦ.

ПУБЛИЦИСТА Јован Јањић наводи да се у то време већина чланова самозваног иницијативног одбора за оснивање аутокефалне црногорске цркве, у књизи "Ко је ко у Црној Гори", изјаснила да су - атеисти.

На јесен 1993. године, истовремено са заседањем Светог архијерејског сабора СПЦ, на "збору Црногораца", одржаном на Тргу маршала Тита на Цетињу, у органзацији самозваног одбора за обнову црногорске православне цркве за "духовног поглавара" изабран је Антоније Абрамовић, архимандрит из Канаде. СПЦ је одмах реаговала саопштењем да је реч о одлукама и поступцима који су "лишени било каквог канонског смисла и црквеног значаја".

Такозвана ЦПЦ први пут је неуспешно покушала да се региструје 1995. године, а затим и 1999. Коначно, у јануару 2000. године Одељење за безбедност Цетиња издало им је потврду о регистрацији.

У међувремену Амбрамовић је умро, а вођа ЦПЦ 1997. године постао је Мираш Дедић, рашчињени свештеник Цариградске патријаршије, који се тада назвао Михајло. Наводно, и раније је опостојао план југословенских служби безбедности да се Дедеић "убаци" у Митрополију и прогласи за епископа, како би исценирао раскол по "македонском сценарију". Мираша, који је у народу убрзо прозван распопом, прате и бројне друге контроверзе. Писало се и да је био ожењен у Италији и да не постоји документ о разводу. Он је "рукоположен за митрополита" у Софији од стране Алтернативног синода Бугарске православне цркве, који канонска бугарска црква сматра расколничким.

Мирашева црква остала је без иоле значајнијег утицаја међу верницима у Црној Гори јер су и заговорници црногорске независности и црногорског језика остали верни СПЦ. Њихови покушаји да направе отклон од српске традиције у Црној Гори, попут избацивања Светог Саве из црквеног календара углавном су наилазили на подсмех због неукости и непознавања чак ни основих црквених канона. Међу "свештенством" ЦПЦ остали су углавном рашчињени свештеници СПЦ и других православних цркава. Ни таква ЦПЦ није успела да остане целовита, па је пре две године, после сукоба са Мирашом, своју групу из ЦПЦ издвојио Лав Лајовић.

"АРТЕМИЈЕВЦИ" И ЗИЛОТИ: Иако без значајнијег утицаја на јединство верника, па и без политичких импликација које носи прича о аутокефалној СПЦ, један раскол лично је тешко доживео велики број чланова Синода СПЦ. Реч је сукобу, рашчињењу и, на крају, искључењу из цркве некадашњег епископа рашко-призренског Артемија.

Артемије је 2010. под оптужбом за финансијске малверзације рашчињен одлуком Сабора СПЦ. Ову одлуку, међутим, Артемије није прихватио већ је, са групом верних монаха наставио да обавља службу. Године 2015. патријарх Иринеј и Сабор СПЦ позвали су Артемија да "крене путем мира и јединства са Црквом".

Одговорио је да његово одбијање није оглушивање о позив Сабора и патријарха већ својеврсно сведочење о правоверју.

- Све док непоколебљиво остајемо у светоотачкој вери, ништа заједничко немамо са расколом. Гледано, међутим, Вашим очима, Артемије је у расколу - одговорио је рашчињени епископ и устврдио да је "можда административно одвојен од СПЦ, али да догматски није одвојен од Христа, а то значи ни од Српске православне цркве какву нам је основао и предао Свети Сава".

Након овог одговора Сабор је Артемија искључио из Српске православне цркве. Поручили су да је он за Српску патријаршију само Марко Радосављевић, грађанин који се не сматра хришћанином и чланом Цркве. Према црквеним прописима, он је остао без права да учествује у православним обредима, да се причешћује и исповеда, па ни да га свештеник Српске православне цркве опоје после смрти.

Мираш Дедеић / Архива

Артемије се ни после ове одлуке није поколебао, већ се ставио на чело тзв. Епархије рашко-призренске у егзилу. Ова организација за неколико година отворила је богослужбене објекте у неколико места у Србији, али и у иностранству. Присталице бившег епископа окупљале су се на литургијама у Аустрији, Канади, САД и Јужноафричкој Републици. На друштвеним мрежама су у то време освануле фотографије десетина младих Африканаца из Јоханезбурга са иконама и Артемијевим сликама. Постале су чувене његове "катакомбе", односно места за богослужење која је оснивао у становима или подрумима стамбених зграда, а које је патријаршија називала лажним храмовима и парасинагогама.

Артемије је преминуо 21. новембра прошле године, дан после патријарха Иринеја и двадесетак дана после митрополита Амфилохија, са којим је својевремено био један од ученика Јустина Поповића.

У СРБИЈИ делује и неканонска зилотска Српска истински православна црква коју предводи монах Акакије и која има неколико стотина следбеника. Ову организацију основао је Немања Станковић, који је касније узео монашко име Акакије. Он је на Фрушкој гори у близини манастира Нова Раваница основао заједницу монаха. Овај покрет противио се сваком покушају реформе Цркве, одбацивао идеје екуменизма, сваки контакт са јеретицима и могућност прихватања грегоријанског календара. За СПЦ следбеници Акакија су расколници, фундаменталисти и јеретици.

Званично седиште тзв. СИПЦ је Утешитељевска црква код Раље, а сви њихови манастири и цркве имају истакнуте црне заставе са натписом "Православље или смрт".

У жижу јавности доспели су 2014. године када је откривено да су организвали "Светолазарев православни извиђачки камп" на Кучајским планинама. Учесници кампа били су малолетници узраста од 12 до 18 година, а међу стварима којима су учени биле су и војничке вештине и руковање репликама "калашњикова".

Митрополити Порфирије тада је рекао да камп нема никакве везе са хришћанством и православљем и да је реч о скандалозној злоупотреби деце.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)