ПОТИСКИВАЊЕ ПРИВРЕДНОГ РАЗВОЈА: Коста Михаиловић о економским односима који су доносили највећа искушења за стабилност Југославије

ЈУГОСЛАВИЈА се налази пред великом историјском одлуком - шта чинити ако њене намере да економски сарађује са западном Европом, уз чување политичке независности, буду наишле на захтев: или ћете ући унутра или ћете остати напољу.

Архива

У току је један вид економског повезивања са Европом који добрим делом произилази из дезинтеграције југословенске привреде, затварања привреде у републичке и покрајинске границе. Док међурепублички промет добара и услуга опада, а да се и не помиње производна сарадња, промет сваке републике и покрајине са иностранством бележи пораст. Таква тенденција значи да се привредни простор Југославије распарчава и да се сваки њен осамостаљени део интегрише са иностраном привредом. Ова тенденција назначује даље југословенске перспективе уколико се драстично не пресеку садашњи, веома снажни токови дезинтеграције, који привреду Југославије, али и читаву њену судбину чине неизвесном.

Ово је пре тридесетак година написао академик и универзитетски професор Коста Михаиловић и објавио на страницама "Књижевних новина". Угледни правник и економиста учествовао је у својеврсној анкети, под називом "Историјски форум", у којој су српски интелектуалци писали како виде будућност Југославије. У тексту насловљеном "Југославија данас - крах федерације" указује на то да је Југославија створена вољом народа који су се у њу ујединили, али не и без туђих благослова.

- Ни после седамдесет година заједничког живота рационална формула заједничког живота не само што није нађена, већ је Југославија запала у политичку и економску блокаду у каквој никад није била током своје историје - пише академик. - Ту блокаду прати емоционална напетост која не допушта да се успостави нормална комуникација у тражењу путева за излаз из стања кризе, рационалност као владајући принцип у савременом свету повлачи се пред пристрасношћу ужих, парцијалних интереса, чак и научници занемарују непобитне чињенице које би морале да их професионално обавежу. Поставља се питање како у таквим условима остварити међусобну комуникацију и како доћи до прихватљивих решења за све.

МИХАИЛОВИЋ наглашава да није безначајно ко је утицао на стварање Југославије, али и ко се супротстављао томе, као и њеном опстанку:

- Преко тог питања често се прелази упркос слутњи да унутрашња доминација једних или других политичких снага и нација није била без страних покровитеља. Југославија се, како закључујемо из радова Милорада Екмечића, од свог настанка сударила са идеологијом сепаратизма, арсеналом аустроугарске пропаганде и снажним утицајем католичке цркве. Утицаји ове врсте прилагођавали су се времену и приликама не мењајући антијугословенски карактер. Најмање се могло очекивати да ће и Коминтерна оспорити постојање Југославије и инсистирати на подели на угњетачке и угњетане нације. Невоља је у томе што су се погледи Коминтерне преточили у званичну политику друге Југославије, проузрокујући међунационалне неспоразуме и сукобе све до данас.

Као велику грешку, Михаиловић наводи то што мотиви и погледи на будућу државну заједницу нису одмах изнети и рашчишћени, јер би се тако пронашла регионална формула заједничког живота као неопходна противтежа нерационалностима и предрасудама које су оптеретиле нову државу.

- Ни после седамдесет година рационална формула заједничког живота не само што није нађена, већ је Југославија запала у политичку и економску блокаду у каквој се никада није нашла током своје историје - навео је Михаиловић. - Ту блокаду прати емоционална напетост која не допушта да се успостави нормална комуникација у тражењу путева за излаз из стања кризе, рационалност као владајући принцип у савременом свету повлачи се пред пристрасношћу ужих, парцијалних интереса, чак и научници занемарују непобитне чињенице које би морале да их професионално обавежу. Поставља се питање како у таквим условима остварити међусобну комуникацију и како доћи до прихватљивих решења за све.

Највећи проблем који је стално оптерећивао Југославију, по Михаиловићевом мишљењу, били су различити погледи на друштвено уређење. Централизам који је владао измећу два рата, сучељавао се са захтевима за федерацијом, а после Другог светског рата федерализам је уступио место конфедерализму.

- Недоумице око друштвеног уређења стварају осећање неизвесности и несигурности, а често узрокују политичке и економске напетости. Стабилност једне државне заједнице изражава се и њеном способношћу да успешно решава сукобе. Мудрост је да се ти сукоби благовремено предвиде. Конфедеративни систем одлучивања какав је данас у Југославији, не само што не допушта да се сукоби интереса решавају на најбезболнији начин, већ често не дозвољава и да се тешкоће уопште реше. Због тога је овај систем одлучивања са разлогом назначен као један од главних виновника свестране кризе која је захватила Југославију.

У ТОЈ КРИЗИ Михаиловић је видео "крах пројекта конфедерације који је почео да се остварује почетком шездесетих година, да би у Уставу из 1974. године добио свој заокружен институционални израз".

- Тај пројекат се послужио привредном реформом из 1965. године као параваном, злоупотребљавајући њене, иначе разумне и прихватљиве циљеве. У последње време често је понављана тврдња да је та реформа пропала због социјалних напетости. Реални лични доходак између 1966. и 1970. године порастао је за 42 одсто, што је највећи раст који је у Југославији остварен у једном петогодишту - објашњава Михаиловић. - Истина, раст запослености у том петогодишту је заустављен, али је одлазак на рад у иностранство у великој мери то надокнадио.

Прави разлог да се напусте привредне реформе, сматрао је Михаиловић, нису биле студентске демонстрације 1968, нити притисак пред којим би влада попустила. Прави разлог за напуштање реформе Михаиловић је видео у томе што је децентрализација, која је схваћена као дебирократизација, послужила да се устоличи полицентризам, док је идеја о проширењу тржишта злоупотребљена да се укине свако планирање и изврши демонтирање федерације.

- Но, ни идеја о тржишту није била дугог века - пише Михаиловић. - Договорна економија је, више од плана тржишта, одговарала волунтаризму ојачаних републичких и покрајинских олигархија. Привредна реформа је била кратка епизода која је утрла пут амандманима и Уставу из 1974. године којим је пројекат конфедерације био завршен, уколико није представљао етапу за коначно разбијање Југославије.

НЕДОУМИЦЕ око друштвеног уређења су крајње озбиљно оптерећивале југословенско друштво. Михаиловић је подсетио да није познато да је негде у свету федерација еволуирала у конфедерацију, па би Југославија представљала својеврстан изузетак. Био је уверен да је антиисторијски, дезинтеграциони процес започео у оним срединама у којима је сепаратизам традиционално снажан. Разлоге зашто је такво уређење прихваћено и у другим срединама ваља тражити у тежњи политичких олигархија република и покрајина да политичким монополом осигурају личну независност и самоизбор.

- Још немамо одговора на питање зашто је конфедерација превагнула у центрима политичке моћи, доводећи у питање постигнуте резултате у привреди, демократизацији и међунационалним односима. Али, конфедеративно уређење се наметало без много скрупула - пише Михаиловић. - Да би се удовољило захтевима заступника конфедерације, привредни развој је потиснут у економску позадину, а тиме и многе економске рационалности, као што су велики привредни системи. У двема најразвијенијим републикама, наклоност према конфедерацији је веома снажна и као идеал друштвеног уређења никада није била напуштена.

У књизи "Стварање нове Југославије", Слободан Нешовић је објавио белешке Моше Пијаде о дискусијама вођеним између чланова председништва АВНОЈ-а, на Кочевском рогу у пролеће 1944. године. Пијаде је написао да су се неки словеначки делегати залагали за што "већу самосталност земаља", али је Борис Кидрич реаговао да "ми не стварамо државни савез већ савезну државу" и да "не смемо оставити утисак у иностранству да растурамо Југославију".

- Није тешко закључити да је било речи о конфедерацији, и то непосредно после заседања АВНОЈ-а - пише Михаиловић. - До средине шездесетих година тежња за конфедеративним уређењем била је пригушена, да би се од тада преко амандмана и Устава из 1974. године остварила у року од свега десетак година. Снаге које се данас супротстављају успостављању федерације и које су за непромењен статус у ствари бране већ утемељену конфедерацију. Те снаге не крију да су за конфедеративно уређење.

Михаиловић је сматрао да би се из чињенице да је Југославија имала најсређеније међунационалне односе и да је доживљавала економски просперитет у периоду када је имала истинско федеративно уређење државе, морали извући закључци за развој привреде и политичку стабилност Југославије.

- СУДЕЋИ по тешкоћама на које наилазе покушаји установљавања јединственог југословенског тржишта, стварање модерне федерације наилази на огромне тешкоће. За јединствено тржиште неопходани су јединствена фискална политика, монетарна политика, политика личних доходака и јединствено регулисање односа са иностранством. Овим захтевима се даје отпор тамо где се најмање очекује - у нашим најразвијенијим републикама. Чување сопствене политичке аутономије оне претпостављају стварању таквог јединственог тржишта. Наравно, сви се изјашњавају за јединствено југословенско тржиште, али мало њих пристају на јединствене мере економске политике. Ситуација је таква да Југославија нема ни јединствено, ни заједничко тржиште, већ специфично квазитржиште које не може допринети сређивању односа у привреди.

Југославија само темељном изменом привредног система - сматрао је Михаиловић, може да нађе путеве изласка из економске кризе, ако створи политички систем на демократским основама модерне федерације која ће поштовати равноправност народа и политичке слободе грађана:

- Пре и после рата, Југославију је оптерећивала доминација у центрима политичке моћи због чега није била у стању да успешно решава национално питање на равноправној и доследно принципијелној основи. Модерна федерација онемогућила би републичке и покрајинске олигархије у распиривању националних страсти.

Словенија је, наводи Михаиловић, економски толико одскочила, да не види много заједничког са осталим деловима земље, нарочито са оним неразвијеним, а аспирације неразвијених подручја су нереално велике у условима високих задужења и ниске ефикасности њихових привреда.

- Србији су неоправдано наметнуте обавезе развијених, због чега је њена привреда већ потонула до нивоа неразвијених република. Ови проблеми чине минско поље препуно прикривених неспоразума и сукоба са неизвесним исходом. Иронијом судбине, економски аспекти који су приликом уједињења 1918. године били у позадини, после седам деценија опседају не само политичке лидере већ и обичне грађане, дајући основни тон политичким односима. Економски односи између република и покрајина представљаће можда највеће искушење за стабилност Југославије - закључио је Михаиловић.

ОКРЕНУТИ ЗАПАДУ

ЗАНИМЉИВО је да су напоре Србије да се приближи Европи запазили Маркс и Енгелс, који су још 1853. написали да српски слободарски народ не жели да трпи ни турски ни руски феудализам, да брзо усваја западну културу. Упркос томе што се мора осећати обавезним Русији због сопственог ослобођења, он ће се, проценили су творци марксизма, све више окретати демократским институцијама Запада. Михаиловић је посетио да је каснији ток догађаја потврдио такве оцене.

ВРЕМЕ ПРОСПЕРИТЕТА

АКАДЕМИК Коста Михаиловић сматрао је да је период од почетка педесетих до почетка шездесетих година протеклог века био релативно задовољавајући:

- Далеко од помисли да су сва национална питања и тада била на задовољавајући начин решена, али су националне страсти биле смирене, док је демократизација постепено освајала друштвене односе. Предузећа су 1962. године самостално располагала са 58 одсто друштвеног производа више него 25 година касније. Привредни резултати су били изузетно добри. Све је то стварало осећање друштвене сигурности и отварало оптимистичке перспективе.

Карикатура Ранка Гузине

СРПСКА НАЦИЈА НИЈЕ БИЛА ЕКСПЛОАТАТОРСКА

У ВРЕМЕ када се стварала Југославија, вероватно ниједан њен народ није имао јасну визију о томе како ће се формирати међусобни економски односи у будућој држави. Талас индустријализације је прво запљуснуо Словенију, која је због тога у Југославију ушла као економски најразвијенија, на нивоу вишем од Хрватске, Војводине и Србије и, наравно, осетно вишем од осталих неразвијених подручја у којима су се тек стварали предуслови индустријализације. Велике разлике у нивоу економске развијености република и покрајина су наслеђене, биле су то више разлике у почетним предностима него у нивоу дохотка по становнику. Михаиловић наглашава да су царинска заштита индустријских производа, уз слободне и ниске цене пољопоивредних производа, погодовале економском развоју Словеније и Хрватске. Због тога је разумљиво што се између два рата најбрже развијала Словенија затим Хрватска, па Војводина и Србија, док је привредни развој готово заобишао остала подручја.

- Ова оцена се темељи на Статистици Југославије из 1938. године којом се демантује покушај Рудолфа Бићанића у књизи "Економска основа Хрватског питања" - да докаже, супротно свакој економској логици, да су најразвијенији делови Југославије били највише експлоатисани и да су се због тога најспорије развијали - објаснио је Михаиловић. - Током 1939. и 1940. године многи економисти, веома убедљиво су побијали налазе, тезе и методологију примењену у овој књизи. За ту књигу предговор је написао Влатко Мачек и тиме задао основну тезу о експлоатацији Хрватске, коју је аутор требало да докаже. Занимљиво је да су се Бићанићеве оцене о економској основи међунационалних односа веома добро уклапале у коминтерновско виђење Југославије, према којем је српска нација била угњетачка, а тиме и експлоататорска.

ПРОДУБЉИВАЊЕ ЈАЗА ИЗМЕЂУ РАЗВИЈЕНИХ И НЕРАЗВИЈЕНИХ

СРБИЈА је била на ниском нивоу развијености између два рата, а није ни имала довољно развијену свест о значају индустријализације, нити идеју о могућности експлоатације других. Како је то изгледало Михаиловић илуструје примером: "Фабрика обуће 'Бата' изабрала је Шабац као најповољнију локацију. Међутим, под притиском локалних обућара који су у фабрици видели конкуренцију, Општина није дала одобрење и фабрика се преселила у Борово! Министарство трговине и индустрије у ком су Срби вероватно имали неког утицаја остало је потпуно равнодушно на ову одлуку."

- Србија није достигла ни југословенски просек између два рата - пише Михаиловић. - Предрасуда о њеном привилегованом економском развоју не само што се пренела у време после Другог светског рата, већ је одиграла значајну улогу у њеном економском заостајању. Разлике у нивоу економске развијености између република и покрајина јако су се повећале, уз заостајање привреде Србије. Упорна тенденција продубљавања јаза између развијених и неразвијених која траје пуних седам деценија, избацила је на површину проблеме који су у стању да уздрмају стабилност Југославије и без других недаћа.

Препоручујемо

Друштво

1 1

ДРЖАВА ИЛУЗИЈА И ПРОПУШТЕНИХ ШАНСИ: Историјски форум "Књижевних новина" из 1988. је сведочанство о једном турбулентном времену

05. 01. 2021. у 17:14

Друштво

0 0

КРАХ ТИТОВОГ И КАРДЕЉЕВОГ ПРОЈЕКТА: Историјски форум "Књижевних новина" из 1988. - српска елита o Југославији

05. 01. 2021. у 11:08

Друштво

0 3

СРБИЈА ЈЕ ПОНУДИЛА РУКУ ПОМИРЕЊА: Југославија је рођена у време ратне драме која је поделила јужнословенске народе

04. 01. 2021. у 17:14

Друштво

0 5

ФАТАЛИЗАМ НАЦИОНАЛНИХ ИДЕОЛОГИЈА: Од монархистичког централизма до комунистичке конфедерације

03. 01. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације