ПЉАЧКА УЗ ПОМОЋ НЕУСТАВНОГ ЗАКОНА: Финансијско и економско исцрпљивање Србије у СФР Југославији

ПРИВРЕДОМ Југославије најмање су владали закони економског тржишта и конкуренције, па је самим тим створеним националним богатством управљала држава.

Фото приватна архива

Национални доходак се преливао под утицајем државних органа, али никада није било срачунато где се и колико прелива и да ли се на неки начин надокнађује. Недостатак таквог рачуна изазивао је незадовољства и неспоразуме између република.

Примера ради, административном одлуком органа федерације, у читавом периоду постојања Југославије, цене пољопривредних и прехрамбених производа и цене електричне енергије држане су на ниском нивоу, испод економских, мање-више са објашњењима да су у питању социјални разлози. Те производе је највећим делом производила Србија и снабдевала читаву Југославију. Може се претпоставити колико је националног дохотка на тај начин преливено у друге републике.

Међутим, постојале су и компензације, не формално, него у виду неких повољности државне политике за пољопривреду, прехрамбену индустрију, енергетику и друге области, као што су хемијска индустрија која производи вештачка ђубрива, производња пољопривредних машина и слично. Произвођачи из ових делатности, при набавци увозне опреме добијали су државну сагласност да могу куповати девизе из Централног девизног фонда за отплату кредита по знатно повољнијем курсу, који такође није био економски.

НИКАДА нико није израчунао колико на тај начин пољопривреда или енергетика добијају адекватну компензацију, али оне су с тим могле да рачунају у складу са одобрењима за конкретне инвестиције и увоз опреме.

Овакав систем је важио у дугом периоду времена, па је задржан по Уставу СФРЈ из 1974. године.

Међутим, већ 1955. године покренута је иницијатива да се поменути Централни девизни фонд расформира и да се подели на републике, да свакој припадају девизе које се остваре на њеној територији и да потом једна другој продају девизе по комерцијалном курсу. За Србију је то значило да се њени производи и даље продају по ниским некомерцијалним ценама, а да она купује девизе по високим комерцијалним ценама.

Одједном су се појавиле курсне разлике које српска предузећа нису могла да издрже. Прилив девиза је по правилу оствариван од туризма на Јадрану па су девизе припадале Хрватској, која је и даље куповала пољопривредне производе по ниским административним ценама.

Електрична енергија је продавана по контролисано ниским ценама, а трошкови њене производње су битно повећани, јер су девизе за увозну опрему морале да се набављају по високим комерцијалним курсевима, и тако даље.

Доношење само једног оваквог закона, о девизном фонду, без узимања у обзир последица по укупне билансе, унело је хаос у економију земље. Србија није била у стању да предузећима надокнади курсну разлику да би наставила развој и набавку опреме, па су многа зауставила развој.

Било је случајева да је предузеће набавило увозну опрему уз сагласност да ће, кад доспевају отплатне рате кредита, девизе куповати по ниским курсевима код Централног девизног фонда, али пошто је он поменутим законом ликвидиран, а девизе су на девизном тржишту, тј. код Хрватског девизног фонда који се пуни преко туризма, са јефтином храном из Србије, веома скупе, није било финансијских могућности да се преузете обавезе измире. Било је не само застоја у развоју, него и међународних проблема. Стране фирме то нису могле да схвате, јер су имале закључене уговоре...

ПОМЕНУТИ Закон о девизном пословању био је неуставан. Донет је на силу. Нанео је огромне штете српској привреди и уз грдне муке после седам година примене, 1982, пошто су насилни иницијатори помрли, Савезна скупштина га је ставила ван снаге као противуставан.

Главни силеџија и иницијатор промене девизног система, иако је то било противуставно, био је Едвард Кардељ, неприкосновени уставотворац, који је ваљда сматрао да, ако га је он писао да он има право и да га крши. Лично је био и шеф радне групе за израду поменутог закона.

Други карактеристичан пример закона који је нанео велику штету Србији, свесно насилним начином његовог доношења и политиком његовог садржаја, јесте Закон о фонду за развој недовољно развијених република и покрајина. Он је донет у очигледној коалицији развијених република, Словеније и Хрватске и недовољно развијених Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније и Аутономне покрајине Косово и Метохија. По сваком спорном питању они су налазили заједнички интерес да закон садржи одредбе које ће Србија скупо платити.

ОСНОВНО питање било је шта треба да буде основица за давање средстава у Фонд. Становиште Србије је било да то треба да буде добит предузећа, односно средства остварена и издвојена за акумулацију. Опорезивањем, акумулација би била релоцирана у недовољно развијена подручја.

Знало се да највећу добит и акумулацију остварују предузећа у Словенији и Хрватској као најпродуктивнија и да би она поднела највећи терет, што је економски и логично. Међутим, победило је друго становиште, да се опорезују републике, да њихови буџети дају одређени проценат од бруто друштвеног производа оствареног у републици у обрачунском периоду. Бруто друштвени производ садржи и потрошњу, дакле, плате, доприносе и све могуће. То практично значи да ако република нема довољно пореских прихода да изврши ову обавезу, мора да се задужи и да је приоритетно изврши.

Ово је учињено да би развијене републике терет пребациле на Србију, јер се у њеном бруто друштвеном производу налазило мало акумулације, али, с обзиром на величину републике, доста средстава за потрошњу, плате, порезе и друго.

Недовољно развијене републике и покрајине су могле да пристану на овакво решење јер та средства се враћају њима, без обзира на који се начин узимају. Али су добиле два савезника који ће због тога у примени закона увек бити на њиховој страни.

А примена закона претпоставља да се сваке године у Савезној скупштини усваја резолуција о томе колико ће се издвајати у поменути Фонд, па с обзиром на повољно системско решење, могу бити наклоњене неразвијенима.

Евентуално затезање од стране Србије било би третирано као великосрпски национализам који хоће да растури Југославију. А ово је трајало 20 година.

Крупно питање било је право коришћења средстава из Фонда. То је решено насилно, политички, независно од материјалних чињеница.

ПО СВИМ економским параметрима Србија је била за око 20 одсто мање развијена од просека Југославије, али је сврстана у развијене републике које немају право да користе средства Фонда. Мора да даје, али нема право да користи. Јесте мање развијена од просека, али је сврстана у развијеније!

Није прихваћен ни аргумент да Србија има компактно велико неразвијено подручје на југу републике, мање развијено, а уз то и веће од сваке републике којој даје средства.

Било је година када је допринос Србије Фонду за развој, по усвојеним правилима, био већи од њене целокупне добити и када је морала да се задужује код банака да измирује обавезе према Фонду.

Средства су давана неразвијенима бесповратно. Онај који их је добијао није морао никоме да подноси рачуне како ће их употребити, јер их не мора вратити. А што је још горе, даваоци средстава нису имали право да се мешају у то како се њихова средства користе.

Ефекат свега за Србију био је да је почела нагло да успорава свој развој, па и да заостаје у односу на друге републике. На основу званичне државне статистике, то није било могуће порицати, па је југословенско руководство признало ситуацију и у једној својој званичној одлуци записало да треба нешто предузети да се економско стање Србије заокрене ка расту.

Међутим, нити је ишта предузето, нити је до заокрета уопште дошло док Фонд није укинут.

Српско руководство имало је у вођењу југословенске политике маргинални утицај.

Српско руководство је, често, а када је морало да се приклони и одлукама које штете интересима Србије, користило политичку паролу да је за Србију све добро што је добро за Југославију. Показало се да никакве жртве нису биле довољне да задовоље оне који су желели да је растуре.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације