КРОЈЕЊЕ СРПСКЕ СУДБИНЕ: Уставно растурање Југославије од Другог заседања Авноја до 1974. године

Борисав Јовић

29. 11. 2020. у 17:00

КРОЈЕЊЕ СРПСКЕ СУДБИНЕ: Уставно растурање Југославије од Другог заседања Авноја до 1974. године

Фото приватна архива

ЈОШ крајем XVIII и почетком XIX века, познати интелектуалци и прогресивни политичари, мотивисани племенитом идејом, залагали су се за уједињење словенских народа на Балкану, пре свега, ради остваривања њиховог независног положаја и ослобођења од вишевековне власти Аустроугарске, односно Отоманске империје.

Доследна реализација те идеје није успела уједињењем и стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године.

Скривене, па и јавне опструкције заједничког живота биле су манифестоване и пре Другог светског рата, а посебно за време капитулације краљевине Југославије и фашистичке окупације у периоду 1941–1945. године.

Међутим, још у току Народноослободилачке борбе, већ 1943. године, на другом  заседању Авноја донете су значајне конститутивне одлуке о формирању државе равноправних народа, а то значи федеративне државе. На тај начин је и формално прекинут уставни континуитет са Краљевином Југославијом.

Тим одлукама, поред осталог, опредељено је будуће федеративно државно уређење засновано на суверености конститутивних југословенских народа са њиховим правом на самоопредељење. Показало се међутим у пракси да се оно што је писало у одлукама Авноја никада није остваривало, да је тим одлукама за српски народ постављен темељ неравноправности и онемогућено право на самоопредељење. Устав од 31. јануара 1946. године којим је конституисано државно уређење Федеративне Народне Републике Југославије, задржао је неравноправност  српског народа: раздробљеност његовог националног бића, без икаквог права да иступа као целина, као и раздробљеност Републике Србије и српског народа у њој.

Српски народ се никада није формално изјашњавао о позицији која му је наметнута и о наводној равноправности, које дефакто није било.

У првом члану Устава из 1946. године утврђено је да је ФНРЈ „савезна народна држава републиканског облика, заједница равноправних народа, који су на основу права на самоопредељење, укључујући право на отцепљење, изразили своју вољу да живе заједно у федеративној држави“. У том члану наведено је шест народних република које сачињавају ФНРЈ.

Према члану 11 „свака народна република има свој Устав“, који доноси „самостално“ и који треба да „одржава особености републике и мора бити у сагласности са Уставом ФНРЈ“.

Међутим, већ трећим ставом члана 1, Устав мења компетенцију само једне републике, утврђујући да „Народна Република Србија има у свом саставу Аутономну Покрајину Војводину и Аутономну Косовско-метохијску Област“. Већ на тај начин је био ограничен уставни капацитет Републике Србије, јер је доведена у неравноправан уставни положај у односу на остале републике.

Устав из 1946. прописао је да разграничење територија народних република изврши Народна скупштина ФНРЈ, с тим да се „границе народне републике не могу мењати без њеног пристанка“ (члан 12). Међутим, то Народна скупштина није извршила, тако да је то осетљиво међунационално питање остало отворено.

Ни одлукама којим је утврђено федерално уређење, посебни акти о територијама и границама република нису били донети, осим за границу између Војводине и СР Хрватске, која није сасвим прецизно утврђена.  И данас – готово  75  година од доношења Устава из 1946. остала су отворена гранична питања између већине република.  Прелиминарно и неформално границе је утврдио ужи круг политичких функционера КПЈ. Нажалост, остали су актуелни гранични спорови Републике Хрватске са Словенијом, БиХ, Црном Гором и Србијом и после распада Југославије.

Већ после доношења Устава из 1946, извршеним уставним и законским променама, смањена је власт савезног државног апарата и то пре свега децентрализацијом – преношењем централних државних компетенција на ниже државне и локалне органе, уз истовремено и постепено увођење радничког самоуправљања 1950. године.

Тиме је започет процес који је трајао све до 1974. године, процес поступног умањивања уставних надлежности и права Југославије, док Уставом СФРЈ из 1974. године нису створени услови за њен нестанак и распад.

Преовладали су парцијални интереси који су се системски манифестовали усвајањем уставних амандмана 1968. и 1971. године, који су били значајан корак ка растурању Југославије... Начелни уставни концепт измењен је амандманом 20 којим су аутономне покрајине уставноправно изједначене са републикама. На тај начин је Југославија била даље раздробљена, а српски народ и Србија даље развлашћени, а знатно је смањен суверенитет федералне државе.

Југославија је у привредном погледу потпуно разједињена. Сви централни (југословенски) фондови су ликвидирани и пренети на републике и аутономне покрајине, изузев Фонда за развој недовољно развијених република и покрајина и Централног девизног фонда, око којих је настављено спорење. Централни девизни фонд је пренет на републике и покрајине супротно уставним одредбама 1975. године, а Фонду за развој су после двадесет година, 1985. године републике и покрајине престале да уплаћују дотације.

Тим амандманима, поред осталих питања, издвојене су из Србије територије аутономних покрајина. На тим територијама, органи Републике Србије, иако су формално били органи за целу територију, према усвојеним амандманима, нису имали одговарајућа законодавна, управна и судска овлашћења која су касније још више минимизирана Уставом из 1974, што је још више ограничило права и српском народу и Србији и повећало њихову неравноправност.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)