Уистину, последња деценија прошлог века само је била крај нечега што је дуго трајало; неминован резултат једног драматичног века пуног победа и пораза, одушевљења и разочарања, али и судбоносних грешака које је српски народ на крају морао да плати.

Српски народ, победник у Великом рату, створио је велику државу са Хрватима и Словенцима, упркос томе што су пријатељске државе победнице у рату нудиле Србији проширење до пола Славоније и до пола Далмације, укључујући и Сплит, али да не прави државу са Хрватима и Словенцима. Та судбоносна одлука усмерила је функционисање заједничке државе кроз читав век, који је био пун размирица и потреса и на крају сукоба и распада.

Тадашње руководство Србије није разумело да Хрвати и Словенци имају другачије интересе од Срба, да је њима циљ стварање самосталних држава, а да им уједињење са Србијом представља привремено стање и најпогоднији начин да то остваре.

Срби нису ни приметили да су државу, створену захваљујући великим жртвама својих предака, предали у трајну владавину управо Хрватима и Словенцима, који су се дочепали апсолутне власти и деценијама радили на циљевима својих нација, а на штету српске нације.

Откад су Тито и Кардељ преузели апсолутну власт, српски народ и његови представници се ни за шта нису питали.

У свим критичним тренуцима за будућност српског народа, његови представници у власти или нису ни питани, или нису реаговали како је требало.

На другом заседању Авноја 1943. године донете су далекосежне одлуке о федерализацији Југославије, без легитимног представника српског народа.

У ОСЛОБОЂЕНОЈ земљи после Другог светског рата, под апсолутном владавином Хрвата и Словенаца, Срби нису смели да покрену ни такво крупно питање као што је злочин извршен у Јасеновцу, а камоли да постављају питања своје равноправности и целине српских националних интереса. Све што би проговорили било би окарактерисано као великосрпски национализам опасан за опстанак Југославије.

Свака уставна промена, од завршетка рата до последњег Устава Југославије 1974. године, повећавала је власт република, а смањивала надлежности заједничке државе, док 1974. године није републикама дато право да растуре заједничку државу и насилним путем, а да се против њих не може употребити сила.

Креирање таквих уставних решења било је потпуно у рукама Тита и Кардеља. Иако су она била усмерена против интереса и права српског народа, српски представници у власти нису реаговали.

Распад Југославије био је саставни део политике државног руководства на челу са Титом и Кардељем и то на штету српског народа.

Крајем XX века српска судбина била је одређена оним што се догађало у дужем периоду.

Ако су српски владари и функционери читав један век ишли из грешке у грешку, или су пропустили да одговорно обављају своје дужности одбране интереса свог народа, вероватно и није могло другачије да буде, па је деведесетих година прошлога века исход који смо доживели био неизбежан.

Изгубити један век јесте много. Изгубити га због грешака сопственог руководства јесте неопростиво. Али то је век који је прошао и који смо преживели. Долазе нове генерације које, верујем, неће себи дозволити луксуз да поступају као њихови претходници.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације