ДИНАСТИЈЕ КАО КАМЕН СПОТИЦАЊА: Неспоразуме на почетку 20. века изазивао је антагонизам између зета и таста

РАЗВОЈ догађаја крајем деветнаестог и почетком прошлог века показао је да је управо династичко питање превазилазило личне и породичне оквире.

Фото архива

Од Берлинског конгреса, преко балканских ратова и Првог светског рата, када је решавање српског националног питања било пред завршном фазом - дилема ко ће бити стожер уједињења постало је главна препрека билом ком суштинском договору.

Књаз па краљ Никола се и за време Обреновића, а потом Карађорђевића, држао става да непрестано треба радити на ослобађању и уједињењу Српства, на територијалном ширењу српске и црногорске дражве. Основни неспоразум је био у томе што је он настојао да се ти циљеви остваре под жезлом династије Петровића.

Из његових бројних иступања и прокламација о српству, пре и после Берлинског конгреса 1878. и међународног признања, може да се уочи да је његова полазна идеја била прво стварање велике Црне Горе, па тек после тога уједињење свих Срба. Његове амбиције да "води српство", подразумевале су да прошири своју државу на Боку которску, Херцеговину и Босну до Сарајева, Северну Албанију са Скадром и Далмацију до изнад Сплита, као и на стару Србију. Спремао се да престоницу премести у Никшић, па је зато у том граду подигао велелепн дворац и подигао Саборну цркву. Ова стратегија у ствари је био одговор на све веће притиске у Црној Гори за уједињење са Србијом. Вешто је успевао да избегне загрљај "великог брата", јер је предосећао да би то био крај његове владавине и државе.

ТАКАВ однос није се променио ни после 1903. године када је на престо дошао његов зет Петар Карађорђевић. Овим супротстављеним интересеима, поред "неког тајанственог антагонизма између зета и таста" , доприносио је и Пашић сматрајући да су амбиције црногорског суверена неоствариве. Од првих дана успостављања своје моћи, у државној структури Србије, популарни Баја је у том правцу каналисао политику према "црногорском питању" .

Извештај у "Вечерњим Новостима" о посети краља Николе Београду, Фото архива

Догађаји у Европи, анексија Босне и Херцеговине, балкански ратови, присилиће их у неколико наврата да се бар полузванично отвори прича о заједничкој будућности.

Иначе, у ноћи између 26. и 27. јануара (односно 8. и 9. фебруара) 1913. године, на Брдицу код Скадра погинуло 2.000 србијанских војника - окупатора - седам батаљона Дринске дивизије другог позива и из три батаљона првог позива.

Овом јединицом која је послата као помоћ црногорској војсци командовао је пуковник Дамјан Поповић.

Елем, вратимо се успостављеним контактима за формирање какве-такве државне заједнице. Председник црногорске владе генерал Митар Мартиновић, уз сагласност црногорског престолонаследника Данила, започео је разговоре о стварању "реалне уније". Новица Ракочевић у студији "Црна Гора и уједињење" подсећа да су владајући кругови на Цетињу, суочени са многим слабостима црногорске државе, увидели да даљи развој Црне Горе није могућ без ослонца на Србију, па су се обратили влади Србије да предложи основ за реалну унију. Али, на томе је и остало, иако је Србија позитивно одговорила, обавезујући се да ће, ако се прогласи уједињење, члановима црногорске династије обезбедити `вечиту ренту'.

Краљ Петар је прихватио предлог краља Николе, и врло убрзо је упућен одговор двору на Цетиње. Писмо, у коме се потврђује прихватање идеје челника династије Петровић, написао је Никола Пашић, а "чича Пера" је само ставио свој потпис. И ту је преписка престала... Одговор са Цетиња није никад стигао у Београд.

Понашање црногорског суверена није промакло ни руском посланику на Цетињу, генералу Николају Потапову, који у свом извештају Петербургу, скреће пажњу: "Сви Црногорци, као један човек, сматрају споразум са Србијом као једини излаз из тешке ситуације у коју су упали после балканских ратова, али то се не може рећи за краља Николу, који се све више удаљава од Србије."

СРПСКА НАРОДНА СКУПШТИНА КЊАЖЕВИНЕ

ЗА РАЗЛИКУ од младоцрногорских ревизиониста историје, њихови преци нису имали недоумица о томе ко су и шта су, па је тако 10. децембра 1906. у Владином дому на Цетињу, Народна скупштина Црне Горе већином гласова одлучила да њен званичан назив буде "Српска народна скупштина Књажевине Црне Горе".

Два дана касније књаз Никола упутио је писмо председнику Скупштине Шаку Петровићу Његошу: "Разумио сам да је наша Скупштина ријешила назвати се Српско-црногорска народна скупштина. Ја противу тога немам ништа... Већ када је скупштина себи дала ову титулу, што иста заборави мене с предлогом на владу да се и ја прозовем `Ми по милости божјој књаз и господар српско-црногорски`, јер иначе, остајући на само `црногорски`, излази некако да смо у несугласици Скупштина и ја, што у ствари, Богу хвала, нијесмо."

Краљ Петар I Карађорђевић, Фото архива

У МАЈУ 1915. године, Црна Гора је по трећи пут покренула питање уније са Србијом. Престолонаследник Данило је, средином тог месеца, пуковнику Петру Пешићу, шефу српске војне мисије на Цетињу, изнео идеју о састанку са престолонаследником Александром у Србији, и понудио договор да њих двојица реше српско питање тако што би Црна Гора и Србија "биле једна држава по систему Немачке". Али, и овог пута се поновила већ виђена прича. Иако је из Србије стигао брз одговор да се предлог прихвата, "неко" се на Цетињу у последњем тренутку предомислио...

Неколико месеци пре него што је црногорска војска била доведена у ситуацију да положи оружје непријатељу, у лето 1916. године, по четврти пут је покренуто питање две братске земље. Иницијатор је био нови председник црногорске владе Андрија Радовић. Његов предлог је био необичан и врло оригиналан. Очито добро познавајући династичке суревњивости, он је у августу 1916, поднео краљу Николи меморандум у коме се предвиђало да се деда одрекне престола у корист унука регента Александра, али да се потом мушки потомци, и једне и друге династије наизменично смењују на престолу српско-црногорске државе.

Краљ Никола са супругом у емиграцији, Фото архива

Радовићев меморандум краљ Никола није прихватио. Изговорио је само једну реченицу: "Уједињења не може бити до истребљења једне куће" .

Времешни црногорски владар одбио је и овај захтев. "Тек кад се он лично нашао у потпуној сигурности - у Бриндизију у Италији - издао је наређење за повлачење црногорске војске у Албанију, у Скадар. Али тада црногорска војска већ више није постојала..." - пише Васа Казимировић.

Препоручујемо

Економија

1 5

СЕВЕР ЖЕЉНО ЧЕКА ФАБРИКЕ ИЗ СРБИЈЕ: Најава о улагањима и запошљавању обрадовала становнике дела Црне Горе

09. 11. 2020. у 11:22

Друштво

6 90

ЈУРИШ ПАРТИЈАЦА НА ДЕДИЊСКЕ ВИЛЕ: Шта се у Србији дешавало октобра 1944. када су стигле пролетерске јединице

01. 11. 2020. у 18:32

Политика

0 1

МАНДАТАР КРИВОКАПИЋ: Надам се интензивнијој сарадњи Србије и Црне Горе

29. 10. 2020. у 01:05

Црна Гора

0 2

АБАЗОВИЋ ПОТВРДИО СУСРЕТ: Имао сам задовољство да разговарам са амбасадором Божовићем

27. 10. 2020. у 22:33

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације