АДВОКАТИ НЕЋЕ У ПЕНЗИЈУ, ЈОШ ЧЕКАЈУ СЛУЧАЈ КАРИЈЕРЕ: Професија у којој готово сви раде и после 65. године, тврде, тада у највећој снази

АДВОКАТУРА је позив у којем се не иде у пензију. Бар тако изгледа у пракси. Адвокати раде све док могу да ходају.

Фото Н. Скендерија/Танјуг/Ж. Кнежевић

То се без икакве дилеме може рећи за огромну већину људи из ове професије, иако као и сви други могу у мировину са 65 напуњених година.

Међутим, многе у канцеларији и даље држи жар према послу, способност да још раде на високом нивоу, али и зарада која добро дође уз редовну пензију.

Један од адвоката средње гарде Југослав Тинтор наглашава да је адвокатура такав посао који уђе у крв и не оставља се лако.

- За двадесет година у овом послу још нисам срео колегу који је рекао: "Испунио сам услов за пензију и одох да пецам" - каже нам Тинтор. - То је посао који људи воле да раде и када могу у пензију наставе да воде случајеве, пишу жалбе и поднеске... Професија је таква да омогућава да и даље остварују и приходе и да буду радно активни до седамдесете, или осамдесете године само у нешто блажој форми. Најчешће смање број предмета којима се баве.

Фото Depositphotos

Како Тинтор наводи, већина адвоката не прелази нагло из фазе великог рада у фазу мировања и одмора.

- То све има позитиван ефекат, па су многе колеге и у поодмаклој доби веома виталне. Верујем да томе доприноси и то што помало раде, јер адвокатура је очигледно професија која продужава живот. Ако имају оформљене канцеларије, онда већину посла пренесу на децу или млађе адвокате, а они су ту да буду у току, саветују, помогну. Ово је практично посао који радите док можете да пишете. Већина и после 40 година каријере и даље има клијенте који баш њих желе, а и искуство које су стекли има специфичну тежину - објашњава наш саговорник.

Пример адвоката којег није напустила жеђ за судницом је Бранислав Тапушковић (83), који је загазио у девету деценију живота, али не планира да одложи списе разних кривичних предмета. Каже да се тај посао воли и не архивира лако. Уз бројне случајеве, тренутно ради и на два јавности прилично позната, у Вишем суду брани владику Артемија, а пред Специјалним судом Марка Мишковића.

- Адвокат док је жив мисли да није добио најважнији случај у каријери - сматра Тапушковић. - То најбоље објашњава зашто скоро нико од нас не иде у уобичајену пензију. У другим професијама људе са 65 година отерају са радног места, а адвокат је тад у највећој снази, препун искуства и зашто би онда престајао да ради.

Овај познати београдски адвокат је још 1996. године стекао услов да се пензионише. До тада је већ бранио Вука Драшковића, Зорана Ђинђића, Хамдију Поздерца и Фикрета Абдића, чувеног затвореника Вучка Манојловића. Са њим је 16 година чекао извршење смртне казне због убиства јавног тужиоца у Лесковцу, а дочекао њено укидање 2002, а онда на крају пре седам година и помиловање. Још десетине најтежих убистава забележено је у Тапушковићевој биографији, али још не може да тврди да је одрадио највећи предмет у каријери.

- Адвокат сам пуне 54 године, односно 59 ако рачунамо приправнички стаж. Нисам можда толико интелектуално моћан као што сам био, али не пада ми на памет да престанем да радим - наглашава наш саговорник. - Човек треба да ради док год је у снази. То нас одржава. Након остваривања права на пензију, још 15 година сам радио у Хагу, између осталог и у предмету Слободана Милошевића. Ни сада не прође дан, а да ме људи не зову за савете. Некад их упућујем где треба, а нешто преузмем да радим. Недавно сам ушао у нови случај као да ми је први у животу. Син мог пријатеља је у озбиљном белају и мени је тај случај сада највећи на свету.

С друге стране, Тома Фила (79) је један од ретких адвоката који се пензионисао, у смислу да више не иде у суд, али је и даље члан Адвокатске коморе. У пензију је отишао 2014. године са 73 године.

- Не недостаје ми судница. Радио сам поштено и стекао углед. Никада нисам ушао код судије у канцеларију да тражим неку погодност за свог клијента. Код мене није било мутљавине. Тужилац је тужио, ја сам бранио, најбоље што сам умео, а судија је пресуђивао. Сад су дошли неки нови клинци, па нека се они баве тим пословима са својом генерацијом.

Фила нам каже да данас као адвокат једино даје људима савете шта да раде и на крају им препоручи млађе колеге из своје канцеларије.

- Сад то што радим не наплаћујем. Зарадио сам довољно у животу и у Хагу, а немам најважнији трошак - децу. Пријатељи ми кажу да имам троје-четворо деце, још бих ја радио. Уплаћивао сам највећу могућу пензију и сад она износи око 80.000 динара. Уз оно што сам уштедео довољно ми је да лепо живим. Не волим авионе и јахте, већ само кафану и моју жену, и то ме једино кошта. Паре трошим у кафани. Него ми сад ова корона квари планове, ја је нисам напустио, али други се плаше да уђу, па не могу са свима да се дружим колико хоћу.

- Ангажован сам у цркви, председник сам Црквене општине Београда и заменик партијарха као председника Управног одбора Београдско-карловачке архиепископије. Уз то сам и народни посланик, али од Скупштине не примам плату. Тог новца сам се одрекао.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације