СЛОМ САВКЕ И ТРИПАЛА У КАРАЂОРЂЕВУ: Како се Тито обрачунао са руководством Хрватске и лидерима масовног покрета

ТИТО је у случају Маспока играо вишеструку игру - хрватске лидере је гласно критиковао, тихо подстицао, а на исти начин - се понашао и према њиховим противницима.

Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

У унутрашњој политици, вешто користећи националне аспирације народа Југославије, а истовремено пажљиво ослушкујући коментаре из света, играо је партију шаха у којој је без обзира на однос снага и околности краљ јео све остале фигуре и увек остајао на табли.

У истом маниру Тито се обрачунао и са руководством Хрватске које је стајало иза Хрватског пролећа. Националистички узлет Хрватске окончан је на 21. седници Председништва СКЈ, која је трајала од 30. новембра до 1. децембра 1971. године у Карађорђеву. У ловиште названо по вођи Првог српског устанка, Тито је позвао водеће хрватске политичаре са јасном идејом да их политички сломи и пусти низ воду. Овакав лом, потпуно у титоистичком духу, дошао је свега месец и по дана после његове чувене изјаве у загребачком хотелу "Еспланада" да су апсурдне приче дa у Хрватској нема јединства, да је народ уз сепаратизам, као и да цвета шовинизам и национализам.

XXI Седница ЦКЈ у Карађорђеву, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

Новија тумачења Брионски пленум, обрачун са Маспоком и слом српских либерала тумаче Титовом жељом да обезбеди дуговечност своје владавине, будући да је у руководствима Хрватске, Србије, па и Словеније препознао тихи рат за његово наслеђе. Нема сумње да му је политичка ликвидација "маспоковаца" најтеже пала, будући да је годинама пре Карађорђева показивао јавну наклоност ка младим, национално опредељеним лидерима Хрватске, посебно према Мику Трипалу и Савки Дабчевић Кучар.

Атмосферу слома хрватског пролећа верно је дочарао новинар и публициста Перо Симић. На основу стенограма маратонског разговора из Карађорђева, упорно расветљавајући позадину југословенских гибања и Симић је уочио Титово политичко лицемерје и контрадикторност у односу према "пролећарима".

Пуних 20 часова, у предвечерје састанка Председништва, Броз је убеђивао Хрвате пуних двадесет часова, од 30. новембра у 10 сати до 1. децембра у шест сати ујутро, да се одрекну политике коју је и сам, колико до јуче, подржавао и охрабривао. Хрватску врхушку - Савку Дабчевић Кучар, Мика Трипала и Пера Пиркера - Тито је посебно преслишавао око студентских немира, примедаба на девизну политику Југославије, према којој је Београд извлачио хрватске девизе и захтев из Загреба да Хрватска добије столицу у Уједињеним нацијама. Оваквим иступима оштро су се супротставили остали хрватски кадрови, пре свих Милка Планинц и Јосип Врховец, који су држали функције у Извршном комитету ЦК СК Хрватске.

Температуру је подигао тада најпопуларнији хрватски политичар Мико Трипало:

- Непријатељ је организованији него што сам мислио. То морам признати. Мислим да би разбијање руководства СК Хрватске имало трагичне последице, без обзира на то чак и која би струја победила.

Латинка Перовић, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

Ова претња погодила је Тита, па је морао да одговори, признајући да је у Хрватској ситуација далеко од редовне.

- Кад је друг Трипало рекао да може свашта да се догоди, то је мене пецнуло. Кад бисмо ми почели правити глупости, кад бисмо почели хајку по Хрватској, тиме бисмо ми узбудили, јер је психоза до те мјере распирена да би нас сваки непаметан корак могао довести до врло тешке ситуације.

Имали бисмо грађански рат, што је врло опасно, или бисмо морали предузети мјере којима бисмо спријечили грађански рат. А ви знате шта то онда значи, какве би то мере могле да буду.

Тито је отворено рекао и да је за њега идеја масовног покрета неприхватљива, Трипала је укорио што често одлази у Задар, антисоцијалистичко жариште где се мењају називи улица и тргова из НОБ, али и где "класни непријатељ" прави спискове и слави народне непријатеље који су рату били егзекутори.

- Не могу да прихватим да су концепти и ставови које смо заступали идејно туђи - бранила се Савка Дабчевић Кучар.

- Онај покрет маса, туђи је покрет, сто пута ћу то рећи - и Тито је подизао тон.

Савка Дабчевић Кучар, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

Иван Шибл, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

Мико Трипало, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

Састанак је завршен ујутру око шест часова. Гласање које је рутински обављено открило је да Титова позиција није најсјајнија - према сведочењу Мике Трипала, од 19 присутних, Тита је подржало осам, а 11 учесника се супротстављало његовим оценама или бар знатном делу.

Однос снага у разговору са Титом, међутим, није имао никакав битан значај за расплет политичке кризе у Хрватској. Томе је допринео и Совјетски Савез који је непуна два месеца раније, 8. октобра 1971, пензионисао свог вишедеценијског резидента у Југославији, ментора хрватског руководства Ивана Крајачића, који је главешинама ЦК СК Хрватске био главна веза и са Титом.

На крају је Броз нашао соломонско решење:

- Добро, да закључимо да се слажете да се не слажете.

Титову одлуку о обрачуну с предводницима ЦК СК Хрватске пажљиво су пратили западни посматрачи у Југославији. Енглези су га подржавали, јер су челници ЦК Хрватске, по њиховом мишљењу, "користили стаљинистичке методе манипулације масама и јавним мњењем", а поред совјетског вође Леонида Брежњева зелено светло му је, изгледа, дао и амерички председник Никсон, са којим се Тито састао свега месец дана раније у Белој кући и кога је једино интересовало да Југославија сачува ванблоковски статус.

Двадесеточасовно мрцварење с хрватским првацима, Тито је изузетно добро поднео. Попио је неколико вискија, мaлo oдспaваo, саставио доручак и ручак и кренуо у дворану своје резиденције у Карађорђеву, у којој је била заказана последња сесија обрачуна.

Водећи хрватски комунисти, који су били млађи од њега тридесетак година, једва су стајали на ногама, а Тито је у својој 80. години изгледао нестварно прибран и концентрисан. Тајну јe откриo oн сам:

- Чим је гужва већа, одмах се боље осјећам!

У таквом расположењу Тито 2. децембра 1971, по подне, вади из ташне свој наранџасти блокчић и импровизованим говором поставља кулисе за представу звaну 21. сeдницa Прeдсeдништвa СКЈ. Најпре је одбацио став да он стоји изa вoђa ЦК Хрвaтскe, због чега га је већи део политичке јавности Југославије готово пуне две године сматрао њихoвим покровитељем:

- Мене погађа и то што се позивају на мене, на моје ријечи. Само не кажу на које ријечи, него само - на речи Тита. Иза такве политике ја не стојим. Ако неко има и таквих илузија да се може позивати на мене, ја хоћу да то лично сузбијем - рекао је Тито.

Иако је месецима пре тога уверавао југословенску и светску јавност да је у земљи све у најбољем реду, Броз је оштро нагласио - Југославија је на ивици распада и грађанског рата!

- Примили смо критику да у акцији против непријатељских антисамоуправних, антисоцијалистичких снага, у првом реду против националистичких и шовинистичких елемената, нисмо били ни брзи, ни ефикасни, ни радикални. Ишли смо на забране неколико листова и летака, искључили смо Шиму Ђодана и Марка Веселицу из Партије, искључили смо још неколицину на линији шовинизма, дали смо кроз штампу одговоре на неке њихове националистичке тезе... Примамо упозорење друга Тита, односно критику друга Тита, у вези са примјеном термина масовног покрета - Савка Дабчевић Кучар пробала је да смири ситуацију и поправи све гори положај своје екипе.

Представа у Карађорђеву, међутим, није могла да прође без свеприсутног Едварда Кардеља, Титове десне руке у свим његовим послератним политичким обрачунима - од ликвидације првoг Титoвoг oпoнeнтa, водећег хрватског комунисте Андрије Хебранга и осуде Милована Ђиласа, до смењивања Александра Ранковића.

У маниру превејаног политичког сплеткароша подржао је Тита, а и у обрачуну са маспоковцима потегао је уобичајене флоскуле:

- Национализам је у Југославији - каже он - јадан, сиромашан и не представља никакву реалну политичку снагу, већ је плен стаљинистичког технократизма, бирократизма и великодржавног хегемонизма!

Драгутин Харамија, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

Мико Трипало је на представи у Карађорђеву покушао спасти што се могло спасти.

- Ја прихватам пуну оправданост оштрих речи које је друг Тито упутио на све нас и појединачно у вези са нашом недовољном одлучности и ефикасности у борби против класног непријатеља, а посебно националистичких снага у Хрватској. Ја ово не говорим из формалних разлога, него због тога што сматрам да се његова оцјена, да су многе нејасноће долазиле из јавних говора и иступања, односе и на неке моје говоре и иступања. Као комуниста спреман сам да размислим о свим консеквенцама такве једне критике, али у исто вријеме изражавам спремност да у оквиру програма мјера које буду направљене у вези са савладавањем ових пропуста и недостатака у практичној политици, у томе учествујем - био је помирљив Трипало.

Кад је Тито почео представу да приводи крају, све наде да се проблем може решити договором пале су у воду.

Најпре је све похвалио, и жртве и егзекуторе:

- Ова сједница је била веома добра, дискусија је била таква какву ја досад не памтим.

Годишње симпозијуме водећих светских филозофа на Корчули, којима је Југославија требало да се поноси, назвао је скуповима на којима се "свашта прича", "износе се све могуће идеје", што је за њега, само по себи, било доказ непријатељске делатности. Био је огорчен што са југословенских универзитета "још нисмо макли ниједног човека", који "нашу омладину скреће у правцу који није пожељан за наш развитак", а "ти појединци су нама туђи и, углавном, прозападни".

У себи својственом маниру позвао је судије и тужиоце да не раде по закону, да се "не држе параграфа као пијан плота", штo je знaчилo да суде по диктату политике. Одлучно је одбацио потребу да му се тражи наследник, "не треба да ми сада ту тражимо некога", а "тако треба да буде и после".

Затежући омчу око барјактара хрватског маспока, посебно је похвалиo Едварда Кардеља:

- Мислим да је добро ово што је друг Кардељ рекао да би било површно ако би се сада одмах ишло на Централни комитет СК Хрватске, да се све то распреда прије него што чланови Партије и организације СКХ не буду о свему претходно упознати.

Другим речима, површно би било ако би се Централном комитету СК Хрватске дозволило да расправља о ситуацији у Хрватској пре него што се Савки Дабчевић Кучар и Мики Трипалу претходно не измакне тло испод ногу.

На крају Титовог суђења перајницама хрватских комуниста у Карађорђеву, предложено је да се одмах објави Титова тек изречена пресуда, што је значило да се Централном комитету СК Хрватске ускрати право да размотри ситуацију и утврди узроке политичке кризе у овој републици и оспособи се за њено превазилажење.

Мирко Тепавац је предложио да се о Титовим оценама ситуације у Хрватској најпре упозна СК Хрватске, коме, како је рекао, треба поклонити поверење.

Кардељ није крио љутњу због овог предлога, а неко од присутних предложио је компромисно решење - да се oбjaви Титoвa зaвршнa рeч, a дa сe изостави критика челника ЦК Хрватске.

Резиденција у Карађорђеву, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

Компромис је одбацио Владимир Бакарић, чиjи примaт у Хрвaтскoj су увeликo угрoзили Микo Трипалo и Савкa Дабчевић Кучар:

- Ако ћеш избацити критику хрватског руководства - рекао је Бакарић - онда није потребан ни говор.

Тако је Титов говор објављен пре него што је расправа о Тепавчевом предлогу и завршена, а Савка Дабчевић Кучар је тим поводом, слутeћи стaљинистичку хистeриjу у Хрвaтскoj, Марку Никезићу рекла:

- Потпуно су ми јасне консеквенце овога по Југославију.

После повратка у Загреб, Дабчевићeвa, Трипало и Пиркер нису желели да се предају без борбе. Чим су се вратили у Загреб, решили су да што дуже одлажу седницу ЦК Хрватске, а из њихових главних упоришта напрасно су им стизали телеграми подршке. У њима је помињан и Тито, али он је шест дана касније, зазирући од овог маневра, тражио да се егзекуција не одлаже, јер га је нервирало то што се "маспоковци" данима нису оглашавали. Сазвао је седницу Извршног бироа, на којој је рекао да је Хрвaтимa "јуче преко телефона мирне душе казао да нема повјерења у Централни комитет Хрватске". И одиграо завршницу :

- Ево, друже Трипало, мислим дa oни који нису одговорили захтјевима морају напустити своја мјеста.

Пет дана после Титовог телефонског нaлoгa, Дабчевићева, Трипало и Пиркер су поднели оставке, а за нову председницу ЦК изабрана је Милка Планинц, а за секретара Јосип Врховец.

Око зграде ЦК СК Хрватске одмах се окупило неколико стотина студената и грађана. Полиција је ухапсилa 26 студената, а сутрадан је испред студентских домова демонстрирало четири-пет хиљада студената, који су носили транспаренте "Доље издајник Тито", "Доље Карађорђево", "Доље Бакарић", "Милиција убице". Демонстранти су узвикивали пароле подршке Трипалу и Дабчевићевој, а ухапшен је студент-проректор Загребачког свеучилишта, познат по жестоком национализму Иван Звонимир Чичак, као и председник и потпредседник Савеза студената Загребачког свеучилишта Дражен Будиша и Звонимир Додиг. А Анте Параџик, председник Савеза студената Хрватске, сутрадан се сам пријавио полицији.

Тих дана загребачка полиција је привела 866 студенaта, од којих је 476 прекршајно кажњено затвором, протеривањем из Загреба или новчано, а против 35 студената су поднете кривичне пријаве.

Последњи чин ликвидације хрватског Маспока уследиће током следећих неколико недеља. У данима који су уследили према Титовом упутству да се нема потребе да се "судије и тужиоци држе закона ко пијан плота" покренуте су стотине судских поступака. Ухапшени студенти осуђивани су на казне од четири до осам недеља затвора. Виђенији маспоковци затворени су и оптужени за насилну промену државног и друштвеног уређења. Широм Хрватске уследиће ланац чистки и судских процеса у којима ће се наћи око 2.000 људи. Савка Дабчевић Кучар у својим сећањима записала је да је из хрватске Партије отерано око половина укупног чланства.

Све ово, веома брзо, биће виђено и у Србији. Обрачун са Хрватским пролећем, по доктрини реципроцитета, Титу ће згодно послужити за још жешћу чистку са либералним руководством Србије. С једном разликом - у Хрватској су посечени националисти и сецесионисти, док је на листи грехова српског руководства национализам, ако га је уопште и било, био на - последњем месту. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације