ДАСКЕ ИМ ДО КРАЈА ЖИВОТА МНОГО ЗНАЧЕ: Преузимање улоге пензионера се врло ретко поклапа одласком уметника са сцене

Марина Мирковић

27. 05. 2021. у 14:22

ОНИ који једном ступе на даске које живот значе, врло их тешко напуштају, чак и када, било по сили закона било сопственом одлуком, прихвате ролу која их све чека - улогу пензионера.

ДАСКЕ ИМ ДО КРАЈА ЖИВОТА МНОГО ЗНАЧЕ: Преузимање улоге пензионера се врло ретко поклапа одласком уметника са сцене

Фото М. Анђела

Чак и ако позоришта немају потребу за њима, те не позивају свог некадашњег глумца или певача да игра или макар повремено "ускочи" и спасе какву представу, пензионисани уметници најчешће остају у близини - како саме уметности, тако и здања театра у коме су провели радни век.

Чувен је "случај" оперског певача Велизара Максимовића: након првобитног ускакања у извођење "Боема" (доведено у питање због болести оба баса), овај тада осамдесетчетворогодишњак је после пуних десет година пензионерског стажа "обновио" певачку каријеру и потврдио давно стечен статус рекордера у броју "спасавања" представа ускакањем у последњи час. На тај први позив из дирекције Опере, само је одговорио "Ту сам!", за два дана научио је, односно обновио улогу и поново запевао.

УМЕТНИЦИ (НЕ)РАДО ИДУ У ПЕНЗИЈУ

То што је у протеклих годину дана у ПИО фонду забележено готово четири хиљаде (3.839) нових "самосталаца" - корисника пензија (и да их истовремено међу запосленима није чак за седам хиљада мање), тешко да би се могло "читати" као да уметници хрле у пензију. И они са усамљеничким (и уз физичку форму мање везаним) уметничким позивима попут писаца (уколико нису имали и неки "прави" посао уз списатељски), нерадо одлазе у пензију док год је гарантовани им износ минималан.

Претходно је и тај вољени бас Макса, који је у пензију отишао почетком деведесетих, пуних 16 година провео певајући као хонорарни сарадник свог Народног позоришта. Управо тако изгледа најуобичајенији ток "пензионерске каријере" наших оперских певача старијих од 65 година, са колико постану "виђени за пензију". У већини су они који уједно са пензионерском, наново прихватају и улогу хонорарца. Тек сасвим ретко неки новопечени пензионер преко ноћи сасвим нестане са сцене и лиши се аплауза, овација, и пре свега игре под светлима позорнице.

- Ако немамо адекватну замену за протагонисту неке од опера на репертоару, често и радо ангажујемо наше пензионере, хонорарно, а они се готово без изузетка одазивају - потврђује и директорка Опере Народног позоришта Јасмина Трумбеташ Петровић.

- Трудим се да увек на уму имам да је дужност нас из позоришта да бринемо о својим претходницима, некадашњим менторима и узорима, људима који су стварали у Златно доба београдске Опере и на чијем смо трагу почели да градимо своје каријере, да се са поштовањем односимо према свима који су утрли пут нама и да се надамо да ћемо исто поштовање стећи од оних који тек долазе.

Иста је прича и са глумцима, чије се каријере врло ретко заустављају са 65. рођенданом и који, упоредо са ролом пензионера, настављају да прихватају нове улоге и у театру играју оне старе.

- Глумци играју, најчешће, док год их служи здравље - потврђује Душка Марковић, секретар Удружења драмских уметника Србије.

- Проблем је једино у томе што је мало оних заиста добрих драмских улога за људе у "извесним годинама", поготово за глумице, мада су оне и као млађе махом осуђене на типске роле.

Марковићева истиче да је проблем већи, а пензија значајно мања, уметницима који су за радног века били у статусу "самосталаца" - подсећа да је институт самосталног уметника уведен 1983. али и да се од 2003. доприноси за њих обрачунавају по минималним основицама.

Премда макар Град Београд од 2015. редовно уплаћује доприносе за ове уметнике, донекле умањујући неизвесност и страх за егзистенцију од тренутка када оду у пензију - и у овој бранши ишчекују се неке системске промене, у корист "самосталаца".

      

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)