НА ПРВОЈ ЛИНИЈИ ОДБРАНЕ: Сестре из респираторне јединице сведоче о изазовима лечења оболелих од вируса корона

В. Митрић

18. 04. 2021. у 11:04

ДАНАС је била катастрофална смена - говоре, скоро у дах медицинске сестре из респираторне јединице у Општој болници "Лаза К. Лазаревић", где лече оболеле од корона вируса, а онда, такође, као у хору, додају сећајући се предходних дана да је тако било, углавном, свих дана откако је почела пандемија.

НА ПРВОЈ ЛИНИЈИ ОДБРАНЕ: Сестре из респираторне јединице сведоче о изазовима лечења оболелих од вируса корона

ФОТО: ОБ Шабац

За овај рад, како кажу, "не постоји припрема, јер је реч о нечем што се не учи у школи.

- Чак је и наше дугогодишње искуство поклекло пред овом болешћу о којој, морамо да будемо отворене, још увек нико не зна довољно. Ми и даље не знамо са чиме имамо посла – причају медицинске сестре из респираторне јединице Опште болнице “Др Лаза К. Лазаревић” у Шапцу, где су смештени најтеже оболели од ковида, подсећајући да је од почетка пандемије прошло годину дана.

ФОТО: ОБ Шабац

На првој линији одбране, како кажу - време одбројавају уређаји за одржавање живота. Механика је, истичу - граница између два света, сламка спаса за оне који не могу сами да дишу. 

Монитори пиште, као да откуцавају, има их превише, све се сједињује у један сабласни звук, хаотичан, у којем једино ред уочавају и проналазе сестре и лекари ангажовани у респираторној јединици. За њих је то звук наде, једина музика коју током радног времена чују.

– Док су прикључени на респиратор, пацијенти се налазе у вештачкој коми. Данима су у том стању. Често се толико изобличе, деформишу, да ако се деси да их нека од нас не види два дана, не може да их препозна када се врати у смену. Помисли да је дошао нови болесник. Тако то изгледа. Људи не схватају шта је ово. Ни нама није јасно. А има нас овде које смо и по две деценије радиле на интензивној нези. Није ово први пут да се срећемо са смрћу. Све је то део овог посла. А опет, ова болест и даље нам је непознаница – причају.

ФОТО: ОБ Шабац

Ковид је подмукао и непредвидив, једногласни су у респираторној јединици. И када крене опоравак, када све укаже на то да је најгоре прошло, уследи ударац. Сваку смрт доживе лично. Са сваким изгубљеним животом оде и део њих. Да ли је све учињено, питају се иако су свесне да су немоћне. Јер нико не зна како Ковид одлучује кога ће да поштеди. Пацијенти који су, по свим параметрима, били “отписани” успешно су се опорављали. А опет, често се дешава да када све крене добро, у неколико минута уследи погоршање.

– Као да нам их неко отима из руку! Имамо све, и опрему и лекове и врхунске лекаре, сестре, техничаре, а опет смо сви немоћни. Гледаш им у очи, видиш колико су престрављени јер постају свесни шта се дешава. Видиш како живот истиче из тих очију, нестаје. И како се препуштају смрти. И поред свега што имамо и давања последњег атома снаге да им помогнемо да преживе, све нам се свело на то да им олакшамо последње тренутке. Толико смо беспомоћни. Поражава нас и деградира труд и рад. Језив је то удар на психу – истичу сестре.

Тугу због још једног изгубљеног живота није могуће одбацити са коришћеним скафандерима, рукавицама, визирима, маскама, назувицама. Лица умирућих прате их и након смене. Све оне имају своје породице. Нечије су мајке, ћерке, сестре, баке, унуке и супруге. И све се труде да њихови најближи не примете очај који проживљавају сваког дана. За Сандру Павловић време са породицом месецима уназад своди се на унутрашњу борбу да нико од њих не примети какав јој је био дан на послу. Јер, њено дете је дочекало кући своју мајку.

– Било јој је боље. Разговарале смо о деци јер су сличног узраста, о колачима. Још јој кажем да пожури са оздрављењем да наручим да ми направи медењаке. Долазим то јутро на посао, видим кревет празан. Обрадујем се, помислим да је пребачена на одељење. Колегиница одмахује главом. Синоћ кући, одем у кухињу да пијем воду и сетим се да ми је пре него што је преминуо један тражио воде. Стегне ми се грло, оставим чашу и све гледам да мој мали син не уђе и види ме уплакану – прича Сандра.

Свесна је породица ове пожртвоване медицинске сестре где и шта ради. А опет, тешко је објаснити некоме ко никада није видео то што је Сандри и њеним колегиницама “нормалан радни дан”. Понекад јесте тешко, али како истиче, њен посао има толико чари да га не би мењала ни за шта на свету. Радост јој причињавају управо излечени пацијенти, и сваки пут када их сретне, подсете је зашто је ту. Мотивишу је да настави да помаже невољницима које пут доведе у респираторну јединицу шабачке болнице.

– Идем улицом, а у сусрет ми прилазе непозната лица, шире руке, грле ме. Пацијенти, извукли се, оздравили. Или неки дан, чујем песму о којој сам причала са пацијентима родом из Босне. Били су у тешком стању и ја да их мало орасположим почнем да причам о севдалинкама. Прошло је неко време, кад чујем ходником одзвања позната песма. Један је оздравио, препознао ме и пустио на телефон. Каже ми да сам му давала снагу током лечења. Колико сам се исплакала, овога пута од среће. То ми је дало ветар у леђа да не посустајем …

– Најтеже нам је када кажу да су гладни или жедни. Довољно је да се неколико тренутака одвоје од маске преко које добијају кисеоник у жељи да прогутају кап воде или залогај хране. У секунди помодре, наступи паника јер губе дах и грчевито се хватају за маску. Са сваким изгубљеним животом оде и део нас. А само ми знамо шта су нам значили Снежа, Остојић, Ана, Дејан. Били су изузетни људи. Млади, позитивни, увек спремни за разговор, сарадњу и шалу. Страшно смо се везали за њих и тешко поднели њихов одлазак. И данас не прође смена, а да их не споменемо. Њихову смрт нисмо прежалили – причају.

- Све ми које смо ангажоване у респираторној јединици, уигран смо тим. Машинерија, елитна јединица. Те жене, сестре и докторке, са поносом могу да кажем да су супер жене, змајеви. Толико пожртвоване, све до једне, да књиге могу да се испишу. Двадесет година радим на интензивној нези, нису ми страни апарати које сада користимо. Међутим, моје колегинице инструментарке или сестре са хирургије нису имале додира са респираторима. Да ли ми верујете, да оне раде у корак са нама, као да су провеле цео радни век на одељењу са мном. То је невероватно. Свака им част – истиче Сандра.

– Не желим да улазим у то да ли неко верује да постоји корона или не верује. Оно што знам је да за двадесет година рада у здравству никада ништа слично нисам видела. Не само ја. Сви ми који смо у првим редовима борбе. Шта људима од плућа прави паучину? То нико не може још увек да објасни. Тешко ми пада када видим неодговорне људе. Оно коло у Београду. Чујем, чак и од својих пријатеља сумње да ово постоји. Слушам их, а на лицу ми ране од визира, жуљеви од маске, а иза ушију исечено. Да могу, такве бих повела са мном на посао да виде и да се сами увере – огорчена је Сандра.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)