ЂОКОВИЋ ЈЕ ЈОШ И ДОБРО ПРОШАО: Језиво шта је Аустралија урадила свом спортском хероју

Д. Николић

22. 01. 2022. у 21:00

НОВАК Ђоковић ће вечно памтити јануар 2022. када је пожелео да на Аустралијан опену брани три узастопне титуле, а онда депортован из Аустралије јер је, по мишљењу власти, "опасан по здравље и ред у држави". Али, Аустралија је још језивију ствар урадила једном свом спортисти.

ЂОКОВИЋ ЈЕ ЈОШ И ДОБРО ПРОШАО: Језиво шта је Аустралија урадила свом спортском хероју

ФОТО: АП

И, та прича, коју прати једна од најпознатијих спортских фотографија свих времена, иде овако:


Мексико сити. Година 1968. Олимпијске игре. На подијуму, после финала на 200 метара, тројица такмичара. Двојица су Американци. Златни Томи Смит и бронзани Џон Карлос попели су се тамо без обуће. А онда су, примивши медаље, подигли стиснуте песнице. На њима су биле црне рукавице. Била је то снажна порука подршке људским правима, на које је црно становништво Сједињених Америчких Држава изузетно апеловало у тој црној 1968, у којој су у САД већ били убијени и Мартин Лутер Кинг и Боби Кенеди, сенатор који се залагао за њихова права и желео да постане председник попут старијег брата, Џона, такође убијеног.
 

Оно што су Карлос и Смит урадили било је изузетно храбро, јер их је по повратку малтене чекао линч, а свакако казне. Дизање гласа против репресије, на једном таквом, светском догађају, није могло да прође без последица. Али, на тој фотографији је још неко. Неки белац. "Тај се, сигурно, није слагао са њима", помисли човек. Логика му то налаже. Види се, уосталом, да на подијуму не ради исто што и тамнопуте колеге, зар не?

 

Али, тај човек је, у том тренутку, и последицама које су због тог тренутка уследиле, био и остао већи херој од Џона Карлоса и Томија Смита.


 

У питању је Питер Норман. Аустралијанац. У то време, у Аустралији су постојали оштри апартхејд-закони, налик оним у Јужној Африци. И тамо је било разних протеста, због забране доласка емиграната који нису белци, те страшне дискиминације локалног, абориџинског становништва, којима су чак и поједину децу одузимали да би их одгајали у белим породицама. "Аха, Питер Норман не само да није узео учешће у протесту двојице колега, већ је био и против тога!", некоме ће се, као логичан, наметнути тај закључак. Још један погрешан закључак.

 

Норман је многе изненадио у полуфиналу. Истрчао је 200 метара за 20,22 секунде. Само су Смит и Карлос били бољи. У финалу је, ипак, сматран аутсајдером. Међутим, чудесно је истрчао, нарочито завршних 100 метара. Престигао је Карлоса, освојио сребро, а резултат од 20,06 секунди и дан данас је, више од пола века касније, национални рекорд Аустралије. Злати Томи Смит је са 19,83 поставио нови светски рекорд.


Ниски момак, од само 168 цм, пред одлазак на подијум разговорао је са америчким спринтерима, који су били скоро по 190 високи и притом задивљени Аустралијанцем који их је спречио да освоје прва два места.

"Верујеш ли ти у људска права?", упитали су га.

"Верујем".

"А у Бога?"

"Веома".

"Оно што ћемо урадити...", рекоше му, па објаснише свој план за протест, "... више је од било ког атлетског достигнућа".

"Уз вас сам", рекао им је омалени Аустралијанац.

То их је скроз збунило.


"Сећам се, очекивао сам да ћу у његовим очима видети страх, а уместо тога видео сам - љубав", присећа се Карлос.

Амерички спринтери су испрва решили да на тренерке окаче беџ "Олимпијски пројекат за људска права", беџ који је означавао припадност покрету за равноправност у спорту. Хтели су да изађу боси, како би симболизовали сиромаштво црначке популације. Онда су се сетили и црних рукавица, још једног распрострањеног симбола, који је у САД увела партија "Црни пантери". Међутим, имали су само један пар.

"Нека свако од вас узме по једну", понудио им је решење Питер Норман.


Радосно су га послушали, али он је тада имао и захтев. 

"Ја верујем у оно у шта и ви верујете. Имате ли још један такав беџ, за мене? Тако бих и ја могао да вам пружим подршку"

Беџ су пронашли код једног трећег америчког олимпијца, Пола Хофмана.


"Када су ми рекли шта им је Норман тражио, помислио сам 'Е, ако ми белац из Аустралије тражи беџ онда ће, Боже здравља, одмах и да добије. Дао сам му једини који сам имао. Свој", присетио се Пол Хофман.

Сам Питер Норман није могао да на подијуму види оно што су урадили Американци иза његових леђа. Он је стајао поносно, са беџом. Али, знао је шта се дешава.


"Све ми је било јасно, из разговора са њима, из њихових планова. А јасно ми је било и да су те планове спровели у дело када је глас који је певао америчку химну почео да нестаје. Утишао се. И нестао. Цео стадион је ћутао".


Смит и Карлос су одмах суспендовани из америчке олимпијске екипе, избачени су и из олимпијског села, а веслач Хофман је оптужен за сарадњу. Када су спринтери стигли назад у САД, добили су велики број претњи смрћу, а сачекале су их и озбиљне последице.


Они су се, међутим, ослонили на подршку себи сличних. Прегурали су тај страшан период. Постали су хероји, са правом. Чак им је испред Универзитета Сан Хозе Стејт подигнута заједничка статуа. Само, на тој статуи нема Питера Нормана. Он не постоји. Чак и у Аустралији је био "обрисан". Напрасно заборављен. Апартхејд није праштао онима који су дигли свој глас против њега.

Иако је био власник националног рекорда, надлежни у аустралијском спорту нису хтели да га поведу на следеће Игре, 1972. у Минхену. Нису га повели, иако је оборио квалификациону олимпијску норму за трку на 200 метара чак 13 пута, а ону за трку од 100 метара у пет наврата.

Разочаран, напустио је такмичарско бављење атлетиком, посветивши се само аметерском. Само, и поред тога, наилазио је на одбацивање. Фамилија га се одрекла. Тимске колеге такође. Исто и у аустралијском Савезу. Услед једне повреде коју је задобио радећи као месар, добио је и гангрену, што је довело до депресије, на моменте и алкохолизма.

"Док смо ми добијали све већу подршку, Питер је стајао сам наспрам читаве државе. Патио је сам", присетио се Карлос.

Питеру Норману су из Олимпијског комитета Аустралије понудили посао, баш у комитету, али...

Само под условом да осуди потез његових колега, Џона Карлоса и Томија Смита.

Није на то пристао.

Зато је цену плаћао годинама. Деценијама.

Иако је био и остао државни рекордер, цену је платио и 2000, када уопште није позван на Олимпијске игре чији је Сиднеј био домаћин. Позив за Сиднеј је добио од легендарног америчког спринтера Мајкла Џонсона, олимпијског шампиона који је Питера Нормана сматрао узором и херојем, а ког је позвао на свој рођендан, два дана пред почетак игара.

"Он је целог живота плаћао цену свог избора", рекао је Томи Смит. "Није то био само један обичан гест којим нам је пружио подршку, то је била његова борба. Његова. Он је био белац, бели Аустралијанац, који је са два црна човека заједно стајао у том победничком моменту. Сва тројица заједно, у име истог циља".


Шест година после сиднејских игара, 2006. Питер Норман је преминуо услед срчаног удара. Није дочекао да му се држава извини за третман кроз који је прошао. То је учињено тек 2012. у аустралијском парламенту.
 
На сахрани, скромној за хероја његове величине, ковчег су носила два човека које многи који су се ту затекли нису препознали.

Питера Нормана су на својим раменима носили Томи Смит и Џон Карлос.


---

Останите уз "Новости спорт" и први сазнајте најновије вести о томе како је Новак Ђоковић, али и шта се све дешава на Аустралијан опену 2022, који је се одвија без браниоца титуле.

Бонус видео: Девојчица изненадила Новака Ђоковића на Острогу

 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (8)

ИСТОРИЈА СЕ ПИШЕ У „ГРАДУ СВЕТЛОСТИ“ Ево какве су шансе да Новак Ђоковић одбрани титулу на Ролан Гаросу!