ЖИВКО ГОЦИЋ ЗА "НОВОСТИ": Мојих 11 предивних година у Солноку

КАДА је 2011. године долазио у Солнок није ни слутио да ће постати легенда клуба, да ће оставити неизбрисив траг у мађарском ватерполу, да ће постати један од симбола града.

Фото архива ВН

Живко Гоцић је провео 11 прелепих година у Солноку, седам као играч, четири као тренер. И памтиће их по незаборавним тренуцима, остварењу заједничких снова, по великим победама, трофејима, али и по пријатељству, осећају припадности граду...

- Јако успешних 11 година, које су ме сигурно промениле и као човека и као спортисту набоље. Када сам дошао клуб је био у повоју, седми или осми у мађарском првенству, а за мојих седам играчких година успели смо да освојимо три титуле првака Мађарске, два национална Купа и Лигу шампиона 2017. - прича, за Спортски додатак "Новости", Живко Гоцић.

Толико је био цењен у клубу да су на неки начин убрзали крај његове играчке каријере, понудивши му да постане тренер. И ту је оправдао поверење свих у Солноку.

Фото архива ВН

- Требало је наставити победнички низ, иако клуб није био више тако финансијски моћан и стабилан. Али, трудили смо се да са мањим или већим буџетом правимо што бољи тим и тако оправдамо очекивања управе. За све четири године успели смо стручни штаб, ја и екипа да испоштујемо све што су поставили пред нас, били смо прваци Мађарске, освојили Еврокуп. Из ове перспективе могу да кажем да сам за те четири године био успешан. Радили смо много, поготово ја. Имамо срећу да је базен наш, да можемо да будемо на њему колико хоћемо, тако да се дешавало да на базену проводим и по девет сати дневно - истиче Гоцић.

Живку је увек породица била на првом месту, тако да признаје да им је живот у Солноку и те како пријао:

- Солнок пружа врло лепе услове за живот, поготово за породице са малом децом. Мојој супрузи Светлани и мени деца су одрасла овде. Старији Богдан, који ускоро пуни 10 година, иде у трећи разред. А од првог разреда је у школу ишао бициклом или тротинентом. Овде је стварно, што се тиче инфраструктуре и безбедности, све подређено породицама са децом. Има много зелених површина, град лежи на две реке, Тиси и Зађви, слично као Београд. Стварно смо овде имали веома леп и квалитетан живот. Наравно, све је било подређено породици и мом послу. И ја сам захвалан руководству клубу, спортском директору и власнику клуба, што су у мени видели човека који може да настави да ради овде и по завршетку играчке каријере.

Фото архива ВН

Гоцић је дете Партизана, који је два пута напуштао. Први пут 2003. када је отишао у Ниш, па у московски Динамо, а други пут 2010. када је појачао италијанску Латину. Годину дана касније, 2011. уследио је позив из Солнока. Признаје да се дуго ломио да ли да прихвати њихов позив.

- Имао сам неко предзнање о Солноку, јер ми је саиграч у московском Динаму био Жолт Варга, светски првак из 2003. Он је из Солнока и тада је говорио да се нада да ће клуб кренути набоље, јер су тада били познати по базену у којем је вода била тамна, боје кока-кола. Када су ме позвали био сам скептичан и нисам био расположен да се из Италије преселим у Мађарску. Али, они су се трудили да ми на сваки начин покажу да стварно желе да дођем, да у мени виде неког на кога ће моћи да рачунају годинама и да у резултатском смислу тим поведем ка врху. Дуго смо преговарали и када смо се договорили ни на крај памети ми није било да ћу у Солноку остати 11 година. Уосталом, први уговор сам потписао на две године. И мада та прва година није била успешна, јер смо били шести, нико није правио драму, наставили смо да радимо у истом смеру и остварили смо на крају то што смо остварили - истиче Гоцић.

Фото архива ВН

Живко је својим искреним и поштеним односом отворио врата многим нашим играчима, па су му временом друштво у клубу правили саиграчи из репрезентације: Алексић, Митровић, Прлаиновић, Ћук... Касније је као тренер вежбао и Душка Пијетловића, Филиповића, као и млађе Драшовића, Суботића, Лазића, Виктора Рашовића...

- Нисам ништа другачије радио него што бих радио у другом клубу. И као играч, и као тренер имам искрен однос према људима и према раду. Мени је спортски директор Иштван Ковач, најуспешнији мађарски клупски тренер свих времена, већ у мојој другој години у клубу провукао идеју да не би било згорег да размислим о томе како видим себе у будућности и да има велику жељу да останем у клубу по окончању каријере, било као тренер или у некој другој функцији, да останем овде што дуже. Он је вероватно препознао у мени нешто што ме је красило. Дуго сам о томе размишљао, а они су ми на све начине показивали да врло поштују мој труд, рад, залагање, као и моју породицу, што ми је много значило. Био сам више него испоштован од свих у клубу, од радника на базену до запослених у канцеларији. Зато је било нормално да будем толико дуго у Солноку - прича Гоцић.

Фото архива ВН

Живко је успео и да савлада мађарски језик како би лакше комуницирао са свима...

- Језик је стварно тежак. Али моја девиза као играча, и када сам био у Русији, Италији је да покажем поштовање према људима који су ме ангажовали тако што ћу покушати да комуницирам на њиховом језику што је пре могуће. То ми је увек било најважније. Наравно, нисам у почетку причао добро мађарски као сада. И стварно је важно да човек комуницира са људима на прави начин. Поготова када је тренер и уколико не зна да се изрази и каже тачно шта је хтео долази до проблема. Са те стране то је играло озбиљну улогу у целој причи.

На опаску да је временом постао легенда клуба, скромно се осмехнуо:

- Сигурно је да нисам имао жељу да постанем клупска легенда. Имао сам успешну играчку каријеру, предводио екипу до титуле првака Европе. То је веома битан тренутак у мојој каријери. Касније, као први страни тренер, освојио сам првенство и Куп са Солноком, као и Еврокуп. Сигурно је да сам сврстан у легенде клуба. Али, оно што ми је јако битно да сам оставио печат и да могу да кажем да је било успешно и веома лепо. Као у сваком колективу било је и радости и суза. Оно што ме чини срећним што одлазим само са позитивним емоцијама. Е, сад да ли ме неко сматра за легенду је мање битна ствар - наглашава Гоцић.

ДА МЕ КУМ НИКИЋ НАДМАШИ

НИЈЕ имао прилику да тренира кума Слободана Никића. У сезони на измаку војевали су један против другога, јер је Никић преузео Вашаш. На крају је кум био успешнији.

- Није ми представљало претерани проблем када смо играли против Бобанове екипе. Он је преузео екипу током сезоне, довео је до стабилног нивоа и у двомечу са нама освојио бронзану медаљу. Они су били мотивисанији, мислим да нисам из своје екипе извукао максимум, али то не умањује Бобин успех са Вашашом. И пожелео бих Боби да буде успешнији од мене.

Препоручујемо

Остали спортови

0 3

ФИЛИП ФИЛИПОВИЋ ШАМПИОН ГРЧКЕ: Олимпијакос нашег легендарног ватерполисте 10. пут заредом првак своје земље

26. 05. 2022. у 10:51

Остали спортови

0 0

КРЕЋЕ НОВА ЕРА СРПСКОГ ВАТЕРПОЛА: Дејан Савић позвао 20 играча на припреме

24. 05. 2022. у 10:20

Остали спортови

0 0

НОВИ БЕОГРАД ПАЛИ ПРОПЕЛЕРЕ КА ЕВРОПИ: Игор Милановић о Фајнал-ејту Лиге шампиона и првенству Србије

23. 05. 2022. у 18:04

Остали спортови

0 0

НЕМАЊА УБОВИЋ ПРВАК МАЂАРСКЕ: Ватерполисти Ференцвароша освојили 24. титулу после победе над ОСЦ

19. 05. 2022. у 15:23

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације