"КАКО ДА ИГРАМ ЗА СРБИЈУ, А ДА НЕ ЗНАМ СРПСКИ": Драган Пешмалбек, "Марсељезу" заменио за "Боже правде"

Горан Чворовић - Од сталног дописника Новости ПАРИЗ

14. 04. 2022. у 10:03

ФРАНЦУЗИ имају Карабатиће, Срби - Пешмалбека. Необични путеви живота и рукомета одвели су два презимена на различите стране. Али порекло чини своје, а Драган, с којим ексклузивно разговарамо за "Новости", радо је с нама поделио своју занимљиву животну причу.

КАКО ДА ИГРАМ ЗА СРБИЈУ, А ДА НЕ ЗНАМ СРПСКИ: Драган Пешмалбек, Марсељезу заменио за Боже правде

Новопечени српски репрезентативац рођен је у Каору, у Француској, 1996. године. Мајка Снежана се претходно, 1990, доселила у ову земљу и засновала породицу са Пјером, ветеринарским техничарем, а из ове љубави изродило се троје деце. Међу њима, први, најстарији, Драган.

- Као дете ишао сам сваког лета у Србију. Али језик нисам добро знао. Споразумевао сам се са неколико речи. Приликом једне посете ујаку који живи у Београду, схватио сам да се не разумемо. Имао сам двадесет година и било ме је срамота. Отишао сам постиђен кући, обећавајући самом себи да ћу следеће године да се вратим са знањем језика.

Речено - учињено. Пронашао је, за прву помоћ, стару мајчину књигу за учење француског, и кренуо у обрнутом правцу. Али ту није стао. Уписао је студије српског језика на факултету у Стразбуру и данас је на трећој години студија! Иначе, већ има једну диплому, студија физичке културе, са универзитета у Нанту.

Сећања из детињства су се дубоко урезала у Драганово памћење.

- Пуно времена сам проводио у викендици између Лознице и Ваљева. Чувам много лепих успомена из времена проведеног с дедом Драгутином и бабом Верицом, који и данас ту живе. Касније сам, као момак, неколико година престао да одлазим, а последњих пет-шест година поново редовно идем. Сећам се да сам се у Ваљеву стално играо с децом на улици. Најчешће смо играли жмурке и фудбал.

А Драганова "фудбалска" прича је посве необична и, свакако, може да уђе као врхунска занимљивост у историју спорта. Јер, овим спортом се бавио све до своје 16. године, да би се тек тада пребацио на рукомет! И за тили час стигао до - две репрезентације! То, уједно, показује да у животу никада није касно за доношење важних одлука.

ИМЕ ПО МАМИ, ПРЕЗИМЕ ПО ТАТИ

ДРАГАН Пешмалбек има млађу сестру Ивану (21) и осмогодишњег брата Дарка. Ивана студира комуникације, а некада се и она бавила рукометом. Мали Дарко већ прави друштво мами на тренинзима, али, осим рукомета, воли и друге спортове. Занимљиво је да све троје деце имају српска имена. Драган истиче да је то лепо јер се тако, како каже, одржава породична традиција, презиме по тати Французу, а имена по мајци Српкињи.

- Ураво тако! Играо сам фудбал у Рену. Са 15 година нисам успео да се убацим у тим. Покушао сам, још годину, у Лавалу, у Другој лиги, али ни тамо нисам успео. Поставио сам себи питање - шта даље? И, одлучио сам се за рукомет. Моја мајка је тренер у рукомету, рођена је у Лозници, а играла је за Металац из Ваљева, Раднички из Београда и ОРК Београд. Дешавало ми се у Француској да током распуста, уз њу, заиграм и рукомет на камповима, дан или два, али се никада пре тога нисам озбиљније бавио овим спортом. Кренуо сам с тренинзима у школи за узраст од 15 до 18 година, два пута дневно, паралелно са школом. Задржали су ме, и тако је све почело - преноси Пешмалбек своју несвакидашњу животну причу.

За рукометни клуб у Рену је заиграо одмах те 2012. године! За француску младу репрезентацију наступио је већ са двадесет. Позив је стигао 2016. Одиграо је пуно мечева. У сениорску су га звали две године касније. Одиграо је неколико минута, али није постигао гол. Звали су га и 2020, на припреме, али, кад год би се играли квалификациони мечеви, његовог имена није било на списку. И, онда је, 2021, донео одлуку да заигра за Србију. Томе је, каже, доста допринело и то што су га звали и с њим у редовном контакту били тренер Тони Ђерона и технички директор РСС Ратко Николић. А пре него што је одлучио, као што је ред, поразговарао је са родитељима.

- Дали су ми своје мишљење, али су рекли да је на мени да сам одаберем. Мама је била задовољна, тата такође. Само ме је посаветовао да добро промислим, да будем сигуран у своју одлуку. Уопште није био против!

Пешмалбек је Србију одабрао не само зато што га нису звали у француску репрезентацију, већ и због љубави према земљи свог порекла.

- Наравно. То је земља моје мајке. Моје родбине, другара из Ваљева. И моја. Осећам припадност. Нисам отишао у Катар! Историја Србије је и моја, иако у њој нисам провео цео свој живот - каже нам момчина из Нанта.

А чињеницу с почетка ове несвакидашње приче, да Французи имају Карабатиће, а Србија Пешмалбека, коментарише речима:

- То показује да спорт нема границе!

Посебно је занимљиво када на великим такмичењима сретне другаре из бивше репрезентације, као недавно у Сегедину када је играо против Француске.

- Признајем, мало је чудно, пре свега кад сретнем играче које познајем одраније. Шалимо се и задиркујемо у хотелу и пре утакмице, али током меча, потпуно сам сконцентрисан. Нема више емоција, заборавим да играм против Француске!

Тако је и кад се изводе химне.

- Први пут у Сегедину нисам певао "Марсељезу"! И то ми је било чудно. Али ангажовао сам се за Србију, и то поштујем. Певао сам из срца "Боже правде"!

POGLEDAJ GALERIJU

Пут професионалног спорта одвешће га овог лета из Нанта у мађарски Веспрем.

- Реч је о великом европском клубу. Много тога ће се променити, чекају ме нови језик, нова култура, другачије окружење. Али прихватио сам изазов, имам нове циљеве у животу, а међу њима су и освајање титула.

А биће и ближе Србији:

- Гледао сам карту. Потребно је свега четири-пет сати вожње!

Биће тако ближе и националном тиму, и својој породици. Имаће и прилику да још боље упозна Србију.

- Захваљујући томе што учим језик, све ми је ближе. Кад год сам у Београду, виђам породицу. Изађемо да попијемо кафу. Волим Калемегдан и све што га окружује, Кнез Миахилову нарочито - закључује своју несвакидашњу исповест Драган Пешмалбек.

БОНУС ВИДЕО Како је Јокић постао најбољи кошаркаш када се томе ама баш нико није надао?