"ОДБОЈКА МИ ДАЛА НАДУ У БОЉИ ЖИВОТ" Трофејна блокерка Милена Рашић опростила се од дреса Србије

СКРОМНОСТ, одлучност, стабилност, мирноћа. То су само неке од особина Милене Рашић.

Фото: Petar Milosevic

Сјајна блокерка је у суботу, 4. септембра, одиграла последњи меч за одбојкашку репрезентацију Србије. Желела је да опроштај памти по европском злату, да одбрадује навијаче у препуној "Арени".

Нажалост, Италијанке су биле боље, а сјајна одбојкашица се после пораза сузних очију извињавала. Срећом, сребро сваким даном постаје све вредније.

- Некако је постало традиционално да се ми спортисти извињавамо. Било нам је криво што нисмо успеле да освојимо злато пред толико људи који су дошли да нас подрже. Много нам је било жао, баш смо биле разочаране, рекла сам "извините" и пре свега желим да им захвалим што су били уз нас - каже Милена Рашић, која је била гост "Вечерњих новости".

Једна од наших најбољих одбојкашица признаје да играчице нису свесне спектакла када су на терену, да све виде касније на видео-клиповима или преко интернета.

- Имамо утисак као и да нисмо биле ту. Једноставно, искључиш се тотално, не гледаш шта се све дешава на терену - објашњава Милена.

Мада је одиграла безброј великих утакмица, признаје да ће финале са Италијом (1:3) да памти по незаборавном амбијенту у "Арени", да је невероватан доживљај када 20.000 људи пева химну...

- Мислим да су људи желели да нас виде у свом граду, дворани. Када се певало "Боже правде", био је неки транс, а што је најгоре, нисам могла да ухватим ритам химне. Јер, публика је певала у једном ритму, Тијана Бошковић испред мене у другом, Јелена Благојевић у трећем, а ја покушавам да чујем музику и никако ми није полазило за руком. И није лако када играте пред 20.000 људи. То се ретко дешава и без обзира на искуство, ноге су нам се одсекле - истиче Рашићева, која са Србијом има олимпијско сребро и бронзу, светско злато, два европска злата, сребро и бронзу.

О поразу од Италије, која их није годинама победила, каже:

- Ми смо њих победиле на Олимпијским играма са 3:0, али оне су у том тренутку играле много лоше. На ЕП је била другачија прича, одиграле су једну од бољих утакмица у својим каријерима. Можда су имале више среће у неким тренуцима, али и више снаге него што смо ми имале.

Миленина животна и спортска прича је филмска. Рођена је 25. октобра 1990. у Приштини, одрастала је у Обилићу. Рано је остала без оца Ранка, који је 1998. погинуо у саобраћајној несрећи. Годину дана касније уследило је бомбардовање СР Југославије, морала је са мајком Радмилом да напусти Косово и Метохију...

- Кад је почело бомбардовање, имала сам девет година и све сам то посматрала са прозора моје куће. Дешавало се када смо отишли из Обилића да сањам те сирене, вероватно је то оставило неке последице и натерало ме можда да сазрим пре времена... Било је тешко, јер смо мајка и ја отишле без ичега. Прво смо дошле на неколико месеци у Владичин Хан код ујака, где сам и уписала школу. Неколико месеци касније преселиле смо се у Аранђеловац, код друге тетке, а потом почеле да живимо саме - прича Милена.

Рашићева се сећа да је одбојку случајно почела да тренира у Аранђеловцу:

- Покојни чика Веља је дошао на час физичког у мојој школи и видео неколико нас високих девојчица и питао да ли желимо да тренирамо одбојку. Међутим, ја у том тренутку нисам имала новца да плаћам чланарину у Шумадији. Али, претпоставили су да може да буде нешто од мене и захваљујући чика Вељи, који је средио бесплатну чланирану, наставила сам да тренирам и доживотно ћу му бити захвална. Првих дана ми се одбојка свидела због друштва, била је то само игра, било је много лепо. Тада нисам ни сањала о репрезентацији. Убрзо сам постала део прве екипе Шумадије, а касније су ме у једном бараж мечу са Динамом, приметили људи из Панчева и довели ме годину дана касније.

Одбојци је пуно дала, али и добила од ње:

- Сваки спорт помаже свакоме да одрасте у нормалног човека. Одбојка ми је пре свега дала то, много пријатеља, омогућила да пропутујем свет, да упознам нове културе и пре свега наду у бољи живот.

У репрезентацију је дебитовала 2009, када је на Универзијади у Београду била друга и на ЕП у Пољској.

- Први дани су били тешки. Вече уочи одласка у Ковилово на припреме репрезентације много сам плакала, јер сам се много уплашила. Мислила сам да ће бити тешко, што сам дошла као клинка. Нисам ни знала где се налазим, било ме је срамота, све те девојке, као и селектора Терзића, гледала сам само на ТВ, све ми је било веома чудно. Као мала сам била стидљива, требало ми је времена да се опустим, да уђем у конверзацију. То се, хвала богу, с годинама променило. А девојке су биле заиста ту у сваком тренутку да ми помогну и много сам научила од њих. Хвала им на томе, јер су имале живаца и стрпљења за мене - прича Рашићева.

Признаје и да у почетку била под већом тензијом, него када је била искуснија.

Рашићева је од почетка на терену деловало стабилно, мирно...

- Кажу да личим на селектора Терзића на терену. Рекли су ми да сам велики мргуд, зато што се не смејем на терену. Ја сам неко ко се у току утакмице труди да држи тај фокус. Онда ми фаца личи на мргуда. То је само на терену, јер тако одржавам концентрацију, смиреност, јер увек долази следећа лопта. А у одбојци морате и те како да имате велико стрпљење - наглашава Рашићева.

О селектору Зорану Терзићу све најбоље. Каже да трофејни стручњак никад не улази у свлачионицу, да нема потребе да их посебно мотивише, јер су свесне колика је част и задовољство играти за Србију.

- Он нас зна све у душу. Јесте мргуд за време утакмице, али је и сјајан тренер, од кога сам много научила и уз кога сам расла. Ван терена даје нам слободу, јер му је најбитније да када дођемо на тренинг будемо максимално професионалне, да дамо 100 одсто, да буде задовољан оним што је видео на терену. Ван терена нам даје тоталну слободу, а и ми смо све професионалци и добро знамо шта можемо, а шта не смемо. И Терзић је сасвим другачији од онога како га јавност доживљава. Зна да се насмеје и нашали са нама, сушта је супротност од онога како га људи виде за време меча - прича Милена.

Рашићева прича да је 12 година у репрезентацији било прелепо, али и пренапорно.

- Ненормалан је ритам, из клуба у репрезентацију и обрнуто. И тако 12 година, где имаш мало времена за одмор. Имала сам срећу да радим са врхунским тренерима, физиотерапеутима, који су некако успевали да човека врате у живот. Онда буквално дођеш као да си нека машина, мораш констатно да радиш, да тренираш, да играш на бројним такмичењима, што клупским, што репрентативним. То су нехумани услови... Они траже да екипа буде у пуном саставу, што је неизводљиво, јер тело тражи одмор.

Подсећа да селектор бира играчице, али је ипак рекла шта мора да има репрезентативка Србије:

- Што се тиче наше репрезентације, атмосфера је била та која је доносила успех на терену. Одбојка је тимски спорт и мораш да имаш атмосферу да би успео. Веома се добро знамо, између играчица и стручног штаба постоји хемија која помаже да се дигнеш из пепела или одиграш на високом нивоу. У репрезентацији осим талента мораш да радиш јако, пожртвованост је велика, на тренингу мораш да даш 100 одсто себе и да буде добар човек. Све девојке које су прошле кроз репрезентацију су сјајни људи.

НЕОБИЧНО БЕЗ КЛУБА

ПРВИ пут овог лета Милена неће из репрезентације отићи у клуб. А играла је за само четири: Шумадију, Динамо, француски Кан и турски Вакифбанк. са клубовима је освајала националне трофеје, била европски и светски првак.

СРУШЕНА МИ ЈЕ КУЋА У ОБИЛИЋУ

МИЛЕНА Рашић од 1999. године није била на Косову и Метохији:

Препоручујемо

Фудбал

0 0

КРАЉУ ФУДБАЛА БОЉЕ: Пеле још на интензивној нези

11. 09. 2021. у 21:04

Тенис

3 4

СРПКИЊА СУДИ ФИНАЛЕ ЈУ-ЕС ОПЕНА: Ново признање за Маријану Вељовић

11. 09. 2021. у 20:57

Кошарка

0 1

ОГЛАСИЛА СЕ И ЗВЕЗДА О ВАЈТУ: "Није тако страшно, пауза шест недеља"

11. 09. 2021. у 20:27

Фудбал

1 10

ЗВЕЗДА ПОБЕДОМ ПРОСЛАВИЛА РОЂЕНДАНЕ ТРЕНЕРА И СТАДИОНА: Сигурна победа пред европски деби против Браге (ВИДЕО)

11. 09. 2021. у 19:52

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације