ДАН КАДА СЕ СВИ СА СУЗАМА СЕТИМО КОШАРКАШКОГ МОЦАРТА: Таленат сам ценио до 16. године, а онда сам прионуо на тежак рад

Новости онлине

22. 10. 2021. у 09:00

ДРАЖЕН Петровић, један од најбољих кошаркаша света свих времена, који је златним словима уписао име не само у Европи, већ и у НБА лиги, рођен је на данашњи дан, 22. октобра 1964. године у Шибенику.

ДАН КАДА СЕ СВИ СА СУЗАМА СЕТИМО КОШАРКАШКОГ МОЦАРТА: Таленат сам ценио до 16. године, а онда сам прионуо на тежак рад

FOTO: Arhiva novosti

„Кошаркашки Моцарт“, човек који је поставио нове стандарде у европској кошарци, а касније „пробијао” пут европским играчима у НБА лиги.

Дражен је каријеру започео у родном Шибенику, а први узор био му је брат Александар Петровић. Са њим је одлазио на прве тренинге, и тако полако ушао у први тим Шибеника са само 15 година. Већ тада је био познат по изразитим радним навикама, које су га довеле до спортске бесмртности. Када би пропустио један тренинг, смирио би се тек када би следећег дана одрадио дупли тренинг.

Већ као тинејџер водио је „своју” Шибенку до титуле првака Југославије. Сви Шибенчани памте тај девети април 1983. године, када је Шибенка у мајсторици на Балдекину поенима са пенала Дражена Петровића освојила титулу шампиона Југославије.

Уследило је велико славље у Шибенику, које је потрајало само до следећег јутра. Пошто је КК „Босна” уложила жалбу, сматрајући да је време истекло пре фаула над Драженом за слободна бацања, КСЈ је поништио утакмицу и донео одлуку да се она одигра поново, али овог пута на неутралном терену у Новом Саду. Шибенчани су одбили да одиграју поновљени меч, тако да је на крају званични шампион постала КК „Босна”.

ФОТО: Мок.хр/Приватна архива

 

Нико у Шибенику није прихватио овакав исход, тако да ће вам и данас рећи да су они, предвођени Драженом Петровићем, били кошаркашки шампиони Југославије 1983. године.

Постоји легенда везана за мајсторицу одиграну у Шибенику, по неким причама тадашњи председник КСЈ-а Васил Тупурковски је од Дражена тражио да промаши једно слободно бацање и да утакмица оде у продужетак, али је Дражен одбио да то уради.

Петровић 1984. године прелази у Цибону, коју је предводио до две титуле првака Европе (85. и 86. године). Док је играо за Цибону, Дражен је увек био посебно мотивисан у мечевима против Реала. Готово да није било меча Цибоне против „краљевског клуба” у коме Дражен није постигао бар 40 поена.

Навијачи из Мадрида су изузетно поштовали његово кошаркашко знање, али су га у исто време и мрзели због партија које је пружао против њиховог клуба. Дражен Петровић је пружао сјајне партије у дресу Цибоне, коју је водио до две европске титуле.

По једној легенди, доказ о мржњи Мадриђана према Дражену је финална утакмица СП-а у ватерполу у Мадриду 1986. године. У митској утакмици, коју је решио Игор Милановић, сви домаћи гледаоци су навијали против Југославије само због Дражена.

Играјући за Цибосе, Дражен је свој такмичарски дух најбоље показао у првенственом мечу против Олимпије. У утакмици одиграној 1986. године Дражен је против јуниора Олимпије постигао чак 112 поена (велики део првог тима Олимпије је био суспендован, па су „Змајчеке” на том мечу представљали јуниори).

ХТС/М. Ћужић

 

Дражен 1988. године прелази у Реал Мадрид, по оној старој изреци: „Ако не можеш да га победиш, придружи му се” челници Реала су се одлучили да пробају да доведу Дражена у своје редове. Петровић је пристао да дође у Мадрид, а одмах се видело да Реал није могао повући бољи потез.

У својој јединој сезони са Реалом, Дражен осваја још један европски трофеј и титулу најкориснијег играча Европе. Легендарно је било то финале Купа победника купова 1989. године, одиграно у култној Атинској дворани „Мира и пријатељства”. Са једне стране Касерта предвођена великим Оскар Шмитом, а са друге стране Реал предвођен Драженом. Реал је славио после продужетка 117:113, а утакмицу је облежио „run and gun“ двојице мајстора кошарке. Оскар је постигао 44, а Дражен чак 62 поена.

 Након само проведених годину дана у Реалу, Дражен је жудео за новим изазовом. Иако је имао још три године важећег уговора са Реалом, Дражен се одлучио за одлазак у НБА лигу и то у екипу Портланд Трејл Блејзерса.

Након непуне две сезоне у Портланду, које је углавном провео на клупи, Дражен прелази у Њу Џерзи Нетсе и убрзо постаје њихов најбољи играч. Година 1993. била је најбоља у његовој каријери. За Нетсе је просечно постизао 22 поена по мечу. Имао је сјајан шут из игре, био је најбољи тројкаш лиге, а слободна бацања је погађао у великим процентима.

Изабран је у трећу петорку НБА лиге, а иако је по свим критеријумима то заслужио, Дражен ипак није одабран у тим за Ол-стар утакмицу. Ипак, од њега се очекивало да следеће сезоне потпуно заблиста и буде један од најбољих играча лиге, али…

У Вроцлаву шестог јуна 1993. године, у једној сасвим резултатски неважној утакмици квалификација против Словеније, Дражен је као капитен последњи пут предводио хрватску репрезентацију.

Следећег дана кренуо је са тимом према Загребу. Искрцао се у Франкфурту, поздравио са остатком тима и аутом продужио према Минхену преко Инголштата. Седмог јуна 1993. године у саобраћајној несрећи код Инголштата погинуо је један од највећих европских кошаркаша свих времена - Дражен Петровић.

ФОТО: Архива новости

 

За репрезентацију Југославије Дражен је дебитовао на Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. године, где је освојио бронзану медаљу, исту медаљу, али овог пута као МВП турнира освојио је на СП у Шпанији 1986, као и на ЕП у Грчкој 1987. године. На Олимпијским играма у Сеулу са репрезентацијом је освојио сребро, да би највеће успехе остварио на ЕП у Загребу 1989. и на СП наредне године у Аргентини, освајањем златних медаља, титулом МВП-ија и најбољег стрелца. По распаду СФРЈ предводио је хрватски национални тим до сребра на Олимпијским играма у Барселони 1992. године и чувеног финала са оригиналним „дрим тимом”, у ком је надмашио чак и Мајкл Џордана и са 21 поеном био најефикаснији актер меча.

У септембру 2002. године Дражен је примљен у кошаркашку кућу славних у Спрингфилду. У образложењу његовог пријема у кућу славних је писало да је 1988. и 1992. године освојио сребрне олимпијске медаље, да је био најбољи европски играч своје генерације, а у четири године играња у НБА лиги, у Портланду и Њу Џерзију је имао просек од 15 поена по утакмици.

Сећање на „Кошаркашког Моцарта”, како су га звали, и данас не бледи. Сви љубитељи игре под обручима који су имали ту част да га гледају никада неће заборавити једног од најбољих кошаркаша свих времена, легендарног Дражена Петровића.

ЦИТАТИ ЗА ДРАЖЕНА ПЕТРОВИЋА

Самопоуздање

- Дајте ми 30 минута и свакој НБА екипи убацићу 20 кошева.

Интелигенција

- Можда Реџи Милер сматра некоректним колико сам поена постигао, а не оно што сам причао на терену.

Реалност

- Нико никад није добио све утакмице. Што пре то схватиш, биће ти лакше.

Марљивост

- Таленат сам ценио до 16. године. Након тога, прионуо сам на тежак рад.

Лудост

- Ако некад нисам могао на тренинг, истог тренутка бих се разболео.

Страст

- Када стојим, пропадам. Тешко ми је да то опишем некоме ко никад није осетио звук када си сам у дворани с лоптом.

О кошарци

- Кошарка поседује чистоћу која се лако преноси у било који језик.

О Портланду

- Портланд ћу памтити по киши.

О „дрим тиму” 1992.

- Људи моји, биће чудо. Не морамо да их добијемо, али можемо да се носимо с њима. Неће нас згазити.

О себи

- Да се не бавим кошарком, био бих много повученија особа. Пре сам био много затворенији. Па и сад када се утакмица заврши, не волим ићи у гужву с много људи.

О звездама

- Обавезно прочитам шта ми предвиђају звезде, мада сматрам да све зависи од мене. Већину ствари човек ипак сам може држати под контролом.

О Шибенику

- Ако је истина да се прва љубав никад не заборавља, онда је Шибеник остао у мени од првих дана. Тамо је све почело, мада сам емоције често гурао у страну. Никад, заправо, нисам имао довољно времена. Шибеник је одредио моју каријеру и показао ми пут. Надам се да ће разумети... за оно што желим од кошарке, морам ићи даље. Морам затворити један круг, да бих отворио други.

Непопустљивост

- Шест или седам ујутро, није важно. Увече бих узео кључ, отворио врата дворане и тренирао. Чистачице и ја. Оне би радиле своје, ја своје. Никад нисам пропустио јутарњи тренинг. Никад. Узмем лопту, убацим 500 или више. Поставим столице и дриблам. И тако сатима. И уживам.

О споредној улози

- За младог играча нема ништа опасније од седења на клупи. Увек сам проводио далеко више времена у игри него на клупи. То је срећна страна моје каријере. Никакав тренинг не може надоместити оно што се стекне сталним играњем.

О бившој држави након украдене титуле

- У Нови Сад не идем, па и да сви одлучите да идете. Своју златну медаљу никоме не дам. Што се мене тиче, ми смо прваци.

О одласку

- Није било лако напустити Шибеник. Хиљаду разлога, али нисам имао право следити своје емоције. Морао сам кренути стазом кошаркашког инстинкта.

О сазревању

- Играјући кошарку и путујући вероватно сазревам пре времена. Чини ми се да сам озбиљнији него моји вршњаци.

О брату

- Да је Ацо играо фудбал, и ја бих. Да је ватерполо, ја бих исто.

О супарницима

- Кад изађеш на игралиште, важно је да никоме не попустиш. Играчи све чине да један другога деконцентришу. Ако се повучеш и не узвратиш, посао им је успео. Ја им аутоматски одговорим, па им се то не свиђа.

О правој мери

- Не могу да играм ако нисам на рубу инцидента, али инцидент нећу никад направити.

О мајци

- Што се чудите што је она на свакој утакмици? Зар мајци није место уз своју децу? Она је наша хрид која прима и од које се одбијају највећи проблеми.

О новцу

- Они који егзистенцијална питања реше пре него што било шта постигну у животу, на крају редовно лоше прођу. Са милион долара, два или пет опет могу само једном да ручам, и вечерам

О Загребу

- Превагнула су три разлога: студије права, изазов у Купу шампиона и жеља да играм са братом.

О школи

- Уписао сам се и студије ће ми бити у првом плану. Не желим да разочарам оца којем је најважнија школа.

О Цибони

- Сви су ме тражили, цела лига. Али, од првог дана за мене је постојала само Цибона.

О немилосрдности (Шибенци на првој утакмици убацио 56 кошева)

- Не, није ми тешко. Успомене су успомене. Љубав је љубав, али на терену никога не познајем. Даћу им опет ако будем могао.

О лопти

- Лопта, човече. Увек је носим у ауту. Кад ми дође, одем у дворану и испуцам 100, 200 или 500.

О одговорности

- Ово је посао у којем немаш право на лош дан. Више од свега осећам обавезу према навијачима. Мораш вратити њихову љубав. Играм за њих, а истовремено за клуб и себе.

Осећај

- Никад се нисам трудио, моја игра није патила од збрајања. То ми је било тако логично. Нисам намеравао, једноставно, знао сам.

Моћ понављања

- Морамо поновити наслов првака Европе. Само се тако памте велике екипе и велики победници.

О будућности

- У НБА ћу ићи са 24 или 25 година, у напону снаге. Ако ме здравље послужи, играћу до 35 године. Затим бих отворио адвокатску канцеларију.

О поразима

- Не можеш да утичеш. Зашто бих се више живцирао? Мораш што пре да заборавиш да нећеш добити све утакмице. Плакање за једним поразом, ма како болан био, само ће успорити каријеру. Ако си чист пред собом, ако знаш да си учинио све за победу, најбоље је – заборави. Заборави одмах.

О НБА

- Америка ме страшно привлачи. Тамо се игра кошарка какву волим. Нема фолирања. Игра човек против човека, један на један. Ако на свакој могу постићи 40 поена, онда то није оно право. То није оно што желим.

О снази

- У Портланду сам у првим данима на тренинзима играо против Клајда Дрекслера. Нисам се могао снаћи. Ја бих њему дао кош, два, он мени 20. Питао сам се што ја ту радим, јесам ли погрешио што сам отишао из Европе. А онда сам схватио. Без снаге си нико и ништа. Не стигнеш ни да помислиш на шут, већ су ти на руци, рамену, леђима. Да сам толико тренирао у Шибенци или Цибони, колико сам радио кад сам дошао у НБА, био бих 30 посто бољи играч.

О подршци и о неразумевању

- Клајд је фантастичан. Осећам да ми верује. Портер је друга прича. Немам ништа против Терија, али имам осећај да он има нешто против мене. Не може да стоји на ногама, а ипак игра. Не жели да испусти стартну позицију. Ни мртав ми неће дати прилику. Добро зна да бих је искористио.

О тузи

- Страшно, они се веселе и побеђују. Ја само седим. Не могу се ни радовати.

Алтернатива

- Ако не могу да играм у Портланду, могу негде другде.

О Рику Аделману (тренер Портланда)

- Рик ми никад није приговарао. Био је задовољан мојим радом и односом према кошарци. Никад ми није објаснио зашто не играм, иако је знао, морао је знати, колико могу и колико вредим.

О жељи

- Више немамо што да кажемо. Ни Аделман мени, ни ја њему. Морам да одем да бих доказао колико вредим. Никад у каријери нисам седео на клупи. Нећу ни у Портланду. Па макар били шампиони. Ако морам да одем у најслабију екипу, идем. Овај пут само с играчким гаранцијама.

О Американцима

- Они су одлични, сјајни, али нису ванземаљци.

Одлучност

- Остаћу у Нетсима једино ако клуб намерава да створи тим која ће се борити за наслов првака.

О Европљанима

- Ако сам нешто научио у НБА, онда сам научио да држим до себе. Нико ме неће ударати. Имам своје име и презиме. Нисам пролазник. Знам да се некима то не свиђа, али морају то да прихвате, ма како их то чинило несрећнима. Има места за Европљане, никако само у епизодним улогама.

О различитости између континената

- У НБА су правила јасно одређена. Док побеђујеш, еуфорија. Кад губиш, сваки на своју страну. Кућне пријатеље заборавите. НБА је пре свега - или једино - посао.

О Ол-стару

- Како играм, тамо ми је дефинитивно место. Ако критеријум буде игра, а не нешто друго. Али, ако и не одиграм ту утакмицу, доказао сам и себи и другима да сам им раван.

О Чаку Дејлију (селектору "дрим тима" и тренеру у Нетсима)

- Дао ми је максималну слободу у игри, веровао ми је. Слично је и са саиграчима, више ме траже. Имам и бољи третман код судија. Поставио сам стандарде који се очигледно цене.

О Дивцу након случаја застава

- Играли смо две утакмице са Лејкерсима и обе победили. Нас двојица нисмо разговарали, нити се поздравили. Окренули смо главе један од другога тако да је све прошло без контакта. Он се јасно изјаснио и, колико знам, доста је помогао својима.

О Хрватској

- У ранијим селекцијама бивше Југославије Хрватска је имала своје играче заслужне за 70 или 80 посто у свим великим медаљама.

О скромности

- Код нас је свако капетан. Погледајте петорку. Кукоч, Рађа, Стојко... Шта ће њима капетан? Капетанску улогу схватам тако да је једино што то значи да у сваком погледу и у сваком тренутку будем пример. Увек на највишем нивоу.

Највећа љубав

- Кошарка је мој живот. Никад нећу престати волети кошарку.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)