Фудбал

МИЛИЦА МАНДИЋ: Доказала сам да је све могуће

Грујица Келић

06. 01. 2021. у 11:45

НАЈБОЉИ пример како би једна особа која себе назива спортистом требало да се понаша и делује зове се Милица Мандић. Развојни пут олимпијске и светске шампионке увек је ишао растућом кривом, која би свој врхунац могла да достигне овог лета на Олимпијсим играма у Токију.

МИЛИЦА МАНДИЋ: Доказала сам да је све могуће

Најуспешнија српска теквондисткиња, у разговору за "Новости", присећа се пута који ју је одвео до тога да дотакне звезде, изазовима на њему, као и наслеђу које оставља за собом.

о Како протичу припреме за ОИ? Колико вам је одлагање такмичења помогло или одмогло?

- Припреме су полако почеле, иако немамо конкретан календар. Искрено се радујем интензивнијем раду и тренирању, јер је прошла година била доста другачија од онога на што сам навикла. Одлагање ме је пореметило, али сам одлучила да извучем најбоље из целе ситуације и приступим на други начин. Успела сам да се одморим и опоравим тело, вежбам базичне ствари за које нема увек много времена.

о Колико је било изазовно тренирати у време пандемије?

НИЈЕ БИТНО ОДАКЛЕ СИ

о КАО неко ко је директно укључен у рад ОКС, које је ваше мишљење о натурализованим спортистима, пошто смо сведоци да је таква тема табу у Србији, али такође и све учесталија.

- То је, изгледа, новост у Србији, али је у свету то одавно заступљено. Имате, на пример, у стоном тенису скоро у свакој земљи понеког такмичара који је родом из Кине. У Француској је у скоро свим спортовима више натурализованих репрезентативаца, као и у Америци, Аустралији... Списак је предугачак. Ако неко живи и тренира у нашој земљи, воли свој посао и жели да осваја медаље за нашу земљу, не видим ништа лоше у томе. Све медаље иду у исту касу, само је битно је да поштују заставу под којом се такмиче.

- Мени је тренинг био вентил, поготово у време карантина. Како је проглашено ванредно стање, ја сам узела струњачу из клуба, тегове и поставила све на терасу. И даље сам имала своју рутину, трудила се да одржим форму колико могу. Свакодневно сам се чула са тренерима око плана и програма и трудила се да одрадим максимално задатак у условима које имам.

о Пре осам и по година сте освајањем злата у Лондону почели успешну каријеру прожету медаљама. Колико је тако нешто, са ове временске дистанце, значило за ваш индивидуални развој и почетак ренесансе женског теквонда у Србији која још траје?

- Освајање олимпијског злата је много утицало на мене, али и на теквондо у Србији. Волим да се осврнем на свој почетак, одакле смо почели и где смо сада. Када сагледам све резултате које смо направили, као клуб и национални тим, стварно сам поносна. Мој развојни пут после те медаље је био пун успона и падова, лепих и тешких тренутака и мислим да ми је то помогло да сазрим као борац и као особа.

о Да ли видите своје наследнике или ће теквондо доживети судбину коју многи предвиђају тенису после одласка Новака Ђоковића?

- Мислим да, засада, имамо сјајну репрезентацију која се подмладила, али то су све талентована деца жељна резултата. Убрзо после мене се појавила Тијана Богдановић која је до 18. године освојила светску, европску и олимпијску медаљу. Вања Станковић је светски шампион, ту је и Надица Божанић, као и још бораца који су се показали својим резултатима и борбеношћу. Тренутно ме највише радује освајање медаље Махдија Ходабахшија и младог Новака Станића на ЕП. Мушки теквондо се враћа на место које заслужује и искрено се надам да ће генерација после ове наставити истим путем.

о У Токију нападате највећи пласман. Колико ће за добар наступ на Играма бити важно прецизно темпирање форме које је у индивидуалном спорту израженије и важније него у колективном. Како жељену форму достићи у право време и бити најбољи када је најважније?

ИСТИ УСЛОВИ И ЗА ЖЕНСКИ СПОРТ

о ДЕО сте кампање за развој женског спорта у Србији. Шта можете да нам кажете о томе?

- Институт за женски спорт је идеја Марине Маљковић која је врло брзо била прихваћена и реализована. Она је неко ко годинама уназад има исти циљ, да популаризује женску кошарку и покаже девојчицама да им је место на терену. Само је сада то на вишем нивоу и веома сам поносна на то што сам део такве идеје. Трудимо се да искоренимо предрасуде према девојчицама и женама да њима није место на терену, борилишту, стрељани и ставимо им до знања да је сваки спорт за њих и да заслужују исте услове.

- То је право питање за мог тренера! И поред овакве ситуације, врло је компликовано темпирати форму за одређено такмичење и за тај један такмичарски дан, али у томе и јесте чар свега. Колико је физичка припрема битна, толико је и психичка и тактичка. Зато имамо цео тим укључен у тај процес. Поред Драгана Јовића, са мном већ 13 година ради психолог Марија Срећков, имамо кондиционог тренера Небојшу Шакића и нутриционисту Монику Варгу. На мени је да следим упутства и радим најбоље што могу.

о Одскора сте именовани за потпредседницу ОКС. Какви су ваши планови у комитету и где себе видите после завршетка каријере?

- Функција у ОКС ми пружа прилику да учим од најбољих стручњака код нас. Они су свесни мојих дневних обавеза, па ми максимално излазе у сусрет. Као активни спортиста и даље је сва моја пажња посвећена тренингу, напретку и борбама. Размишљам у ком правцу бих могла да кренем, али ништа још конкретно нисам одлучила. Мислим да ће ми бити тешка транзиција када завршим спортску каријеру на потпуно другачији стил живота.

о Шта је, по вашем мишљењу, наслеђе које остављате иза себе?

- Једна од ствари на које сам најпоноснија је то што смо доказали да је све могуће. Сами смо правили свој пут, ишли у непознато и борили се за оно шта смо зацртали, а то је било олимпијско злато. Тада нико није веровао сем нас. Сада нове генерације корачају утабаном стазом, свесне да су жеље оствариве, иако немаш услове као други, али имаш визију и амбицију да те жеље оствариш.