ИДЕ МИЛЕ РАТКОВОМ ПРУГОМ: Отац је бранио за Југославију, сина је на гол репрезентације позвала Србија

С. Бајић

09. 09. 2021. у 12:55

РАДНО место "број један". На линији међу стативама. Свилари, отац и син. Ратко, неприкосновени господар голманског простора седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, и Миле, који је од читавог травнатог правоугаоника одабрао за доказивање управо позицију чувара мреже, намерен да превазиђе оца.

ИДЕ МИЛЕ РАТКОВОМ ПРУГОМ: Отац је бранио за Југославију, сина је на гол репрезентације позвала Србија

Фото: Приватна архива

Хоће ли му то, као бившем голману Антверпена, а сада Бенфике, поћи за руком, с обзиром на чињеницу да је Ратко бранио боје три клуба - Црвенке, Војводине и Антверпена и девет пута облачио дрес репрезентације Југославије, а голманску каријеру је завршио када је имао 44 године, четири месеца и два дана. То је било 1996. године.

- Обрадовао ме је позив селектора Стојковића, наравно - каже Миле Свилар, тренутно голман Бенфике, иначе најмлађи дебитант у историји Лиге шампиона, који је у петак, 27. августа, прославио 22. рођендан. - Било је контаката и раније, али сада је коначно потврђено. Бранио сам за млађе селекције Белгије, причао са селектором и тренерима, али ја сам изабрао Србију, без иједног тренутка дилеме.

Првенствени фудбал у Србији слабо прати, с обзиром на то да нема баш много слободног времена, али зато не пропушта да се информише о утакмицама Војводине, за коју је бранио његов отац, Црвене звезде и Партизана, посебно на међународној сцени.

- За кога навијам у Србији? То нећу да вам кажем - говори уз смех Миле и одмах се исправља. - За репрезентацију Србије навијам, свим срцем.

Фото: Приватна архива

Ратко Свилар

Јасно је да Миле није случајно одабрао дрес са бројем један, по угледу на оца Ратка. Јасно је и да носи његове гене и да као врхунски таленат на почетку каријере има потенцијал да надмаши оца.

- Док сам био дечак желео сам да личим на тату. Он је имао најснажнији утицај на мене. Није ме, међутим, форсирао, него пустио да сам одаберем спорт којим ћу да се бавим. Изабрао сам, наравно, фудбал. Жеља ми је била да будем голман. Свакако да сам из његовог искуства много тога научио кроз разне приче и сугестије као мог омиљеног голмана.

У Лисабону живи спортским животом, заузет обавезама према клубу и захтевном позиву, а ту и тамо зна да скокне на, како каже, неки леп ручак или вечеру.

- Рекао бих да живим нормално. Тренутно немам хоби. Школу нисам завршио. Остала су ми два-три испита, али управо у то време сам из Белгије прешао у Португалију. То ћу морати да урадим чим се укаже прилика и мало више временског простора.

Фото: Приватна архива

Миле са оцем, мајком и сестром Дуњом

Миле веома воли путовања, посебно у наше крајеве, а сада се нарочито радује доласку у Србију.

- Први пут професионално долазим у Србију и то је посебан изазов и мотив. По имену знам све наше репрезентативце, неке од њих и лично. Ово је за мене период упознавања, а зна се да сви хоће да играју. Мени је то први пут. Имам фамилију у Србији, са очеве стране и то ће бити моји највернији навијачи. Мени је најважније да Србија побеђује. А на мени је да дам све од себе на тренинзима. Србија има одличне играче, посебно голмане и, кажем, најважније је да побеђујемо - прича Миле.

Отац Ратко (71) је спортску каријеру почео као десетогодишњак у Црвенки, у месту у којем је, како истиче, била највећа фабрика шећера на Балкану.

- Са 23 године сам прешао у Војводину, иако је Партизан, тим за који сам навијао, био заинтересован. Међутим, бата Вујке, велики Вујадин Бошков је утицао на мене да те, 1973. године дођем у Војводину, чији сам гол бранио до 1980. Рецимо само да ме је 1979. године звао Ајакс, али нисам добио, у то време, потребну радну дозволу у Холандији. Годину дана касније сам прешао у Антверпен у Белгију и бранио до 45. године. После сам тамо био и помоћни тренер и тренер, радио у Саудијској Арабији - прича Ратко.

Као играч Војводине је на четири месеца био позајмљен у САД, где је бранио на 14 утакмица.

- За репрезентацију сам бранио од 1975. до 1983. године, на Европском шампионату 1976. и на Светском 1982. у Шпанији. Требало је да идем у Француску на ЕП 1984. године, пошто сам бранио у квалификацијама, у време када је селектор био легендарни Тоза Веселиновић, али сам са 34 године престао да браним за репрезентацију за коју сам одиграо девет утакмица, а 33 преседео на клупи.

Љубитељи фудбала се сећају генерације Новосађана с почетка седамдесетих година прошлог века, која је у то време по многима играла најлепши фудбал.

- Жао ми је што нисмо били шампиони. У сезони 1974/75. освојили смо титулу вицешампиона, одмах иза сплитског Хајдука, кога смо победили у Новом Саду 2:0, а у Сплиту 4:1. О титули је те године одлучила утакмица у Београду између Црвене звезде и Хајдука. Тада је мој велики пријатељ Оља Петровић био сумњичен да је "пустио" два гола Јурици Јерковићу из слободног ударца, али то су биле и остале приче...

У тој генерацији фудбалера Војводине играли су Миладин Пураћ, Шандор Мокуш, Ђорђе Вујков, Васа Рутоњски, Жељко Јурчић, Владимир Трифуновић, Мартин Новоселац, Ласло Леринц, Звонко Ивезић, Слободан Вучековић, Слободан Павковић, Петар Никезић, Бране Новаковић, Славко Личинар... Они су 1977. године освојили Средњоевропски куп, што је до данас остао једини међународни трофеј у клупској историји.

- Имали смо сјајну управу, на челу са веома поштованим Петром Палковљевићем Пинкијем. А тек тренери ко су нам били, све сама плејада: Тоза Веселиновић, Вујадин Бошков, Ивица Брзић, Бранко Станковић. Највише сам био везан за Тозу и Ивицу, а посебно за Луку Малешева, помоћног тренера, изванредног човека који је био посебна спона између нас играча и стручног штаба. Он нам је био, како бих рекао, старији брат или, млађи отац, феноменалан тренер који је знао да извага, да осети и од њега је умногоме зависио однос према шефу струке.

Посебан респект Ратко исказује и према тренерима голмана.

- Од моје 13. до 23. године ме је тренирао у Црвенки Милан Паунић, затим у Војводини Илија Пантелић, легенда коју сам гледао и знао све о њему. Занимљиво је да смо Илија и ја били заједно на одслужењу ЈНА, он са 37, а ја са 27 година. Били смо у Сарајеву.

Ратко је осамдесетих година прошлог века отворио кафе-ресторан No 1, у пасажу главне улице у центру Новог Сада, Змај Јовине, кога су популарно звали "кец".

Фото: Приватна архива

Легенде Војводине сезоне 1974/75

- Тај ресторан дан-данас ради и зове се "Гусан". У моје време имали смо тамбураше, свако вече. Оркестар од седам тамбураша водио је легендарни Лепи Јовица, виолиниста. Како су само свирали, како су знали...

Посебна анегдота везана за оркестар Лепог Јовице и Ратка Свилара збила се у једном загребачком хотелу, када је репрезентација Југославије била на припремама за утакмице са Шведском и Ирском.

- Чланови оркестра Лепог Јовице, који су били смештени у истом хотелу, нису били задовољни условима ангажмана, па су хтели да се врате у Нови Сад. Тада ме је позвао Миљан Миљанић и рекао ми да нађем начин да их убедим да остану. Замолио сам их и, наравно да су остали. Лепи Јовица тада ми је рекао: "За тебе Ратко, и због тебе, нема проблема", без додатног објашњења. После пола сата појавили су се за вечеру у "радним оделима", беспрекорно дотерани са краватама и, силазећи низ степенице засвирали и запевали "Ај Библи, Библи, Марело...", сјајну циганску песму која се зове "Ратко". Тада је Миљан устао, куцнувши у чашу свима скренуо пажњу и рекао: "Ово да захвалите Ратку, што је оркестар остао, а ти Ратко, да то ниси учинио, имао би много више репрезентације...".

Ратко је, не крије, волео кафане, али током каријере, ретко је, како истиче, имао прилике да излази. Најчешће када су биле паузе у првенству.

- Волео сам тамбураше, кафану, одемо на вечеру, позовемо музику и оркестар свира целој кафани. Окупе се око мог стола и ако неко жели да поручи песму, нека поручи. Али на мој рачун. Тако је некада било. У Новом Саду се лепо живело, долазили су Оља Петровић, Џаја, дружили смо се, ишли на музику, на тамбураше, од Петроварадинске тврђаве, па надаље...

Фото: Приватна архива

 

ГОЛМАНИ

- У МОЈЕ време било је заиста много сјајних голмана као што су Енвер Марић, Оља Петровић, Ризах Мешковић, Иван Каталинић, Зоран Симовић, Слободан Јањуш, Драган Пантелић...- каже Свилар. - У првом плану је била велика четворка, Партизан, Црвена звезда, Хајдук и Динамо, и нама из осталих клубова било је тешко изборити се за место међу најбољима.

ТРОЈЕ ДЕЦЕ, ЧЕТВОРО УНУЧАДИ

РАТКО Свилар је пре четири деценије отишао у Белгију, у Антверпену бранио пуних 16 година и имао дугу каријеру на голу, али и као тренер. Сада је, каже, пензионер и живи на релацији Антверпен - Лисабон.

- Поносан сам на моју породицу. Имам две ћерке из првог брака, Мину, која живи у Антверпену и Тину, која је у Новом Саду и са садашњом супругом сина Милета, који је у Лисабону и ћерку Дуњу, која је са нама. Имам и четворо унучади, тако да сам срећан отац и деда. Посећујемо се, виђамо се редовно - каже Ратко.

Фото: Приватна архива

 

ЕМ ВИШИ, ЕМ БРЖИ

- ПОНОСАН сам што је мој син изабрао и одлучио да брани за Србију - каже Ратко Свилар.- То је његова каријера и увек ћу му бити подршка. Многи који га сада гледају кажу ми "исти ти". Ја кажем "само мало бољи". Јер има 22 године, 190 центриметара и бржи је од мене. Сугерисао сам му кад је био мали, али он гради свој стил, зна како треба и као млад да стане и да се задржи на голу, да брани. Велики је радник, верује у себе, али није препотентан.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)