ЗА ОВАЈ ДЕТАЉ ЈАВНОСТ НИЈЕ ЗНАЛА: Најтежи моменат у Балашевићевом животу био је када је његова Беба доживела ужасну трагедију

Novosti online

19. 02. 2021. у 17:36

ПОЗНАТИ кантаутор Ђорђе Балашевић преминуо је данас на Инфективној клиници.

ЗА ОВАЈ ДЕТАЉ ЈАВНОСТ НИЈЕ ЗНАЛА: Најтежи моменат у Балашевићевом животу био је када је његова Беба доживела ужасну трагедију

Фото: Архива Новости/В. Данилов

Балашевић је у јавности препознат као духовити кантаутор који је својим песмама и шалама умео да забави широке масе. Међутим, један мало познати детаљ из његовог живота говори о великој трагедији која је могла да задеси његову породицу.

Наиме, његова ћерка Беба, доживела је тешку саобраћајну несрећу 1998. године након које је могла да остане непокретна, али на сву срећу, на крају се све добро завршило.

Саобраћајна несрећа десила се у зиму 1998. Поледица и бахата вожња узели су свој данак. Четири живота у том аутомобилу могла су да буду угрожена. Јелена је највише страдала, осталима, срећом, није било ништа.

– Ауто се преврнуо на кров. Вратни пршљенови су ми испали из кичменог стуба. То је створило оток на кичменој мождини и тоталну одузетост свих удова. Већ у колима схватила је шта јој се десило. Сапутницима је рекла да је сломила врат.

– Чини ми се да никад нисам била разумнија него тад. Судбина је послала аутомобил у ком се налазио момак који је те вечери дипломирао медицину. Чучнуо је поред мене у траву и на моје питање „Да ли ћу моћи да ходам“, рекао је: „Хоћеш“. Од тог тренутка нисам веровала ни у једно друго решење - говорила је Беба балашевић у својој исповести о трагичном догађају.

Када је стигла у болницу, прогнозе су биле потпуно обесхрабрујуће. Пацијенти са таквом повредом вратног дела кичме практично се никад не опораве.

– Оперисао ме је доктор Александар Миличић, врхунски стручњак за кичмену мождину и диван човек. Од почетка је био отворен. Рекао ми је да је кичма озбиљно оштећена. У болници, одмах после буђења, мама јој је рекла: „Осмог марта ћеш ићи кући са мном на ногама.“ Лекари су то сматрали неодговорним.

Ипак, десило се чудо. Јелена је тог осмог марта 1999. кући отишла ходајући.

– Мама и ја смо биле саме у соби и рекла сам јој да желим да устанем. Придржала ме је и успела сам. Загрлиле смо се и почеле да вриштимо од среће. Није могла да ми помогне нека скупа операција или лек. Од родитеља сам добијала оно што ми је највише и требало. Неограничене количине љубави.

Годинама после опоравка осећала се лоше и искомплексирано. Њен ход више није био исти, она више није била иста. Требало јој је много времена да прихвати да више никад неће бити иста и да не сме због тога да буде несрећна.

– Зато сам толико чекала да испричам своју причу. Сад већ увелико прихватам да је то део мене и да је то због нечега морало да ми се деси.

Од мајке Оливере је наследила енергичност и непоколебљивост, а од тате Ђолета љубав према речима.

– Обрадујем се кад ми људи кажу да сам као Оља. Знам на шта мисле. На храбру, категоричну лавицу која је спремна да се бори са најгорим осудама, лажима, сплеткама, а буде најбољи друг, жена, мајка. У природи односа деце и родитеља је да им деца нешто замерају. Јелена не зна шта би могла да замери својима.

Били су, каже, увек посвећени деци. На сваки татин концерт ишле су и оне. Увек му је било најважније да ли су се добро сместиле, и тек онда би почињао. Омиљена татина песма јој је „Успаванка за дечака“.

– Ја сам фан Ђорђа Балашевића, тако да ми је тешко да се одлучим, али ова песма је савршена алегорија односа родитеља и детета. Све је речено у њој. И о добру и о злу. Ми смо заиста били „свуда у њиховом свему“.

(Ало)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)