ПОТРЕСНА ФОТОГРАФИЈА МАЈЕ ЖЕЖЕЉ ДОК СЕ БОРИЛА СА СЕПСОМ: Водитељка била на ивици смрти - Брод је запловио на онај свет (ФОТО)

Novosti online

22. 09. 2020. у 13:28

ПОТРЕСНА ФОТОГРАФИЈА МАЈЕ ЖЕЖЕЉ ДОК СЕ БОРИЛА СА СЕПСОМ: Водитељка била на ивици смрти - Брод је запловио на онај свет (ФОТО)

Фото: Принтскрин

ВОДИТЕЉКУ Мају Жежељ живот уопште није "мазио", па је успела да преживе чак две тешке борбе за живот, а све то испричала је гостујући у емисији "Преживели".

Њени први здравствени проблеми почели су још 1989. године, када ју је ударио камион због чега је изгубила слезину.

- 89. године ме је ударио камион и тада сам изгубила слезину, и то стање ме је касније увело у сепсу. Имала сам 21. годину и сећам се само да нас је један камион пустио да прођемо, а други нас је само покупио. Имала сам након те несреће четири напрсла плућна крила, карлица ми је била поломљена на седам места, изгубила сам слезину - испричала је водитељка и додала:

- Након тога сам опет учила да ходам. Тад ми се први пут десило да сам доживела то искуство да видим себе са врата собе како лежим у постељи. Кад добијеш те тачке људима се одмах секу прсти, руке, ноге, а моја докторка ме је спасила и није дала да ми ни један уд секу.

Прву борбу издржала је стоички , а већ 2010. године започела је њена друга животна драма, када је због новог здравственог проблема завршила у коми. Тај кобни дан је почео сасвим нормално за њу, а она се спремала да почне да води Дневник.

- Нормално сам се спремала да кренем да водим Дневник и тачно се сећам тог тренутка како улазим у студио како је кренуло да ми буде јако хладно и све горе. Још сам се шалила "јао видите, презнајам се", то се у Дневнику није видело, било ми је страшно хладно и људи су доносили топлу воду да угрејем руке. Кад се све завршило нисам могла да се исправим, било ми је страшно хладно и била сам исцрпљена. - испричала је Маја.

Фото: Принтскрин

 

Управо то вече почиње "пакао" који ће њен живот потпуно преокренути, јер је због сепсе запала у кому и борила се за живот пуних 40 дана.

- Тад сам звала супруга Ивана да ме покупи и он је био изненађен јер сам обично све сама радила. Наши клинци су били мали, имали су пет и три године, а ја сам мислила да је то вирус и пазила као да их не заразим. Целу ноћ сам се мучила са температуром која је ишла до 40 и ујутру сам отишла у болницу. Дуго нису могли да установе шта се заправо дешава са мном, мислилу су да имам тромбозу вене у почетку, после су ме проверавали и радили нове тестове на сваких пола сата и тада су кренуле да ми се појављују ситне тачкице по рукама као љубичасте боје - прича она и додаје:

- У међувремену, како су пролазиле сестре и доктори сви су ме чудно гледали, а ја нисам имала представу да је то јер ми је лице променило боју у скроз љубичасто-плаво. На крају је дошао доктор који није ни радио тај дан само да би ме прегледао и дијагноза је била иреверзибилна сепса.

У том тренутку, доктори су Мајином супругу Ивану саопштили да ако дочека јутро има само два, до три одсто да преживи.

- Не знам да ли су ме увели у кому или сам се сама погасила, али тад креће неки мој други живот око 40 дана. У том мом животу ја јесам болесник и не могу да се крећем, у колицима сам. Мозак хвата те информације и повезује шта се дешава около и у мојој глави ја сам на приватној клиници код докторке Бумбаширевић, али у исто време то је приватни вртић и размишљам што је супер, како бих могла своју децу да доводим ту - испричала је она и додала:

- Постоје ствари које су се десиле и за које знам да нису халуцинације, јер су биле мој паралелни универзум, а ово је управо једна о њих. У једном тренутку добијем информацију да, пошто се плућа боље опорављају, Иван ми каже да је саставни део терапије вожња бродом који је низак и близак води и иде преко Шведске, Норвешке ка Црној Гори и ту ће да укрцају деца и враћамо се на пристаниште. Након тога сам седела у чекаоници и чекала тај брод.

Све што јој се дешавало у том пероду потпуна је енигма за њу, али мислида је то био њен пут на "други свет", одакле је враћена због деце.

- Брод је запловио ка Црној Гори и ту мислим да креће моје путовање на онај свет. Долазимо до неког пристаништа и то је црно, влажно, свуда је неки бетон. Све време је мрак и нема сунца. Све и делује да немаш шта да изгубиш јер те све води, а ти си сав беспомоћан. Међутим мислим да сам ја враћена назад због деце. Мислим да ту има као нека лозинка кад треба да пређеш на другу стану, а пошто је моја била "а зашто сад, кад су тако мали", ја сам враћена- прича водитељка и додаје:

- Да је било нешто друго вероватно никада не бих изашла из коме. У тренутку кад излазим из брода Иван ме дочекује и изводи, а ја сам у колицима. Он ме оставља и одједном се налазим испред врата лифта позоришта Буха, мислим да је то била асоцијација јер је дечје позориште и чекам да неко дође по мене.

Иза мене су врата неког магацина и далеко је нешто бело, као боја у облаку кад летиш авионом. Ту видим људе како пролазе и не причају, али све се разумеју и не ходају већ се лебди. Ја кренем ка тамо, међутим из тог магацина изађе медицинска сестра Оливера и каже "шта ћеш ти овде, ми те чекамо тамо" и она ме убаци у магацин и тако ме врати на овај свет.

И после тога кад год је сретнем ја сам падала у транс од среће, а она просто није схватала о чему је реч. Не могу да тврдим да ли је то чистилиште, река Стикс, ја нисам толико велика да могу то да говорим, али знам да то нису биле халуцинације.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (3)