МЕТРОПОЛА ВЕЛИКОГ СРЦА: За разлику од Хрватске, Београд и Србија су раширених руку примали све уметнике и никога нису забранили

ДА је градоначелник Пуле Филип Зори­чић више слушао панк састав из тог града "КУД Идијоти" и њихову песму "Глупост је неуни­штива" из 1992. године, можда не би донео на­карадну одлуку да у та­мошњем Дому спортова "Мате Парлов" забрани концерт Душка Кулиша и пријатеља - Ане Беку­те, Драгана Којића Кебе и Зоране Мићановић, уз образложење да не жели да у градском простору наступају српски турбо- фолкери, такозване цај­ке, како им тепају у "лије­пој њиховој".

Фото ATA Images

Грађанска, европска и медитеранска Пула, објаснио је, припа­дају другом идентитету, а не турбо-фолк музици. Иван Радић, његов колега из Осијека, где је органи­затор хтео да премести спорни концерт заказан за 25. март, брже-боље се огласио на "Фејсбуку" и подржавши Зоричића на­вео да је тај град на Драви "урбана средњоевропска метропола коју граде", те је, наравно, српски тур­бо-фолк и ту непожељан.

Њихове потезе осуди­ли су грађани и грађан­ке Пуле, Истре и чита­ве Хрватске, који воле српску народну музику и сматрају да се забра­њивати може само по закону, а не по личном укусу. Скандал је комен­тарисао чак и председник Хрватске Зоран Милано­вић, наглашавајући да он лично ту врсту музике не воли, али је никако не би забрањивао. Усијале су се и друштвене мреже. "Ни­су ти певачи из Србије самовољно одлучили да наступе у Пули и Осије­ку. Неко их је звао јер и тамо живе људи који се лепо забаве уз ту музи­ку. Не видим где је про­блем. Ако српски певачи могу одржати концерте у Бечу, Франкфурту, Ко­пенхагену, по чему су Пула и Осијек по­себни?", "Зашто се не оглашава­ју хрватски пе­вачи, како би они реаговали да им неко у Србији забра­ни наступ?", "Код цајки је препоручљи­во затворити очи и уши, а код фашизма је то погубно, Хрватска је на­ција затрована шовинизмом и мржњом", "Шунд им је Ана Бекута, али је зато Нући уметник", "Милица Павловић 3.000 људи у Осијеку, Ацо Пејовић пре недељу дана 20.000 људи усред Загреба", "Ако већ морам бирати између фашизма и турбо-фолка, онда одврните цајке до краја", "Увести реципро­цитет, под хитно", само су неки од коментара.

Први људи Пуле и Осијека су антициви­лизацијском забраном, изме­ђу осталог, показали и приличну необаве­штеност. У супрот­ном, зна­ли би да је турбо- фолк (тер­мин који ј е сковао Рамбо Амадеус) настао у СФРЈ крајем осамдесетих из фолк музике као ме­шавина на­родњака и ори­јентал­н и х з в у ­к о ­ва, а пред­став­ници тог жанра били су Миле Бас и његов бенд "Јужни ветар", чију су велику петорку чини­ли Драгана Мирковић, Шемса Суљаковић, Си­нан Сакић, Миле Китић и Кемал Маловчић. Вр­хунац популарности тур­бо-фолк је у Србији имао деведесетих, скренувши мало у денс (песма "200 на сат" Ивана Гаврилови­ћа на пример) и пресудно утицавши на поп-фолк и техно-фолк музику, која ће деценију касније на­стати у бившим југосло­венским републикама. Градоначелници је тре­бало да знају да Бекута и Кеба никако нису турбо- фолк, још мање цајке.

Фото ATA Images

Показали су и жељу да Пула и Осијек буду метрополе, оно што српска престони­ца Београд јесте већ вековима. Кад би се на­брајало ко је од великана свет­ске културе био у Београду или одржао концерт, могли би се на­писати томови књига. И никада Б е о г р а д , ни Ср­б и а, никога нису за­бранили. Б е л и град на у ш ћ у Саве у Д у н а в отворених руку пригр­лио је сваког ко је у ње­га пожелео да дође. Још у време СФРЈ се знало - "ништа од каријере ако не прођеш у Београду". Подужи је списак хрват­ских извођача свих жан­рова који су после рата наступали у Београду и широм Србије. Многи од њих су отада редовни. Добродошла је била чак и осведочена мрзитељка Срба Тереза Кесовија, која се клела да ника­да више неће крочити у Србију, па је, погазивши дату реч, ипак запевала у Сава центру. Једино нам покојни Оливер Драгоје­вић, који је држао своју реч, није долазио после распада Југославије. И Мишо Ковач и Томпсон. Али за Томпсона је разумљиво. Он је из друге приче. Из које Београд и Србија нису. Нити ће бити.

Хрватска, за ра­злику од нас, не жели поједине српске извођаче. Званична забра­на не постоји, али се зна да су, рецимо, фолк звезда Цеца Ра­жнатовић и ле­гендарна рок група "Рибља чорба" тамо непожељни, упркос огром­ном броју обо­жавалаца. Бора Ђорђевић истиче да у Хрватској имају фанове из Чаковеца, Ва­раждина, Загреба, Истре, Сплита, који воле "Чор­бу" искрено, тетовира­ју њихов лого на руци и такмиче се ко ће бити на више њихових концерата у Словенији. Упркос то­ме, Бора је одавно рекао да неће ићи у Хрватску и држи до тога и даље. И Момчило Бајагић ма­ло-мало па има проблем кад наступа у Хрватској. Иако је добродошао у пулској Арени, није увек у Сплиту или Карловцу. Лепа Брена је, подсети­мо, певала 2009. у загре­бачкој Арени, после 19 година, упркос протести­ма бранитеља и удруже­ња ратних ветерана, али је две године касније би­ла принуђена да откаже концерт у Осијеку услед огромног притиска јав­ности. За разлику од Ба­јаге, Хрвати радо иду на концерте Здравка Чоли­ћа, Жељка Јоксимовића или Саше Матића, мада је популарни фолкер ко­ји је лане двапут напу­нио сплитску "Паладијум арену" 2009. био приве­ден у полицијску стани­цу у Загребу због радне дозволе. А недавно смо добили и званичан по­датак да на топ-листи од 25 најслушанијих песа­ма у Хрватској, тренутно чак 17 припада српским реперима и треперима Нућију, Војажу, Брескви­ци, Зери... У чему је онда проблем, господо?

Aна Бекута, Светлана Ражнатовић, Драган Којић Кеба, Фото ATA Images

ЈК: БОЉКЕ МАЛИХ ИГРАЧА

СВОЈЕ виђење скандала око забрана српских извођача у Хрватској дала је и "мала од скандала" Јелена Карлеуша, написавши на ин­ста-сторију:

- Србија, као највећа и најдоминантнија у балканском збиру, традиционално намеће трендове и правила игре у региону. Како у музици и спорту, тако и на свим другим пољима, закључно са политиком. Било шта што долази из Београда, једине метрополе и епицентра, капиларно се шири ка провинцији и поприма на брзини и снази. Величина и снага Београда је у томе што никада не забрањује. Када прошетате Београдом и погледате, на пример, по­нуду ресторана, они нуде Дане Хвара, Дане Истре, Пуле и Далмације. Нуде гостовања оригиналних хрватских клапа, имамо Дане Македоније, Ко­торске дане, о Босни да не говорим, сарајевски ћевап, Дани Сарајева... Београд прихвата све. Београд никог не забрањује и зато јесте центар. Подела, мржња и не­толеранција су бољке малих играча. Наша музика је ви­рус који се шири путем крви, она се осећа срцем, кожом. И она не може да се забрани.

СЕВЕРИНИ ЈЕЗИК ДОШАО ГЛАВЕ

НИЈЕДАН хрватски извођач није забрањен у Србији. Тихи бојкот дожи­вљава само сплитска поп певачица и бивша српска снајка Северина Вучковић, која је балканску популарност стекла тек након што је у јав­ност испливао њен кућни снимак са јахте, и то зато што је најсрамније вређала, у више наврата, патријарха Српске православне цркве Пор­фирија. Њој је најпре ускраћен позив на доделу годишњих музичких награда "Скај мјузика", а затим јој је отказан и концерт на Копаонику, у оквиру "Мјузик вика", такође у организацији "Скаја".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације