НАВИЈАМ ЗА СРБИЈУ СВИМ СРЦЕМ: Водитељ РТС Стефан Поповић о емисији "Олимпијско поподне", родној Аустралији, јапанском језику, спорту...

СТЕФАН Поповић рођен је и одрастао на континенту који је најдаљи од Србије, али земљу порекла својих предака поносно носи у срцу. Овај тридесетпетогодишњи новинар, телевизијски и радијски водитељ, увек је волео да пише, па је дипломирао новинарство у Америци.

Фото З. Јовановић

Наша публика упознала га је као једног од водитеља "Беовизије" прошле године, а позив за овај шоу програм затекао га је на Аустралијан опену, где је увек "најлуђи" навијач Новака Ђоковића. Стефан је о свом детињству и значају српске културне баштине на Косову и Метохији причао у документарном филму Бориса Малагурског "Косово: Моменат у цивилизацији". У популарном филму Дарка Бајића "Бићемо прваци света" и у другој сезони серије "Жигосани у рекету", играо је кошаркаша.

Гледали смо га и у улози водитеља "Луде ноћи", а сада сваког дана у емисији "Олимпијско поподне" на РТС 1 пратимо како представља различите спортове.

- Увек сам био активан. Играо сам цео живот кошарку, мало тенис и фудбал, а умем и да сурфујем и пливам. Хтео сам да имам диплому новинара јер сам желео да снимам репортаже, радим интервјуе и будем у медијима. Причам српски, учио сам јапански, живео сам и студирао у иностранству, путовао по свету. У Аустралији емисије изгледају другачије него овде и сасвим је нормално да буду спојени спорт и забава и да постоји забавно-спортски програм. Имам другачију школу и праксу овог посла, што није ни боље ни лошије, само захваљујући томе знам шта ми прија. После "Беовизије" људи су рекли да сам потпуно другачији од осталих, што је мени било пријатно изненађење јер се нисам трудио да се разликујем него сам само радио оно што сам и у Аустралији. Било ми је драго да људи то желе да виде - прича за "ТВ новости" Стефан Поповић.

* Део ваше различитости јесте управо српски, који није "чист". Многима је било необично што водитељ Јавног сервиса говори дијалектом.

- РТС је јавни сервис Србије и требало би да представља Србе из свих крајева ове земље, било да су из Ниша, Пирота, Крушевца, Новог Сада... Тако раде и у Аустралији и на Би-Би-Сију, где нема само енглеског којим прича краљица, него се чују нагласци из Шкотске, Ирске, Ливерпула или Лондона. Када то гледаш, схваташ да је најважнији садржај и да треба да постоји квалитет. Тако је за све у животу. Нико није морао мене да зове из Аустралије знајући да ми српски није први, матерњи језик већ енглески, да никада нисам овде живео, да ми је отац Нишлија, а мајка са Косова и Метохије. Али су у РТС ипак рекли "зашто да не" и то је велика ствар. Много волим да учим и волим када ми кажу како неку реч боље да изговорим и што ми не говоре да не будем духовит. И то је у реду, јер могу да и даље будем свој и да напредујем. Не желим да губим свој идентитет, увек ћу бити Стефан, Србин из Аустралије који је тамо рођен и живео цео живот пре него што је дошао овде.

Фото Г. Јовић

* Осим српског и енглеског, говорите и јапански језик. Како је дошло до тога?

- Пошто се школа у коју сам ишао затворила, у шестом разреду сам прешао у нову, чији је оснивач Јапанац. Први страни језик који је уведен био је, наравно, јапански. Касније су убацили италијански, француски и друге језике, али нисам могао да бирам нити да се пребацим, што ми је жао, јер сам хтео шпански или италијански и мислим да бих много више напредовао да сам њих учио. Јапански је много тежак језик који има три писма и много времена одузима да научиш како се пише. Када бих могао само да причам и користим латиницу, био бих највећи удварач на јапанском језику. (смех) И даље користим јапански, ево сад, у емисији где могу да убацим понеку реч. Дошао сам из Аустралије у Србију да бих говорио јапански и пратио Олимпијске игре у Токију. Ништа у мом животу не иде логично, али је увек забавно.

* Шта вам је још занимљиво и значајно у емисији "Олимпијско поподне"?

- Волим да будем део овакве екипе и емисије, а Драгана Косјерина и Александар Стојановић феноменално раде свој посао. Волео бих да када људи гледају нешто што снимим или радим, ако су имали тежак дан на послу, или им је нешто било напорно или стресно, да бар могу да кажу да им је лакше, јер су се опустили и јер им је било забавно. Због људи из РТС који су веровали у мене и желели да будем овде, као што је Оливера Ковачевић, дужан сам да дам све од себе и то ми је додатна мотивација. Стално гледам да померам своје границе, наравно, да увек будем коректан, да никога не вређам и да никада не попустим свој стандард.

* Кад се већ толико потрудите и све побројано урадите, а деси се нека грешка, како идете даље?

- Мислим да је Синиша Михаиловић рекао у неком интервјуу "знате ли ко је једини човек на свету који није промашио пенал - тај који није ни шутирао". Грешке се дешавају у сваком послу, али морамо, наравно, да будемо опрезни и да се фокусирамо на оно што радимо. Мислим да људи знају када намере нису лоше и када се ненамерно направи лапсус или гаф, и то је најважније. Ако неко промаши шут за победу и екипа зато изгуби титулу, не значи да никада више не сме да шутира и да никада поново неће имати шут за победу. Требало би да, ако направиш грешку, признаш да постоји проблем и "гураш" даље и будеш бољи. Једино могу да будем то што јесам, једино могу да будем Стефан Поповић и зато гледам да будем свој. Ако нешто не буде како треба, више бих желео да буде тако јер сам се трудио да будем свој, него због тога што сам покушао да будем неко ко нисам.

* Прошле године, ваш перформанс у финалу Отвореног првенства Аустралије у тенису у Мелбурну, када сте се на мечу у појавили у бициклистичком трикоу у бојама српске тробојке, обишао је цео свет.

- Ово ми је била прва година да је Новак Ђоковић играо финале Аустралијан опена, а да нисам био тамо. Искрено, идем тамо да навијам и није ми био циљ да будем виђен. Греота је да не идем и да га бодрим, ако већ живим на 50 километара од стадиона и ако Ноле игра, а знам да му значи наша подршка. Зато волим да будем ту, да водим навијање и да представим Србију на најбољи начин.

* Шта вас "тера" да бодрите неког ко је наш?

- Можда патриотизам и то што смо тамо толико далеко од Србије. Ретко ко је био, али махом људи имају неког у Аустралији. Нама много значи када су долазиле наша кошаркашка репрезентација, Ана Ивановић, Јелена Јанковић, а још се сећам када сам пре скоро 20 година гледао Црвену Звезду у Мелбурну. Србин сам, иако сам рођен у Аустралији, и волим да навијам, што никад није било форсирано, као ни језик. Драго ми је кад нас људи виде и питају нешто о Србији и можда због тога допутују овде. Поштујем Аустралију, али имам једну, моју репрезентацију - српску. Нема ту дилеме. Када су српски и аустралијски ватерполисти недавно играли, навијао сам за Србију свим срцем. Свако има право да нађе нешто што га чини срећним.

* Јесте ли сада срећни откад живите у Србији?

- Јесам и баш ми је лепо. Имам добро друштво, пријатеље и родбину, а са колегама могу да комуницирам и током емисије и после, као што је случај са Драганом Косјерином или Кристином Раденковић. Никад нећу заборавити да ћу увек на неки начин да будем странац, али пре неколико година схватио сам да то није мана него врлина. Али, волим што се овде сада не осећам као странац. Возим се градским превозом, шетам се и захвалан сам и срећан што сам овде. Увек се изнова радујем Београду, Нишу или Параћину, као да сам сад дошао из Аустралије.

Фото З. Јовановић

НОВА АВАНТУРА ОД ЈЕСЕНИ

* СНИМАТЕ сада и нову емисију која ће од јесени бити на РТС. О чему је реч?

- Емисија се зове "Авантура Србија" и биће хуманитарна трка три тима који ће се такмичити у бојама наше заставе. Идемо свуда, од Ђердапа и Бледерије до Златибора и Увца. Отуд наш слоган "Хуманост на делу - кроз Србију целу!". Биће то уједно и прелепа разгледница наше земље, која ће нас у свакој епизоди упознати са историјом, културом и обичајима кроз узбудљиво такмичење, а са циљем да помогнемо српској деци. Емисију ћемо водити Душан Раденковић, Стефан Бендић и ја.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације