ЗОРАН МИОЧИНОВИЋ, СА 14 ГОДИНА ДОЖИВЕО ПРОГОН: У колони сам за једну ноћ одрастао
ТОГ лета 1995, кад се завршила школска година, из Мошћенице код Петриње са братом Предрагом сам отишао у село Миочиновићи, исто код Петриње, код стрица и његове породице. Упркос рату безбрижно смо проводили распуст. Али, 4. августа све се променило. По подне, у село је почео да пристиже народ. Ми смо чекали мајку Наду. Памтим да су се пуцњи чули више него претходних дана и да су неки људи говорили да ће све проћи. Нажалост није. За многе од нас почео је пут без повратка.
Фото: Ј. Матијевић
Овако за "Новости" говори Зоран Миочиновић, једно од оне деце из колоне, из збегова нашег народа пред "Олујом", геноцидном акцијом хрватске војске и полиције потпомогнуте из САД и од припадника муслиманских јединица тзв. Армије БиХ. Он је од оне наше деце која су тако мала видела како неки људи постају звери, како им рођени народ страда...
- Већ 5. августа ујутру, село је било пуно народа и почеле су да се формирају колоне. Око 19.00 дошао је стриц и рекао: "Пада све. Пада и Книн." Тада смо и ми почели да се пакујемо. У трактору смо били стриц и стрина са своје троје деце, мама, брат и ја - прича нам Зоран.
И кренули су увече нешто пре девет, али, како каже, и даље са надом да ће се вратити.
- У колону се није могло ући, колико дуга је била. Чуо сам да народ говори да идемо у збег, у шуму као што су некад радили наши стари кад наиђе опасност. Мени није било јасно шта се дешава, али некако сам се осећао сигурно, јер сам био с мојим народом - наставља Зоран. - Ноћ смо провели у шуми. Тада сам видео први пут страх у очима људи, плач, тешке јецаје у ноћи... Чула су се пушкарања... Мислим да сам те ноћи, у шуми, у колони одрастао, осећајући велику стрепњу старијих, коју од нас деце више нису могли сакрити.
ДАНАС ЈЕ ОТАЦ ШЕСТОРИЦЕ СИНОВА
ЗОРАН Миочиновић је данас прави домаћин, власник превозничке фирме. Са супругом Виолетом, Пријепољком, има шесторицу синова: Милоша (14), Страхињу (13), Лазара (11), Василија (7), Немању (5) и Ђорђа који ускоро пуни годину. Велики је хуманитарац, члан ХО "Сви за Космет". Изузетно је посвећен помоћи Србима на КиМ где одлази врло често, а Немања и Ђорђе крштени су му у Храму Светог Ђорђа у Призрену. Са ХО помагао је и изградњу Цркве Светог Спиридона у Петрињи, сународнике после земљотреса на Банији 2020...
Срећом, прича наш саговорник, неко из те колоне, одлучио је да иду према Чавић брду, Трговима и даље ка Двору на Уни да би прешли у данашњу РС.
- Они који су тако одлучили, спасли су многе животе, јер смо тако избегли Жировац, где се догодио језив терор и убиства Срба, цивила у избегличкој колони - говори нам. - Наша колона се кретала веома споро, људи су плакали, неки су били од страха потпуно избезумљени, јер су стизале информације о нападима на прогнане, о убиствима старих и немоћних... Некако смо стигли у Двор, где нас је коначно нашао мој отац Милош. "Мостом спаса", прешли смо у Босански Нови.
Јасно је свима, каже, било да повратка више нема. Ту у Босанском Новом остали су без горива, хране је било све мање...
Фото: Ј. Матијевић
- Срећом, увек има добрих људи који су нам пружили воду, хлеб, шта су имали - наставља Зоран. - У километарској колони наставили смо према Приједору, где смо спавали испод приколице поред бензинске пумпе... Све више је било туге, очаја, питања: куда даље. Где? Код кога? Моји су говорили да од Србије сигурније нигде нема... Кренуло се према Бањалуци, па даље коридором према Србији.
АЛИ на том путу било још патње која се заувек урезала у памћење Зораново, тада дечака од непуних 14 година.
- Имао сам утисак да данима стојимо у месту. Девети дан стали смо на тло Србије. Прошао је страх, код мене детета. Старији су били пуни бриге. Где ће нас сместити, нас 250.000. Усмерени смо у Сремску Митровицу, па у Крушевац, у село Ловница у неке радничке бараке. Било је чисто, а чинило ми се да је у њих стало пола села. Ту сам, 20. августа дочекао 14. рођендан. Крајем августа је дошао стринин брат и одвео нас у Овчу... Ту је почео наш живот у Србији - сећа се наш саговорник који данас живи у Бусијама.
ХЛЕБ НИСМО ИСПЕКЛИ
ДОК нас је тражио, отац је најпре свратио у нашу кућу у Миочиновићима, ми смо већ били отишли. Причао нам је да је у тако опустелој кући, у вангли затекао надошло тесто за хлеб које је потпуно било прекипело на сто... А, сећам се да га је стрина поткувала, али није било времена да га испече
Први пут у Хрватску је отишао 2005. Од тада иде, каже, три-четири пута годишње. Питамо га недостаје ли му завичај. Одговорила нам је његова супруга Виолета:
- Често ујутру кад се пробуди каже: "Ноћас сам био на Банији" или "Био сам у Миочиновићима, Мошћеници", а недавно први пут: "Био сам у Петрињи".
Фото: Ј. Матијевић
Зорану су кренуле сузе... Загледао се у "сувенире" из своје куће на Банији: јарам за ђедове волове, колски точак, вагир за коње и таблу која виси на трему његове породичне куће. На табли је грб Краљевине СХС, ћирилицом и латиницом пише "Продавница дувана". Израђена је двадестих година 20. века и стајала је на радњи његовог прадеде Милоша, угледног домаћина у Миочиновићима, којег су усташе, првог у селу заклале 1941...
"НАДАМО СЕ ДА ЋЕ ОСТАТИ У СКЛАДИШТУ" Хрватски министар у паници због најновијих ракета: Вучићева Србија и снага наше војске једина тема!
СРБИЈА председника Александра Вучића и снага наше војске, која је Вучићевим залагањем подигнута из пепела, једина је тема у Хрватској!
10. 03. 2026. у 18:10
ШОК ИСТРАГА АМЕРИКАНАЦА: Ево ко је гађао иранску школу у којој су погинуле девојчице
АМЕРИЧКИ војни истражитељи верују да је вероватно да су америчке снаге одговорне за напад на иранску школу за девојчице у којем је у суботу погинуло више десетина деце, али још нису донели коначан закључак нити су завршили истрагу, рекли су за Ројтерс двојица америчких званичника.
06. 03. 2026. у 08:23
НОВИ ЕКСПЛИЦИТНИ СНИМЦИ МИРЈАНЕ ПАЈКОВИЋ: Полиција сумња КО је на снимку, други мушкарац - одмах саслушана
РАНИЈЕ је објављен и видео за који је део медија написао да је снимљен у просторијама Владе. Тим поводом огласили су се из Владе Црне Горе, и демантовали те наводе.
07. 03. 2026. у 22:55 >> 23:05
Коментари (0)