ГДЕ ЈЕ ЗАОСТАВШТИНА ДИПЛОМАТЕ КОЈИ ЈЕ ЗАДУЖИО СРБИЈУ И ЗАВИЧАЈ: Под Леотаром благо цара песника

ТОЛИКО је за нас значајан, да му се никада не можемо одужити. Нико, ни пре ни после њега, није ни приближно урадио за Требиње колико сам Јован Дучић!

Фото: В. Стругар

Овим речима искреног дивљења и дубоког поштовања, говори историчар Петар Милошевић, кустос Музеја Херцеговине у Требињу. Јер, и прича о самом Музеју и његовим експонатима, почиње од великог песника, дипломате, Требињца који никада није заборавио родни крај.

Тридесетих година 20. века Дучић је изразио жељу да оснује музеј у родном граду. Због тога је у земљама где је службовао сакупљао рељефе, скулптуре, уметничке слике из разних епоха и слао у Требиње. Ипак, Музеј је основан тек 1952. као Срески завичајни музеј Требиње, сада је то Музеј Херцеговине.

Фото: В. Стругар

- Један је од највећих у БиХ, са сталних седам поставки и више од 1.500 квадрата музејског простора, од којих 800 изложбеног. Депои су толико пуни да би могли напунити још једну зграду - истиче Милошевић. - На првом спрату је Дучићева стална поставка, делимично отворена. Ту су предмети камене пластике које је куповао у Италији, као велики добротвор и љубитељ уметности.

Камену пластику чине оригинални предмети из римског периода, од 1. до 4. века: делови саркофага, рељефа, статуа, скулптура, делови фонтане, чесме. Поклонио је Требињцима споменик Његошу, 1934, први икада игде постављен, као и споменик борцима за слободу од 1814. до 1918, који је постављен 1938. кад је песник последњи пут долазио у Требиње. Дучићев дар су и лавови на уласку у парк, жардињере испред католичке цркве и на уласку у порту Саборног храма, барељеф посвећен Јелени Анжујској на зидинама Старог града, а уредио је и цео парк и фонтану у њему.

Фото: В. Стругар

- Из Бара је послао брод за Дубровник и луку Грж, пун стабала разног дрвећа. Пошто је био кум са нашим тадашњим председником општине, Ђорђем Тупањанином, блиско су сарађивали. Парк је урађен углавном по Дучићевим нацртима, имао је визију како Требиње треба да се културно уздигне - објашњава Милошевић. - У сталној поставци су и одликовања, дипломатска униформа и део колекције слика које су дошле из Америке после Дучићеве смрти, шездесетих година. Био је велики мецена и непознатих уметника, откупљивао њихова дела и стварао колекцију. Ту је и Дучићев клавир чешке производње, који је купио намеравајући да кад оде у пензију живи у Београду и купи кућу на Бановом брду. То се није остварило, умро је у САД 1943... Иначе, занимљиво је и да кад је о датуму рођења реч, помињу се три године: 1871, 1873, 1874. По свим приликама, тачна је ова последња: рођен је 15. фебруара на Сретење, а упокојио се 7. априла на Благовести. Тај дан обележавамо као почетак Дучићевих вечери поезије које трају све до краја октобра.

Фото: В. Стругар

После "сусрета" са Дучићем степенице воде на други спрат и етнолошко одељење, у коме су приказани народни живот и обичаји старих Херцеговаца с почетка 20. века. Прва пада у очи макета приземљуше, објекта од једне просторије који се најчешће покривао сламом.

- Била је то типска кућа, а у њој два камена кревета са стране и огњиште у средини. Неговао се снажан култ ватре, она се никад није гасила. Током зимских месеци укућани су се грејали, на њој би се спремали оброци, служила је и за осветљење - каже Милошевић. - Прозори су били мали, без стакала, покривени тканином. На једном кревету спавао је домаћин куће, стари ђед, на другом баба или син наследник, кум кад дође, путник намерник. Деца су лежала најближе ватри на простртој слами, остали укућани по поду или у другим, помоћним објектима.

Стари Херцеговци најчешће су се бавили пољопривредом, сточарством и земљорадњом. У Доњој Херцеговини (око Требиња, Љубиња, Поповог поља) због лагодније климе успевале су медитеранске културе и дуван, а у Горњој (околина Гацка, Невесиња, Морина, према Калиновику и Фочи) било је више пашњака, па су се људи посвећивали сточарству.

Foto: Фото: В. Стругар

POGLEDAJ GALERIJU

- Један од занимљивих експоната је примитивна кошница. Зове се дубовина, шупља је унутра. Постојала су и мала враташца, одозго покривена. На јесен би домаћин скинуо поклопац и ножем исекао саће, дајући свакоме по мало. Оно што остане није се бацало: кад исисају мед, восак се није бацао. Сакупљао се на гомилу, откувао у казану, ставио под пресу која би од воска направила "погачу". Чувала се до Задушница, Божића или крсне славе, а онда секла на танке линије, топила и вајала у свеће. Дакле, ништа се није бацало: од пчеле до свеће - истиче наш саговорник.

Ипак, прва асоцијација на Херцеговину и данас је некада чувени дуван. Растао је у великим листовима који су се сушили и низали, док је држава строго контролисала производњу и држала монопол.

- Свако је могао да посади дуван, с тим да комплетан принос преда држави у откупним станицама. Постојало је пет-шест класа, прва је била најбоља, наравно. "Финанси" су процењивали колико ће на једној њиви родити дувана, самим тим бити и приноса. Обилазили би га док расте, али су се сељаци досетили па су дуван садили и на гувнима, округлим њивама, где га је било немогуће "пребројати". Стизале су им високе казне за шкију, кријумчарену робу. И справе за резање дувана сматрале су се илегалним, а поседовање "личног" дувана било је кажњиво као данас дрога. Причао ми је један стари професор историје да би и пре Другог светског рата, кад неко повиче "жандарми", сви побацали табакере! Јер, и њих је било недозвољено поседовати.

Препоручујемо

Репортаже

0 0

ПОКЛОНИО ВИШЕ ОД ПЕДЕСЕТ ХИМНИ: Професор контрабаса Александар Миљковић(50) пореклом из Топлице објединио љубав према музици и спорту

04. 01. 2026. у 17:38

Репортаже

0 0

НАШ ПОДСЕТНИК И ОБИЧАЈНИК: Етнолог Весна Марјановић објавила "Српски народни календар за 2026/7534" годину

03. 01. 2026. у 14:51

Репортаже

0 0

ГЕСТ ДЕЧАКА, ЗА ОСМЕХ ДЕВОЈЧИЦЕ ОБОЛЕЛЕ ОД КАРЦИНОМА: Честитост дечака Лазара (ФОТО)

03. 01. 2026. у 14:49

Репортаже

0 0

ЧУДЕСНИ ПЛЕС МАЛЕ ЕМИЛИЈЕ: Девојчица из Ниша освојила два злат и сребро на такмичењу у Загребу

30. 12. 2025. у 12:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације