ЛОТИКА ЈОШ БДИ НАД ВИШЕГРАДОМ: "Новости" на лицу места - Посетили смо гробље где почива четворо јунака Иве Андрића

МАЛИ дрвени часовник са зида искуца један сат. Са њеног прозора на хотелу, јединог осветљеног, на првом спрату, могао се видети последњи лук ћуприје и комадић Дрине воде одакле је свежина долазила. Завршила је посао мислећи да је отписала и последњи рачун али је знала да ће над заспалом касабом увек и без краја искрсавати нови. Није могла знати Лотика Лоти Цилермајер (1860. Краков, Пољска - 1938. Вишеград, Југославија), да ће ускоро за њено име и усуд знати свако учен у Европи.

Приватна архива

Умрла је Лотика 1938. у 78. години, од којих је 58 провела у касаби, знајући у душу свакога од њених становника. Ова варош, била је у том трену космополитско чудо, кошница свакодневних догодовштина овдашњих православаца и католика, муслимана и Јевреја.

На Околишту, узвишењу над ћупријом и Дрином, почива Лотика, као да и данас бди над касабом и њеним становницима. Ту срећемо професорку Дивну Васић, чувара сећања на вишеградске Јевреје и прича о Лоти - почиње. Јеврејско гробље једва је препознатљиво. Међу запуштеним гробницама, на једној од временом испраних плоча, начетих мразом и сунцем, препознајемо име у камену: Лотика Цилермајер.

У Вишеград је свастика угоститеља Зилера дошла из Пољске, кажу пешице. Била је млада и савршено лепа, слободног језика и мушке одрешитости. Правилан изговор никада није до краја научила, задиркивали су је млађи суграђани, док су је старији поштовали и од ње помало страховали. Толико је била упечатљива, да Зилеров хотел "Хотел зур Бруцке" народ није звао правим именом, већ њеним. То људи и данас чине, иако је хотел затворен давно, пред почетак Другог светског рата, мало после Лотикине смрти.

- Четворо Андрићевих јунака почивају у Вишеграду. Поред Лотике, то су њена сестра Дебора, зет Абрахам Цилер, као и Рифка из приче "Љубав у касаби". Рифкино пуно име било је Рахела Кајон - показује професорка Васић гроб на самом улазу у јеврејско гробље. - Ово је гробље утемељено 1889, сачувано је око 50 споменика. Први Сефарди дошли су у варош почетком 19. века, а доласком аустријске монархије досељавају се и породице Ашкеназа којима и Лотика припада. Овдашњи Јевреји заслужни су за урбанизацију касабе.

Вишеградска синагога један је од највећих и најлепших храмова на простору тадашње Босне. Не може бити добро што су споменици овим људима обрасли у маховини. Док је радила у овдашњој школи, професорка Васић доводила је ђаке на Околиште, да нешто ново науче и да гробље уреде. Избледела су слова урезана у камену, али је добро све док варош има некога да чува сећање на људе.

- Лотика је била најстарија од три сестре Цилермајер: Лоти, Дебора и Аделаида. Остала је удовица у 20. години, у Вишеград се доселила убрзо по смрти мужа. Тако лепа и одрешита, образована и упућена у све друштвене прилике и неприлике, постала је прва успешна жена на овом простору и узор тадашњим газдама. Зарађени новац трошила је на сиромашне рођаке. Начин пословања, одевања и опхођења, све то била је новина за касабу - истиче професорка Васић.

Лотикине сестричине Ина и Хелена су 1961, када је Андрић освојио "Нобелову награду", великом писцу послале честитку, као гест захвалности што је његовим делом, сећање на Лотику сачувано. Писац је срдачно одговорио на овај леп гест.

У времену анексионе кризе, умор и слом стигли су Лоти Цилермајер. "Лотикин хотел" је слабо радио, дугови су се гомилали, после Великог рата од некада лепе Лотике, остала је тек сена. После Лотике, хотел су водиле њене сестричине Хелена и Серафима - Ика. Након Другог рата, Хелена Цилер се вратила у Вишеград желећи да зграду обнови или прода, али је хотел као и све друго, национализован. Од тада до данас, у тој згради недалеко од ћуприје мењају се фирме и закупци, на њој нема никаквог обележја о Лотики. Ни трага од оних мстериозних врата од млечног непрозирног стакла на спрату, нема ни канцеларије, претрпане Лотикиним златом, сребром и кристалом, поред зелене касе и прозора који гледа на први, најужи лук ћуприје.

Ту у Вишеграду ипак некако опстају места, ћуприје, зграде и каменови, Андрићева основна школа и његова кућа, све нерешено и нерашчивијано, заплетено у историјске трагедије Вишеграђана. Ту је још "На Дрини ћуприја", роман саздан од пишчевих сазнања и студија, збир његових доживљаја из детињства и младости.

Foto: Приватна архива

POGLEDAJ GALERIJU

- Андрићеви јунаци стварни су људи, неке од њих је познавао, са некима се дружио или је о њиховим судбинама слушао, његови литерарни јунаци су стварне личности. Посебно су интересантне приче о вишеградским Јеврејима. У роману, када почиње прича о новим временима, Андрић пише о доласку Ашкеназа истичући да је "као свежа крв кроз земљу почео да кружи новац у дотле невиђеним количинама". Он даље наводи да је "на тој узбудљивој акумулацији злата, новца и сталне хартије свак могао да огреје руке или бар да напари очи, јер је она и код најсиромашнијег човека изазивала илузију да је његова оскудица тек пролазна и стога подношљива" - истиче Васићева. - Придошли странци, навикли на више реда од староседелаца из уморне оријенталне касабе, искористили су "урођену склоност Вишеграђана ка безбрижном животу и уживању" и преузели иницијативу у пословима: отварају се радње мешовите робе, јувелирнице, кантине, фабрике.

У периоду од неколико деценија мира и благостања, најуспешнија је била Лотика, "мудра и човечна жена, која не мисли на себе, грабежљива а несебична, лепа и заводљива а чедна и хладна".

- Њено клонуће дешава се у времену кад "бестидни простак Тердик" отвара "срамну кућу" одвлачећи госте. Сви којима је помагала и од којих је могла очекивати помоћ, окренули су јој леђа. На некада лепу и успешну жену, по свему посебну, више нико није мислио. Када је стигао рат и гранатирања ћуприје, Лотику је издала снага, одједном - наставља се на путу са Околишта према њеном хотелу, прича о најпознатијој Вишеграђанки.

Тада се догодило нешто за шта су Вишеграђани сматрали да је немогуће: Лотика је била принуђена да се са породицом пресели на другу обалу Дрине у напуштену турску кућу. Слом Лотикине снаге био је и пораз за све око ње.

"Са њом се дало све пребродити и савладати, а без ње се није могло ништа урадити ни замислити", написао је Андрић. Био је то слом живаца и тела, слом живота испуњеног радом, умором и одрицањем - ближи се прича о Лотикином крају, а почиње она о обавези Вишеграђана да богату културну заоставштину боље, пажљивије и одлучније чувају.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације