"НОВОСТИ" СА БЕРАЧИМА МАЛИНА КОД АРИЉА: Рекорд уписао Хуан из Вијетнама - у дану убрао 124,5 килограма

ДОБАР дан... поводом огласа за бераче малина - телефонирали смо оглашивачу Блажи Ђукићу из Ариља, решени да поделимо искуство са надничарима који у врелини ових јулских дана зарађују за хлеб.

Блажа Ђукић, Фото Д. Миловановић

- Кол`ко година имате и одакле сте - готово су се сударили наше јављање и његово питање.

- Па... зар је то важно? - кажемо.

- Како да није? Преко педесет, извините, не желим да ризикујем. Падају људи на овој врелини. И, не желим да имам некога на души...

Спустили смо границу животне доби до границе за жељени посао надничара у малињаку. И, примљени смо.

Јутро је у брдима изнад Ариља. Села Добрича и Бреково поранила прије сунца. Опија мирис малине, српског "црвеног злата" по коме нас препознају у Европи и свету. Берачи у малињацима, као пчеле. Урањају у вињаге са празним корпама. Израњају, на час, са пуним најслађих плодова. Вештина, неописива. Можемо ли, ми, да одговоримо овом изазову?

Испод и иза нас хектари под малином. Два хектара између Добраче и Брекова су управо малињаци Ђукића. На овој, оком неухватљивој лепоти, треба ми да се опробамо у вештини брања. Зарадимо дневницу: осамдесет динара по убраном килограму малине. Па, ради од јутра до вечери.

Петнаест берача, наоко бројимо, под шеширима, качкетима, марамама... Температура, већ, 33 степена. Да смо овде стартовали у пет, били бисмо у знатној предности. Сад је, у осам, небо сасвим близу. Чини се као да и само сунце силази и има намеру да, с нама, хода по земљи.

- Сунце овде вара, врелину му разгали ветар са брда, а оно све јаче пржи - дочекао нас је Блажо Ђукић. - Добро се заштитите.

Задужујемо своје гајбице, па у малињак. А, малине... саме опадају. Није вештина бербе у томе да их сакупљаш, кад падну. И малина, овде, има симболику. Готово као у Метохији... Вештина је да их људска рука убере и лагано спусти у котарицу. То је тајна везе овог воћа и човека. Под брдима Ариља, као и у подножју Проклетија.

Малине су у Ариљу заветно воће. Као метохијске трешње под којима су Срби сањали сан о опстанку. Неко је, једном, рекао: ако искорене малину из Ариља, искорениће и народ одавде. Ваљда је то тајна везе овог воћа и исконске везе човека са завичајем.

- Добрило Ненадић, овдашњи, фићом је, као посвећеник и заљубљеник у свој завичај, сваког домаћина обилазио и освитао да би му пожелео добро јутро, сада нас мало ко посећује - успутно бележимо сећање из времена прошлог.

На падинама између вињага, зује пчеле од људи. Витлају гајбице с краја на крај, и, понека реч. Понека тиха песма. С каквом брзином, ови људи, беру црвено српско злато, то је чудесно. На овом месту на коме се, чини нам се, спајају земља и небо, окупио се делић светске сиротиње. Потреба за егзистенцијом и местом где могу да зараде за живот, препознали су управо ову оазу. Из Вијетнама један Хуан, овде је за сада уписао рекорд: у дану је убрао 124,5 килограма малине. Када је овладао "занатом", поздравио се са домаћинима, захвалио на гостопримству и лепоти душе која му је надоместила жал за завичајем. Основао је сопствену агенцију која окупља раднике и упућује их у овај лепи крај Србије, не само за посао берача малина.

- Био је ту и један Таџикистанац, сјајан радник - слушамо причу домаћина.

- Захтеве сам примио и од 25 радника из Индије, али су закаснили, јер сезона малине пролази.

Сунце је све упорније. Берачи, види се, посустају. У гајбицама репортера "Новости" ни половина. Овде, није могуће да будеш само берач. Овде си сведок лепоте. Зноја. И, суза на листовима малине.

Недалеко од нас, лепа витка жена, крила је сузе и брисала зној.

- Љубица из Новог Сада, ваљда је то довољно - казала је када смо покушали да с њом започнемо причу. Њена лепота била је у потпуном сагласју са малињацима, ариљским. Иза тога је горка прича о њеном животу...

Сунце одозго убија. Све цеди из човека.

- Кад ће пауза? Кад ће доручак? Питамо домаћина који нас је већ "извагао" колико смо зарадили за овај део преподнева. А, извагао је да ни за доручак нисмо зарадили.

- У десет - каже...

У брвнари, старој више од века, којој су темеље поставили прадедови Ђукића, `ладовина.

Од краја до краја некадашње главне собе, постављен сто. Доручкујемо са берачима. За свакога по две пилеће шницле, виршла, кромпир салата, јогурт и сок по избору. Једе добро берачка чета. Нико нема примедбу, само је неко, по обичају на овом имању, тражио свеже млеко. Оно, испод краве, коју данас имају као дуг прецима наши домаћини: док имаш млека биће и лека.

Foto: Сваку малину пажљиво беру руком и полако спуштају у гајбицу, Фото Д. Миловановић

POGLEDAJ GALERIJU

Подозриви су ветерани берачке чете према придошлицама, мада нас је домаћин Ђукић одавно већ "провалио".

- Па, кад је тако и сами смо се представили у једном тренутку када је ова чета, после доручка, кренула у дебелу букову `ладовину испод вињага.

Уз изворску воду, доведена до сваке стабљике, умивају се берачи.

- Није мени до овога, али ми је до тога да докажем да могу да живим сам и од свог рада, јер ме у кући нико није зарезивао ни за нулу - говори нам млади човек из Зворника. - Ја сам инжењер. Имам 48 година. Немам децу, не могу да имам. Радио, зарађивао, нико ме није поштовао.

Преплићу се судбине. Време прошло и садашње. И, нада да ће, кад прође доба надничења, они да се врате кућама, рођеним, у којима им је нарушено достојанство, да их поштују. Можда и заволе.

Прелеп је ово крајолик Србије. Место које је прославила малина. Најквалитетнија у Европи.

Овде, уз маслињаке расту њихова деца, као и малени Димитрије Луковић, вршњак Јокића Ђукића, маленог сина нашег домаћина.

- Тачно - каже Блажо Ђукић.

- А, одакле то име Јокић, јесте ли слутили на ове и будуће висине тог имена, а славног презимена нашег кошаркаша - питамо.

- Не, то је име мојих предака, а презимењацима овог имена у корену, све поштовање и најузвишенија част - одговара Блажо.

Јокић Ђукић и Димитрије Луковић, Фото Д. Миловановић

Породица одлучила...

МЛАДИЋ из Русије, на имање породице Ђукић стигао је - да преживи.

- Ја волим своју отаџбину, али је моја породица одлучила да се неко од нас спасава. Избор је пао на мене - говори младић из Москве.

Има двадесет осам година. Дрхти на врелом сунцу ариљском као да је у Москви на минус тридесет.

- Брат ми је јавио да му је ногу разнела граната. У болници је. Важно ми је да нађем сигурност и да им помогнем.

Судар погледа. Колико смо пута овакве слике понели у сећањима и носићемо их до краја живота.

Да помогнем родитељима

МЕЂУ берачима малина је и Кристина Средојевић из Београда, девојка која је недавно уписала Правни факултет у престоници.

- На буџету сам, али желим да родитељима помогнем - каже нам. - Мени је ово први дан у берби, нисам се баш показала, али ћу истрајати. Овде имам смештај, храну и мир у овој лепоти.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације