СРПСКИ ПЕТРОВДАНСКИ САБОР У БЕЛОЈ КРАЈИНИ: Око храма у Милићима окупљају се Срби из целе Словеније

Малобројним потомцима чувара најсевернијег дела хабсбуршке Војне границе који овде живе од 16. века придружили су се српски досељеници с краја 20. и почетка 21. века који су дали нову снагу овом изданку српске лозе.

фото: Б.Челиковић

ЦРКВА посвећена Светим апостолима Петру и Павлу у селу Милићи у Белој Крајини на Петровдан постаје саборно место Срба који живе у Словенији. Малобројним потомцима чувара најсевернијег дела хабсбуршке Војне границе који овде живе од 16. века придружили су се српски досељеници с краја 20. и почетка 21. века који су дали нову снагу овом изданку српске лозе.

фото: Б.Челиковић

О томе сведоче призори које је забележио историчар Борисав Челиковић, уредник националне етнографске библиотеке "Корени" у "Службеном гласнику", који од 2012. истражује Белу Крајину.

фото: Б.Челиковић

- Празничну литургију служио је епископ горњокарловачки Герасим, после ње је културно-уметничко друштво "Бела Крајина", којим руководи Сњежана Бранисављевић, извело програм посвећен Косову и Метохији, а представљена је и књига "Бела Крајина, Срби у Словенији". У Милићима је преостало само неколико српских православних породица, а око цркве се на Петровдан окупља много више Срба него што их живи у целој Белој Крајини. Слава храма се претворила у сабор Срба са много ширег простора. Они су данас идентитетски јачи него у периоду после Другог светског рата, када су систематски расрбљавани - каже Челиковић.

фото: Б.Челиковић

О повратку коренима више од речи сведоче фотографије гужве током ломљења славског колача, препуне цркве, литије око храма и дечице у ношњама, међу којима су најбројније блиставобеле белокрајинске, какве су некада могле да се виде и у другим деловима Војне границе. У хабсбуршким архивама је забележено да су први српски ускоци склањајући се од Османлија "ускочили" у Белу Крајину с територија Гламоча, Унца, Срба, Херцеговине... Бела Крајина је као културни феномен данас предмет интересовања научника не само из Словеније већ из целе Европе.

фото: Б.Челиковић

- У Белој Крајини, у општини Чрномељ, најјужнијем делу Словеније где река Купа прави лук, налазе се аутохтона српска насеља Бојанци, Мариндол, Милићи и Пауновићи. Ова енклава је успела да сачува национални идентитет од средине 16. века до данас и представља остатак некада многобројних крајишких насеља на левој обали Купе. Иако вековима без контакта са матицом, они су успешно чували српски идентитет до СФРЈ, када су им укинути школа и црква. По попису из 2011. у Белој Крајини је остало само око 280 Срба, али у последњих петнестак година дошли су нови и наставили континуитет - каже Челиковић.

фото: Б.Челиковић

фото: Б.Челиковић

Он је уредник капиталног зборника "Бела Крајина, Срби у Словенији", прве целовите представе најсевернијег правца сеоба Срба, који су мигрирали пред турским освајањима, од Македоније, преко Рашке до Херцеговине, Босне, Лике и Далмације до Беле Крајине. О значају ове књиге сведочи то што ју је аутор, на позив словеначке академије наука, недавно представио у Љубљани.

- Да је српско православље било за Белокрајинце више од религије говори дирљиво сведочанство о белокрајинским дрвеним клишеима за штампање где су поред слика светаца и текстова молитава била урезана, као светиња, ћирилична слова којима је у народном веровању приписивана исцелитељска моћ - каже Челиковић. - То је слика вере да је српски идентитет вредност сам по себи, због које вреди претрпети све тешкоће. Показало се правило да су Срби нестајали на просторима где је потискивана српска црква и зато је Петровдански сабор у Милићима од суштинског значаја.

фото: Б.Челиковић

ДИПЛОМАТИЈА ЗА ИДЕНТИТЕТ

ЗА одржање идентитета Срба у Белој Крајини изузетно је важна посета Николе Селаковића, који је 2021. као министар спољних послова био први српски званичник који је икада дошао у ову српску енклаву, каже Борисав Челиковић:

- Он је тада постигао договор о стварању музеја Беле Крајине, који ће подсећати да је овај простор само мали преостали део Војне границе насељене Србима чији потомци данас имају други идентитет. За похвалу је и рад наше амбасаде у Љубљани.

фото: Б.Челиковић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације