СОЛУНЦИ ГРАДИЛИ, ТУЂМАН ИЗБРИСАО: Српско село Нова Градина код Вировитице настало пре 100 година, а нестало пре 30

ПРОШЛО је већ више од 30 година како су Срби били принуђени да оду из своје Нове Градине, питомог и брижљиво уређеног села у западнославонској општини Вировитица, које су пре равно једног века Срби, солунски добровољци из сиромашних крајева Херцеговине, Далмације и Лике основали уз постојећу стару Градину, у пограничном подручју поред реке Драве, на земљи коју им је после Првог светског рата доделила нова држава Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Данас је само кварт места Градина, и осим потомака Срба који су је створили, Нову Градину више нико готово и не помиње.

Фото: Приватна архива, З. Грумић

То српско насеље са 76 кућа практично је нестало почетком деведесетих година минулог века када је, претходно, на изборима у Хрватској победио Фрањо Туђман са својим ХДЗ што је био увод у нова страдања српског народа и прогоне са њихових огњишта на просторима некадашње Југославије.

- И после толико времена, када год неко од нас посети нашу Нову Градину, да би отишао на гробље и на Црквину, увек осети некакву сету и носталгију али истовремено схватимо да нас њени остаци, куће, "тратовари", некако хладно дочекају. Тамо живе неки нови, непознати људи који, пролазећи ћутке и забринути, гледају нас зачуђено и питају се ко смо и одакле смо. А не могу ни да претпоставе колико је тек наше чуђење, колико ми имамо разлога за то, за горак укус од те силине успомена и свега што осећамо како навире и куља из нас - са много емоција каже за "Новости" Милован Буха (62), дипломирани економиста, од пре три деценије Новосађанин, припадник треће генерације Новоградињана и један од неколико аутора лане објављене књиге "Нова Градина - од настанка до нестанка". Написана је, како каже, у жељи да не оде у заборав њихово вољено село које је, како са сетом веле, "живело и трајало 70 година, колико један људски век". Посебно наглашава и да је највећи део грађе за монографију о Новој Градини, годинама вредно прикупљао и систематизовао Мирослав Бајо Буха, сада становник Новог Сланкамена.

Фото: Приватна архива, З. Грумић

А нестанак Нове Градине такве какве је била, назирао се већ у првим данима грађанског рата деведесетих који се све више распламсавао. Нестао је најпре један првоборац из Другог светског рата а за њим још неколико новоградинских Срба. Уследили су пљачкања и минирања кућа српских домаћина, малтретирања људи на послу и многи други притисци, да би се у неко доба појавили у селу непознати људи, који су шетали средином улице и разгледали куће.

Фото: Приватна архива, З. Грумић

- Прочуло се да су то сремски Хрвати и да нуде своја имања у замену за имања новоградинских Срба. Убрзо су у Новој Градини новопридошли организовали штаб за замену имања и кренуше те замене, нешто јединствено и најчудније што је свет видео - забележено је у књизи.

И тако је "камион у који је утоварен живот не једне него четири генерације" превезао нешто кревета и ормара, беле технике и гардеробе у Нови Сланкамен, Ветерник, Сомбор и друга нова одредишта по Србији, а остадоше тамо куће, штале, њиве, школа, амбуланта"... Остадоше гробови и незавршена црква. Живот је опет кренуо испочетка, као 1922. и 1946, с новом надом, мукотрпним радом и борбом за опстајање.

Фото: Приватна архива, З. Грумић

Новоградинци су се и у новим срединама снашли, свако на свој начин. Основали су Удружење "Завичајни сабор Нова Градина", отворили жиро-рачун да доврше изградњу Храма Светог Пантелејмона у некадашњем њиховом селу.

- Из наше Нове Градине понесмо живот, љубав и успомене. Наш народ живи у новом и опет се волимо и поштујемо. Надамо се да ћемо довршити нашу цркву, започету на темељима храма којег су усташе срушиле 1942, с вером у Бога да је нико неће рушити и да ћемо тамо бар једном годишње одлазити на литургију и посећивати наше новоградинско гробље - каже Буха и напомиње да ће преко свог Удружења, наставити да плаћају одржавање гробља, што је до сада чинила општина.

Родно место Бошка Бухе

Фото: Википедиа

НАРОДНИ херој Бошко Буха рођен је 1926. године у Новој Градини где му се отац Раде, солунски добровољац, доселио из околине Гацка. Славни партизански бомбаш погинуо је у септембру 1943. године на Јабуци код Пријепоља, у четничкој заседи после краће неравноправне борбе.

- Од укупно 29 погинулих Новоградињана током Другог светског рата, њих 15 су били у партизанима, четворица у четницима, по један у недићевцима и љотићевцима а један је старадао као пилот Краљевског ваздухопловства - забележено је у књизи.

На том гробљу почивају њихови преци, они који су се 1922. први доселили из каменитих подручја у равницу да би, у тим тешким поратним годинама глади, епидемије шпанске грознице и осталих недаћа већ 1927. направили прву кућу. А уочи самог рата, "не знајући шта их чека", изградили су и свој православни храм. Прогон Срба у новоформираној НДХ почео је већ у лето 1941. У зору на Видовдан усташе су скупиле мештане Нове Градине и свих осталих 18 српских села у том крају, одузели им коње и запрежна кола и поделили их суседима Хрватима, а њих возовима, у сточним вагонима, превезли до станице у Гуњи на Сави, да би после вишедневних неописивих мука и патњи, преко Босне нашли спас преко Дрине у тада Недићевој Србији, где су их српски домаћини примили.

Након ратних година мука и страдања, већина протераних ипак се, 1946, вратила у Нову Градину у своје куће, у које су усташке власти биле уселиле сиротињу из Хрватског Загорја. У новој држави живот је опет кренуо испочетка, "од нуле", јер је било све однето или уништено. Стасавала је друга генерација Новоградињана, деца солунаца, који су верујући у ново време градили ново друштво. Али...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације