ЗАШТО ЈЕ НАЗИВАЈУ „УБИЦОМ НОСАЧА АВИОНА“? Руска ракета на Црном мору задаје страх НАТО (ВИДЕО)

Новости онлине

16. 05. 2021. у 19:29

„ВУЛКАН“ је ракета која можда не би постојала да Совјетски Савез својевремено није „преспавао“ тренд повећавања одбрамбене способности непријатељских носача авиона.

ЗАШТО ЈЕ НАЗИВАЈУ „УБИЦОМ НОСАЧА АВИОНА“? Руска ракета на Црном мору задаје страх НАТО (ВИДЕО)

Фото: ЕПА

Чији је наследник та ракета, на кога подсећа „мозгом“, а на кога – изгледом?

Црноморска флота Русије обележила је 13. маја 238. годишњицу свог оснивања. А нешто раније, крајем априла, ракетна крстарица „Москва“, предводник те флоте и главни брод пројекта 1164 „Атлант“ успешно је противбродском ракетом „Вулкан“ погодила "непријатељски" брод.

Ту ракету понекад називају „убицом носача авиона“. Причу о њој треба почети из почетка.

КАКО ЈЕ СССР ЗАКАСНИО

Ситуација са наоружањем ракетних крстарица пројекта 1164 у много чему је јединствена. Оне су најпре биле опремане ракетним системом „Базалт“ који је предат војсци 1975. године. Совјетски Савез је отворено закаснио са тим типом наоружања. „Базалт“ је прилично велика противбродска ракета дужине веће од 10 метара и домета до 500 километара.

Главне мете таквих противбродских ракета су носачи авиона. Међутим, испоставило се да су до средине 1970-их година носачи авиона фактички престали да се „плаше“ тих ракета. Историјски посматрано, одбрамбени системи су привремено надмашили могућности офанзивних система.

Крајем 1960-их година, када су радови на стварању „Базалта“ већ бити у пуном јеку, било је јасно да ће носачи авиона потенцијалног противника добити одбрамбене могућности без преседана – ловце Ф-14 опремљене најновијим вишеканалним радаром и далекометним ракетама АИМ-54 Феникс. Те ракете су у стању да истовремено гађају неколико циљева.

Такви пресретачи, који делују заједно за авионима далеког радарског домета „Grumman E-2 Hawkeye“, штитили су носач авиона од авионских напада и крстарећих ракета на прилично удаљеним линијама – најмање 300-500 километара. То је чинило уништење носача авиона тадашњим совјетским противбродским ракетама практично немогућом мисијом.

Носач противбродских ракета морао је да предузме самоубилачки корак – да се приближи домету лансирања ракета и да га врло вероватно открију ударне снаге носача авиона или његови чувари. Резултат таквог открића је сасвим предвидљив.

РАКЕТА НАЛИК ЛОВЦУ МИГ-21

Појавила су се бар два задатка. Први је био да се повећа домет лансирања ракета како би се осигурао сам носач тих ракета, а други се односио на то да су противбродске ракете морале да пробију противваздушну одбрану носача авиона. Решења су пронађена у најновијим достигнућима тог доба – у летовима надзвучним брзинама и компјутерским технологијама.

Узимајући у обзир нове реалности у одбрани носача авиона, војно-индустријски комплекс СССР-а је почетком 1970-их година почео да ради на најновијој хиперзвучној противбродској ракети „Гранит“, која је по свом дизајну подсећала на суперсонични ловац МиГ-21 са делта крилом и носила је моћну оклопну бојеву главу од 500 килограма.

Фото: Принтскрин Јутјуб

Бојева глава је ојачана да би она чак и након погађања ракете малокалибарском артиљеријом бродова, наставила лет по инерцији и свеједно погађала брод. Наравно, као и све ракете те класе, „Гранит“ је такође могао да носи нуклеарну бојеву главу, која би загарантовано уништила било који велики брод и, вероватно, део његових бродова за логистику.

Међутим, брзина од три хиљаде километара на сат и велика „жилавост“ нове ракете нису били довољни да продру у ешалонску одбрану носача авиона.

Ракета „Гранит“ направљена је тако да буде „врло паметна“. То је прва ракета која може да „комуницира“ са другим таквим ракетама у салви од неколико пројектила и да координише групни напад према једној или више мета.

ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА

Током математичког моделирања утврђено је да истовремени напад двадесет надзвучних ракета из различитих праваца може да буде успешан. Две до три ракете могу успешно да погоде главну мету групе носача авиона, а још неки део може да погоди и бродове за логистику.

У принципу, отприлике су тако планирани напади носача ракета на носаче авиона – из различитих праваца уз синхронизовано време извођења напада. То је максимално распоредило снаге крила носача авиона и омогућило да се неколико ракета пробије до циља. Да би се спровело такво распоређивање ракета након лансирања, било је потребно створити посебан систем управљања са међусобном координацијом ракета помоћу комуникационог система и компјутера који даје команде ракетама.

С обзиром да су ракете морале да „комуницирају“ међусобно, постала је очигледна још једна могућност - слање извиђачке ракете која, пратећи на великој висини, периодично укључује свој локатор и преноси осталим ракетама све информације о метама. У исто време, остале ракете лете у тихом радио-режиму и разилазе се на различитим курсевима по командама извиђачке ракете.

Уколико се та ракета обори, „јато“ сазнаје за то и бира новог „вођу“ према алгоритму који није превише сложен и тако све до потпуне расподеле мета између ракета „јата“. Након тога следи завршна фаза – јуриш на циљеве на изузетно малим висинама из извођење противавионских маневара.

Тестирања ракета „Гранит“ су показала да су конструктори успели да направе „убицу носача авиона“ који је опремљен готово вештачком интелигенцијом.

Како би уништавање циљног носача авиона било загарантовано, бродови и подморнице су били опремљени са најмање двадесет лансирних уређаја ракета „Гранит“. Салва ракета требало је да уништи или онеспособи или велики заштићени брод, или чак скуп бродова које штити „кишобран“ савремене противваздушне одбране.

Сада су „Гранитима“ опремљене подморнице пројекта 949А „Антеј“, које носе по 24 ракете, као и нуклеарне крстарице пројекта 1144 и 114442 „Петар Велики“ са по 20 ракета.

МОЗАК „ГРАНИТА“, ИЗГЛЕД „БАЗАЛТА“

За систем „Базалт“, којим сам започео причу, већ су изграђене и подморнице и бродови. Да се ​​не би укидали програми изградње, створена је модификација на бази ракета „Базалт“ са новим, економичнијим мотором, побољшаним степеном лансирања и новим системом управљања.

Управо је то П-1000 „Вулкан“, који је „мозак“ (или бар половину њих) наследио од „Гранита“, а изглед - од „Базалта“.

„Вулкан“ је могао да се користи из лансера „Базалта“ и током модернизације морао је да замени те ракете на свим носачима. Максимални домет „Вулкана“ је до 700 километара, а брзина до 2,5 маха.

Творцима ракете је 1986. године додељена Лењинова награда СССР-а, годину дана касније комплекс је предат совјетској морнарици, а 1989. године је у састав флоте ушао први носач „Вулкана“ - ракетна крстарица „Червона Украјина“, која је касније преименована у „Варјаг”. Таква ракетна крстарица носи 16 ракета „Вулкан“ - то је њено главно противбродско оружје.

Затим је могућност да користи ту врсту ракета добила и ракетна крстарица „Москва“, која је крајем 1990-их, почетком 2000-их година прошла кроз ремонт и модернизована. Крајем априла 2021. године, како је саопштило Министарство одбране Русије, крстарица „Москва“ је први пут у новијој историји руске флоте испалила ракете „Вулкан“ из система „Базалт“.

Даљи развој „Гранита“ и „Вулкана“ су најновије руске ракете „Циркон“ и „Оникс“ које ће бити надарене подједнако изоштреном интелигенцијом, али заснованом на најсавременијим технологијама.

rs.sputniknews.com

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

KLIKNITE ZA VIŠE VESTI

Коментари (0)