ПРВИ РОВЕР НА МАРСУ: Зашто су совјетска возила била на скијама? (ВИДЕО)

Novosti online

13. 02. 2022. у 23:47

ПРЕ пола века, 27. новембра 1971. године, први пут је неки објекат ступио на тле Марса.

ПРВИ РОВЕР НА МАРСУ: Зашто су совјетска возила била на скијама? (ВИДЕО)

Фото АП

То је био совјетски апарат „Марс-2“ који је на себи имао и први на свету ровер ПрОП-М чији се назив може дешифровати као „апарат за процену проходности - Марс“. Овај апарат је мерио дебљину земље, а модул је преносио снимке са површине далеке планете на Земљу.

„Књига“ на клизачима

Историја космонаутике показује да је до Марса лакше долетети него на њега слетети. Атмосфера те планете је веома разређена, излазак из орбите са правом брзином и пажљиво слетање је изузетно тежак задатак. Прва мисија у историји на Црвену планету је била отежана тиме што је у тренутку њеног доласка на Марс била јака олуја прашине која је трајала пет месеци.

Совјетски Савез је у мају 1971. године послао две станице. Са Бајконура је 19. маја полетела ракета „Протон-К“ са аутоматском међупланетарном станицом „Марс-2“. Након девет дана за њом је одлетео и „Марс-3“. Обе станице су носиле мали иснтрумент који је личио на кутију са клизаљкама, то је био први у историји ровер ПрОП-М.

Ове инструменте је пет година пројектовао и произвео тим стручњака Лењинградског Института за мобилна возила „ВНИИТрансМаш“ на челу са инжењером за дизајн Александром Кемурџианом. Пре тога су радили на пројекту првог лунохода.

Ровери који су се кретали по Марсу су се разликовали од лунохода системом за кретање. Научници највероватније нису знали како изгледа површина Марса, због тога је предложено да се опреми уређајем који ће се налазити бочно и који ће га мало подићи клизачима. На крају крајева, ако је тло растресито онда је боље кретати се на скијама.

Марсоход је био велики као књига (25х22х4 центиметра) и био тежак 4,5 килограма. Претпостављало се да ће клизачи померати машину малом брзином од једног метра на сат, а у случају да удари у препреку заустави ће се и чекати тим са Земље, што би могло да потраје и до 20 минута. Међутим, заустављања су и тако требала да буду на сваки 1,5 метар како би се потврдио или прилагодио курс.

Био је опремљен са две танке шипке у предњем делу које су имале улогу сензора за детекцију препрека. Помоћу њих апарат је могао да одреди са које стране се налази препрека, како би стао или је заобишао. Наравно, на њему су се налазили и научни алати. Динамички пенетрометар (мерач силе притиска) и густиномер гама зрака дизајнирани су за мерење густине и структуре тла на Марсу. То је био главни задатак совјетског ровера.

Пријем и пренос сигнала са Земље су ишли кроз модул за слетање. Он је био повезан са ровером каблом од 15 метара као пупчаном врпцом и обезбеђивао га је енергијом и управљао кретањем.

Потрага за местом за слетање

Током 1971. године на Марсу је била јака олуја прашине. Она није могла да се предвиди и због ње је мисија доживела неуспех.

Приликом слетања „Марс-2“ се срушио 27. новембра. Био је први објекат који је долетео до ове планете. Станица „Марс-3“ је 2. децембра могла да сигурно слети и то је био успех. То је уједно било и прво слетање на Марс у историји. Слетање је било помоћу специјалног манипулатора који је спустио на земљу марсоход ПрОП-М. Након тога је станица почела да преноси панораму околног пејзажа на Земљу. Нажалост, слика није била оштра, све је било сиво без неких детаља, а након 14,5 секунди је нестао сигнал. „Марс-3“ се више није јављао.

Како су експерти претпоставили због олујне прашине у антенама предајника могло је доћи до прекида у напајању енергијом. Брзина ветра на Марсу је била велика, више од 140 метара у секунди, па је и задивљујуће како је модул за слетање могао да преживи и ради.

Притом, у орбити око Марса је остала орбитална станица. Она је имала свој програм за истраживање који је спроводила током осам месеци. Претворивши се у вештачки сателит Црвене планете тај апарат је преносио совјетским научницима радиометрију (квалитет електромагнетног зрачења), фотометрију (квалитет светлосног зрачења), податке о саставу атмосфере, магнетног поља и плазме.

Тачно место слетања „Марса-3“ дуго није било познато. За све апарате који успешно слете се зна тачно место слетања, а за оне који су имали неуспешну мисију никога не занима локација. Током 2012. године је ово питање поставио познати блогер и пропагандиста космонаутике Виталиј Јегоров. Почео је да посматра, а касније је анимирао и друге ентузијасте, да изучавају снимке могуће зоне слетања совјетске станице.

Снимке је 2007. године направио амерички сателит који се кретао на орбити око Марса. Анализирајући неколико стотина фотографија површине планете, Јегоров је пронашао то место које се налазило на дну кратера Птоломеј на Марсу. Блогер је успео не само да препозна модул за слетање, него и падобран, мотор и аеродинамички систем кочења.

Негде тамо, прекривен прашином са Марса, почива и први ровер у историји ПрОП-М. Могао је да додирне земљу неприступачне планете, али није могао по њој да се креће ни центиметар, или боље речено, није успео да по њој скија.

rs.sputniknews.com

БОНУС ВИДЕО - ЈАВИО СЕ "ВОЈАЏЕР 2": Порука из свемира путовала 35 минута

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

БАЈАГИНА СУПРУГА: Све песме посветио њој - у браку 40 година