ВАЈАРСКЕ ТАЈНЕ ОД МАШТЕ И КАМЕНА: Монографију посвећену Станимиру Павловићу отвара текст који је написао Станислав Живковић (1923-2020)

Миљана Краљ

11. 05. 2021. у 13:34

СВОЈ последњи прилог у дугом и плодном научном опусу, један од наших најугледнијих историчара уметности Станислав Сташа Живковић (1923-2020), посветио је Станимиру Павловићу, и управо тај текст отвара монографију о овом уметнику, под именом "Вајарска тајна".

ВАЈАРСКЕ ТАЈНЕ ОД МАШТЕ И КАМЕНА: Монографију посвећену Станимиру Павловићу отвара текст који је написао Станислав Живковић (1923-2020)

Фото Из књиге "Вајарска тајна"

Истичући Павловића као пример ствараоца који је сачувао "духовни интегритет личности", некадашњи управник Галерије САНУ, примећује да он свој став "демонстрира у широком распону од споменичке или парковске скулптуре до камених етида - када је у питању форма, од људске фигуре до асоцијативних тема - кад је у питању садржај".

Позоришне илузије од стиропора

ВАЈАР Станимир Павловић био је запослен у београдском Народном позоришту од 1975. до 2010, а током те четири и по деценије, радећи представе у драми, опери и балету, сарађивао је са водећим редитељима, али и сценографима, попут Душана Ристића, Миомира Денића, Петра Пашића, Миодрага Табачког, Герослава Зарића...

- Позориште је илузија, моје је да, на пример, од лаких материјала, као што је стиропор, код гледаоца изазовем емоције као да се суочава са тешким стенама, бронзаним фигурама, или да преламањем светла кроз стаклиће дочарам проток воде, бујање цвећа.

За вајара присутног на нашој ликовној сцени више од пола века, Живковић записује да "подједнако користи различите материјале - камен и дрво, бронзу или стакло, афирмишући се подједнако као мајстор - клесар и мајстор - моделар". Павловић је, тврди чувени историчар уметности, "драгоцен спој између традиције и савремености", али и "типичан представник медитеранског наслеђа и балканског темперамента, оличених у ведрини визије, хуманизму, одмереном ликовном језику, осећању за лепоту материје":

Фото Из књиге "Вајарска тајна"

- Тако нам се вајар представља као духовна личност и уметник овог поднебља, свестан да су човек и његова судбина онај исконски архетип и суштински садржај, али убеђен да уметниково дело истовремено треба да буде и естетски доживљај. У тој деликатној равнотежи између значењског и формално-естетског, рекао бих, откривамо оно најузбудљивије - "вајарску тајну" Станимира Павловића - закључио је Станислав Живковић.

А управо ту тајну покушава да разоткрије књига коју је приредио Милен Чуљић, а објавио "Албатрос плус", пратећи животни и стваралачки пут уметника, коме је по сопственом признању Београд - духовно стање, а Пчиња и Врање - извор стварања:

- На изворе одлазим често, и надахњујем се - тврди Павловић.

- Скулптура се рађа, одлази део мене, а извире снага са привиђењем нових облика.

Рођен у селу Маминце код Прешева, 1945. године, уметничко образовање Павловић је започео у нишкој средњој школи "Ђорђе Крстић", а наставио га прво на тамошњој, а потом и београдској Академији примењених уметности, где се определио за вајарство, учећи код Миодрага Живковића. Могућност да упозна светску ликовну баштину пружио му је потом и боравак на Краљевској академији у Лондону.

Фото Из књиге "Вајарска тајна"

Сви аспекти Павловићеве креативности које је истицао Живковић у монографији су богато илустровани, од раних радова, преко слободних форми до споменика, али и дела намењених позоришту, у коме је провео цео свој радни век.

Станислав Сташа Живковић, Фото И. Маринковић

- Вајар Станимир Павловић делом сведочи сопствено узбуркано време, све његове недоумице, ломове и промене, утицаје прошлости и загледаност у будућност, и све време исказује грчевити порив да свему да и сопствени печат - пише у завршном тексту књиге, још један наш значајни историчар уметности, Душан Миловановић.

- Захваљујући таленту и преданом раду успео је да изгради опус који на својствен начин и у лепој мери обележава време у коме је стварао.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)