ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Свето, а несвето

Александар Јовановић

11. 05. 2021. у 11:27

САСВИМ је логично што је ученици доживљавају као наметнуто и анахроно писмо ("Зар у 21. веку да пишем ћирилицом?") - што се они, заправо, у друштву вршњака стиде ћирилице. Дотле смо стигли

ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Свето, а несвето

Фото З. Јовановић

Непрецизност Закона о службеној употреби језика и писма из 1991. године, његова неусаглашеност са Уставом из 2006, штетно и непрецизно разликовање "службене" и "јавне" употребе језика, поједина решења која иду на штету српског језика у односу на мањинске језике, поигравање власти са изменама и допунама овог закона у протекле две-три године, вишегодишње нереаговање највиших државних органа на преименовања српског језика, па и на поништавања његовог имена (испада да једини безимени језик на свету јесте наш језик) - све нас то води ка питању да ли српска култура, бар она којој је стало да буде српска, има своју матичну државу. Било како било, једина места на којима српски језик и ћирилица одлично стоје јесу гробља и читуље. Изгледа да је за Србе смрт и даље једини идентитетски простор у којем без остатка знају шта су.

Закон о службеној употреби српског језика и ћирилице (како би требало да се зове) битно би поправио стање у многим областима. Иако за један број људи законске одредбе не би биле добродошле, код већине би оснажиле идентитетски осећај и понос. Нарочито би то било значајно за младе и будуће нараштаје који би стасавали, школовали се и васпитавали у битно другачијој културној атмосфери.

Измене закона чаме у фиоци

Републички секретаријат за законодавство одбацио је постојећи Предлог измена Закона о службеној употреби језика и писама, којима се штити ћирилица.

Предлог измена урадило је 2017. године Министарство културе у сарадњи са представницима Одбора за стандардизацију српског језика САНУ.

Секретаријат је обелоданио да сматра да предложени закон није добар и да Министарство културе може да пише нови.

Отишли су и корак даље тврдњом да нам уопште није ни потребан закон који би заштитио национално писмо, већ ће тај посао радити стратегија културе.

Лингвисти и писци су огорчени најавама да се одустаје од доношења закона о заштити ћирилице. Оцењују да је тај поступак пример државне небриге, незнања, ароганције и игнорисања струке кад су посреди идентитетска питања.

Закон мора да има јасно одређено поље важења да не би задирао у личне слободе културног избора. Али тамо где стаје закон, нужно је да наступе културна и просветна стратегија. Међутим, култура се, најпре и најдугорочније, чува и брани изграђивањем, односно, обнављањем културне подлоге - односно културне (само)свести, која нам не би допуштала да идемо мимо своје културе, да свето заменимо несветим. Тешко да нам је остало много времена за разматрања како до ње (поново) доћи: можда, најсмисленије, најпре, законским и стратегијским решењима, као почетном тачком дугорочног васпитања, у којем треба прво поћи од васпитавања васпитача.

Јер очит је немар (да се благо именује) многих међу нама према највишим вредностима властите културе и њеном основном писму, одустајање од личног улога и одсуство доследности у одбрани просветних и идентитетских вредности. Као да смо се уморили од верности сопственој култури, остали без снаге и изместили се у просторе равнодушности и резигнације. "То исцурело је уље из машине / првог покретача" - како би рекао Иван В. Лалић. А могли би се наводити и стихови више наших песника, јер је савремена српска поезија најпоузданији сеизмограф наше културе.

Поменућемо, због просторног ограничења, само три примера наших немара и недоследности, од којих сваки тражи не само по текст, него целе студије.

Илустрација Горан Дивац

Први пример је општепознат. То је предоминантно латинички сусрет бројних наших савремених писаца и корпоративних издавача. Неупоредиво је мањи број писаца који штампају своје књиге ћирилицом. Наравно, ту је већ спремно оправдање издавача да као приватници нису дужни да раде посао државе. И то јесте тачно. Али зар издавачи нису и културни делатници свога народа. Уосталом, није сувишно подсетити се да је и Геца Кон био приватни издавач, али за разлику од садашњих - одговоран пред елементарним интересима властите културе.

Што се писаца тиче, ствар је мало сложенија, али не превише. Књижевноуметничко дело, метафорички говорећи, има своје тело и није свеједно да ли му је кожа латиничка или ћириличка. Тек избором свога писма, које и не може бити избор већ опредељење, дело се у потпуности уписује у сопствену културу. Наравно, и дела штампана латиницом припадају српској књижевности, али на један ипак други начин. Уосталом, нека се наши садашњи ствараоци упитају зашто су велики српски писци своја прва дела (сем по изузетку) штампали ћирилицом, чак и у комунистичко време. Они су (без обзира на поетичке и идеолошке разлике) добро знали шта раде. Лично жалим што нисмо имали могућности да неколико врсних романа савремене српске књижевности читамо на ћирилици: био би то њихов пуни дијалог са сопственом културом и потпуна преданост њој.

Други пример. О српском језику и ћирилици у нашим школама, о школским програмима и о броју часова, већ дуго времена води се сизифовска борба, са још увек неизвесним исходом.

Овде ће, опет, укратко бити указано на један, дугорочно гледано, изузетно корозивни моменат. Реч је о статусу ћирилице на часовима ван српског језика и књижевности и о писменој комуникацији наставника и ученика. У првом случају, може се закључити на основу више извора да је ћирилица знатно потиснута, да наставници и не захтевају да ученици пишу ћирилицом, вероватно зато што ни сами то не чине. У другом случају, дешава се да наставници без икакве опомене одговарају и на поруке писане тзв. ошишаном латиницом (као што се дешава да латиничке, често и ошишане, мејлове добијамо из највиших образовних институција). Нема оправдања за овакав однос наставника на свим нивоима образовања према свом писму и култури, као и сопственој образовној мисији, јер се тиме ћирилица потире у сопственој кући и потискује у својеврсни гето матерњег језика, уџбеника и школских свечаности. Сасвим је логично што је ученици доживљавају као наметнуто и анахроно писмо ("Зар у 21. веку да пишем ћирилицом?") - што се они, заправо, у друштву вршњака стиде ћирилице. Дотле смо стигли.

И трећи пример, са самокритичком упитаношћу. На Првој србистичкој интеркатедарској конференцији (19-21. јун 2020, у Тршићу) на којој су учествовали представници свих србистичких катедри из Србије, Црне Горе и Републике Српске, донете су и две изузетно значајне декларације о положају српског језика у нашем образовном систему. Уколико просветна и државна власт одбијају чак и да примете декларације, а истовремено су им њени аутори неопходни да би култура и просвета опстале и биле кадре да делују, намеће се питање шта онда нашим најзначајнијим србистима уопште преостаје као стручна и етичка дужност? Упитаност није само реторска, јер се непосредно тиче научне и личне аутономије и интегритета наших најзначајнијих србиста.

Дакле, питање ћирилице је само прво у разграђеној и дехијерархизованој српској култури, али без његовог решавања немамо куда даље.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)