SAPIENTI SAT: Нико у Црној Гори није као Марко Миљанов највиша звања по заслузи добио и због личне части се свих звања одрекао

Миро Вуксановић

11. 05. 2021. у 19:39

ПОШТОВАНИ Кучи и гости Куча, часници и чланови Удружења књижевника Црне Горе, да сам бирао гдје ћу Марковдан да честитам и ријеч оданости да изговорим, урадио бих исто као људи чија ме доброта довела међу вас да огласим барем дио онога што сам дужан.

SAPIENTI SAT: Нико у Црној Гори није као Марко Миљанов највиша звања по заслузи добио и због личне части се свих звања одрекао

Фото Архива

Знам да није највиши врх Куча на Комовима но у примјеру Марка Миљанова. Није нико као он на тако узвишеном мјесту изједначио моћ витештва и казивања о витезовима. Нико у Црној Гори није као Марко Миљанов највиша звања по заслузи добио и због личне части се свих звања одрекао. Послије тога је од куће рођења дворац истине подигао и у њему на књижевни начин чојство и јунаштво као закон који се не мијења у камен уклесао. Његош је усавршио народни десетерац, а Марко Миљанов народну приповијетку. На другом мјесту не може се наћи таква књижевна равнотежа. У њој су се свечано помирили Дрекаловићи и Петровићи.

Нема Марко Миљанов потомака са својим презименом, а у многим кућама се држи његов портрет као жеља да нам је предак баш као он требало да буде. Сама рука капи иде пред таквим узором, а ријеч саму себе куражи да се не смете на мјесту одакле је никад таква на далек пут давно кренула.

Недавно, прије три мјесеца, заокружило се сто и двадесет година откако међу својима, на опјеваној градини, пред црквом, над људским забраном и окућницом, са два споменика, усамљен по врлинама, међу звијездама, све славнији почива војвода од мача и ријечи Марко Миљанов.

Овај писац, први пут на Медуну - а као да је овдје давно дошао и никуд није одлазио - захвалан на признању, од свега што је могао да одабере узео је сједињене одјеке из године, када смо испратили великог јунака а добили великог књижевника Марка Миљанова Поповића Дрекаловића. Утркивали су се тада како ће га боље окитити. Као мало ко, прије и касније, у јединственим примјерима добио је одликовања од ријечи, како и пристаје писцу Примјера чојства и јунаштва.

У Србији, Црној Гори и Аустроугарској, насељени у три државе, ондашњи Срби објављивали су листове, и то само ћирилицом, чија су пробрана имена уазбучена за ову прилику: "Босанска вила", "Браник", "Бранково коло", "Братимство", "Будућност", "Вечерње новости", "Глас Црногорца", "Голуб", "Градина", "Грађанин", "Дневни лист", "Женски свет", "Застава", "Звезда", "Зора", "Књижевни лист", "Коло", "Мали журнал", "Народност", "Наше доба", "Ново време", "Родољуб", "Садашњост", "Споменак", "Србобран", "Српски глас". У сваком од ових листова који су излазили у Сарајеву, Новом Саду, Сремским Карловцима, Вршцу, Београду, Цетињу, Сомбору, Нишу, Панчеву, Мостару, Земуну, Великој Кикинди, Загребу и Задру, на насловним страницама, по правилу тако, осим у два црногорска гласила, на вијест да је у Херцег Новом умро Марко Миљанов, објављени су некролози. Прво што се види у њима јесте искушавање именица и придјева да дотакну небо док се нижу уз човјека који је тек спуштен под медунски камен.

У тридесетак текстова штампаних истовремено, на реченим мјестима, очигледно је велико такмичење у српском језику. Узимам онако, среда, како долазе странице поменутих листова из фебруара 1901, и читам, гласно, са жељом да се што даље чује, да бисмо били на високом брду, да можемо "заманути главом", јер смо пред музејом Црногорца дарованог свједочењима људи који су написали, као што преносим, сужено и набрајачки, ијекавским начином, да је Марко Миљанов: лични и мудри јунак српски; и узрастом и ликом и храброшћу и племенитошћу и дјелом и бесједом као из народних пјесама; почива у гнијезду соколовском; војвода кога су славиле и српске и арбанашке пјесме; најљепши и најчистији представник старијих Срба Црногораца; оличена красота душевна и људска, страх и трепет душманима; много самоук и читао и писао и држао своје имање као римски Цинцинат; његов је драгоцјен књижевни рад исто као и ратнички рад; помињаће се док је српске историје и гусала; Италијани су објавили да је он црногорски Гарибалди с којим се састајао; живи уз Обилића, Страхињића, Мандушића, Мићуновића и Баја Пивљанина; у бојевима је с њим била кћер Анђелија коју је усинио умјесто рано изгубљеног јединца; прави див од човјека и дика која осваја и очарава; скроман узор-јунак и војсковођа кога су странци сматрали генијалним; завјетник мисли о јединству српског народа; најславнији јунак црногорски у свом времену и соко народни; књижевне списе оставио Српској краљевској академији; у предсмртној постељи гледао штампане отиске својих радова; сабља и перо су му потпалили кандило; познат писменим и неписменим Србима од ушћа Саве до сињега мора и од Црне до Бијеле горе; човјек вишега узраста и сувоњав као сваки Црногорац, црномањаст и озбиљнога израза; осветник косовски; златна ријеч српске историје; доносио душманске главе и као чобанче и као војвода; бригадир братоножићки, сенатор црногорски, неправедно рашчињени главар, стари храст који је пао тако да се чуло у цијелом српству и словенству; око њега остало шибље које олуја навија тамо и тамо; човјек из чијег гроба расту машта и опомена.

Тако су српски хроничари, у првој години двадесетога вијека, у данима кад су Кучи ожалили најбољег што су га имали, у мозаику, на ведрини, саставили увеличани портрет Марка Миљанова. Тако је убиљежено за светковање слово у календару Куча, Црне Горе и Срба.

Званични "Глас Црногорца", на другој и трећој страни, уситњено, јесте објавио да је из Херцег Новог преко Цетиња у Куче испраћен знаменити Црногорац и властелин који је у својој кули људе дочекивао правим српским гостопримством. На цетињски испраћај из дворске куће дошао је један од тројице, познат по изреци да му је "отац без синова", а о најбољем међу књажевском пизмом названим "синовима без отаца" говорио је млади правник за кога тврде да је тајно отрован.

Прије тога, у дубоку јесен 1877, из Дубровника, свом пријатељу је писао некадашњи уредник "Гласа Црногорца", пјесник Лаза Костић и у напомени додао:

"Атентат на Марка Миљанова има грозно-трагичну, као што се даје назирати, и политичко срамотну основу. Не може ни у нас бити јаке светлости без јаке сенке, ни сунца без пега". Дописао је латинску сентенцу Sapienti sat. Одавно се зна да то значи: паметноме доста.

Зато овај исказ захвалности има наслов - Sapienti sat. Као кап која пада у океан ријечи о Марку Миљанову.

(Беседа на уручењу Награде "Марко Миљанов", Медун, Кућа Марка Миљанова)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)