КАД НАПУНИШ 90, СВЕ ТИ ИЗГЛЕДА МНОГО ЛЕПШЕ: Уметничке легенде Бреда Калеф, Бубиша Симић, Младен Јагушт и Пуриша Ђорђевић у десетој деценији

ОВЕ такозване ванредне околности, које су нам већ подуго посве "редовне", наводе нас да штошта у себи и око себе стално изнова преиспитујемо, мењамо наше ставове, погледе на свет, приоритете...

Фото Архива "Новости"

Но ако нас је ичему научила ова пандемија која немилице руши и разара свет на који смо свикли - то је чињеница да је живот само један, а да су године тек број. Нема више правила, нема "реда", не постоје гаранције, а на нама је како ћемо да искористимо и овај тренутак, и дан, и живот, без обзира на број који нам је "додељен".

Оперска дива Бреда Калеф, оснивачица фонда који награду са њеним именом додељује најбољим мецосопранима Београдске опере, "клубу 90+" придружила се с краја тужне 2020, 7. децембра. Госпођа Калеф, жена изузетног порекла, судбине, каријере, која ни после безмало четврт века пензионерског стажа не губи на својој виталности, углађености, неодољиво позитивној енергији и лепоти, грози се кукњаве "боли ме ово, боли ме оно".

- Немогуће је да те ништа не боли у овим годинама - каже чило, не без оштрине.

- Најлакше је лећи и чекати да умреш. Кључна је активност. Човек не би требало да чека да се десе некакве велике ствари, већ мора да се научи да се радује ситницама и ужива у свакодневици, да не тражи више од онога што се може, већ да прихвата своје могућности.

Бреди баш никада није досадно - она засипа задивљујућом љубављу и пажњом сва жива бића, па и своје вољене биљке, које су главни слушаоци њеног чаробног гласа, било да им тепа или им изводи чувене арије.

- Има толико лепих ствари... Решавам укрштене речи, што је сјајно за памћење. Као бивша активна спортисткиња волим спорт, пратим скијање, скакање, тенис, много читам, недавно сам прочитала врло интересантну књигу Милана Пајевића, који тако питорескно описује Београд да ме је вратио у детињство - прича Бреда, потомак најстарије београдске фамилије чији су преци исписали историју овог града и жена која на најлепши замисливи начин носи своје пребогато породично наслеђе, без трунке огорчености.

Бубиша Симић, Фото К. Михајловић

- Иако је наша професија таква да смо током великог дела каријере у некаквом карантину, заиста жалим младе оперске уметнике, које иначе неизмерно волим и подржавам. Глумци се, ипак, некако и снађу, али је за оперске певаче ово катастрофа - њима је, напросто, неопходна сцена. Врло сам тужна што нема представа, па ни прошле ни ове године моја фондација није доделила награду певачицама.

За разлику од млађе колегинице, седам година од Бреде старијег Војислава Бубишу Симића, легендарног композитора и диригента, ипак каткад "болуцка понешто".

- Мало ме болуцка глава, понекад и крста, попустио сам у кондицији и снази помало јер ретко и шетам - открива нам Бубиша, жива легенда и жива енциклопедија џеза, чији је весник, пионир и вршњак на нашим просторима.

- Музику слушам редовно, а повремено седнем и за клавир када ме пријатељи замоле за неки аранжман. Читам доста, а тренутно не пишем - наводи Симић, који је тек по уласку у девету деценију постао и писац, те од својих догодовштина, путешествија и размишљања испрео довољно прича за чак пет објављених књига.

Бубишу, који је 18. марта напунио 97 година, осим полувековног срећног (другог) брака и дивне породице, вечно младим је, како воли да каже, одржало управо то што - живи џез.

Младен Јагушт, Фото З. Јовановић

Маестро Младен Јагушт, нешто млађи од Бубише, од како је пре неких пет година, "машући" Брамсов "Реквијем", "махнуо" у опроштај том главном поглављу своје пребогате каријере, клавиру одавно не прилази, а тек ту и тамо слуша понешто.

- Уопште, не радим оно што би требало или што би се од мене очекивало да радим - открива Јагушт који неуморно слика своје аквареле:

- Имам на десетине завршених акварела од којих ће се, можда, моји потомци и обогатити, направити паре када коначно одем. Готово пола века редовно сам боравио на Мљету, а у Немачкој сам купио добар фото-апарат, и пошто на мору стално неки туристи пролазе, шеткају се, сметају - ја бих тамо фотографисао све што би ми се допало, а после на основу тих фотографија сликао аквареле, са природом а без туриста.

Живот Јагушта, који је пуком срећом избегао стрељање ђака у Крагујевцу, где је са 13 година и почео да слика (први рад му је појела свиња), да би пола века паралелно држао кичицу и диригентску палицу, такође би - као и Бредин или Бубишин - био сјајан предложак за узбудљиву књигу или филм. Ипак, овај 96-годишњак дечачког шарма увек је живео скромно и умерено, а сматра да је за његову дуговечност умногоме заслужна и брига покојне му вољене супруге Маје.

Пуриша Ђорђевић, Фото Танјуг

Већ подуго поносни носилац титуле "најстарији наш активни редитељ", млад духом и правим именом - Младомир, а нашироко познат као Пуриша Ђорђевић, вели да је увек спреман на све, ничега се не плаши - само да му не буде досадно. Пуриша, који на Ђурђевдан, 6. маја, пуни 97, живи већ у шестој држави, а да се није померио са места, а како нам је својевремено рекао - у свих шест се осећао добро јер је он сам држава у држави.

- Кад напуниш 90 све изгледа много лепше него кад имаш 50 година - каже у свом стилу легендарни Пурке, који неуморно пише и још неуморније, из године у годину, изнова јуриша на Филмски центар Србије, на чије конкурсе редовно пријављује своје пројекте.

После више сјајних документараца, па и новог о Матији Бећковићу, који је откупио РТС, необесхрабрен недостатком њихове иницијативе да филм прикажу али ни упорним одбијањем ФЦС, Пуриша припрема два сценарија за игране филмове, а планира и документарац о несрећи која нас је све задесила, односно пандемији која нам већ предуго свима режира животе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације