ОД ЖЕЉКА СА КОЗАРЕ ДО ЏЕКА ИЗ ХОЛИВУДА: Како је младић из Босанске Дубице одбијен на ФДУ, а затим постао славан у Америци

Драгана МАТОВИЋ

02. 05. 2021. у 15:34

ЈЕДАН од ретких српских глумаца који могу да се похвале успехом у Холивуду, Жељко Димић на филму, телевизији и у позоришту остварио је више од 80 улога. Сценско име му је Џек Димич, а познат је по запаженим улогама у серијама "Ред и закон", "Хаваји 5-0", "Касл", "Елементарно", "Одстрел", ЦСИ, "Црна листа"... Филм In the Name оf the Son ("У име сина"), у коме игра главну улогу, 2009. квалификован је за Оскара у категорији кратког играног филма, а победио је на 23 интернационална филмска фестивала.

ОД ЖЕЉКА СА КОЗАРЕ ДО ЏЕКА ИЗ ХОЛИВУДА: Како је младић из Босанске Дубице одбијен на ФДУ, а затим постао славан у Америци

Архива

Димић је недавно освојио награду за најбољег глумца, на међународном филмском фестивалу "Ред дирт" у Оклахоми, за улогу српског научника Николе Тесле у документарном филму "Теслин народ", режисера и продуцента Жељка Митровића. Ова играно-документарна драма, у којој се појављује више од 70 истакнутих Срба који су својим радом и достигнућима обележили САД, добила је и награду за најбољи филм на фестивалу. Димићу ово није први пут да тумачи научника светског гласа, аутора више од 700 патената. Први пут је играо Теслу 2013. у истоименој представи енглеске ауторке Шери Грауберт, на Оф Бродвеју.

- Све улоге су ми драге и свакој сам максимално посвећен, али, ако морам неку да издвојим, онда је то Никола Тесла и у представи и у филму. Тесла је веома комплексан лик и много сам радио на њему - признаје нам. - Колико сам успео у томе препуштам публици и критици да просуде. Те улоге су ми одузеле много времена, посветио сам пажњу свим детаљима који су били потребни да тумачим лик нашег великог научника.

Могло би се рећи да је животна прича овог успешног глумца филмска. Рођен је пре 55 година у Босанској Дубици. Чињеница да није успео да упише глуму на Факултету драмских уметности, али и рат у СФРЈ, пресудили су да оде из земље коју је волео. Прво у Чешку, па у Шведску, потом у Америку. У почетку му није било лако. Да би опстао у Њујорку, Димић је радио разне послове - на грађевини, у пицерији, ресторанима, чистио је снег, разносио храну, кречио, шетао псе, продавао аутомобиле... А када је уписао глуму на Ли Стразберг институту у Њујорку, радио је све што је морао да би преживео и, наравно, да би платио своје четворогодишње школовање, које је много коштало.

ЈЕЗИК КАО БАРИЈЕРА

ДИМИЋ је управо завршио снимање у Охају. У филму 223 WICK, у режији Серђа Мејерса, игра католичког свештеника - оца Марфија, професора теологије, који је рођен и одрастао у Бруклину а иначе је главни негативац у филму.

- Снимање овог хорор-трилера је због короне одлагано четири пута од марта и коначно смо га завршили пре месец дана - каже Димић. - Премијера је заказана за јун у Лос Анђелесу. Иначе, ово је осми пут у каријери да играм правог Американца, човека који је одрастао и рођен у Америци. Језик је највећа баријера свих глумаца који нису са америчког континента.

- Ишао сам на часове од осам ујутру до четири после подне, а онда на рад у ресторан у ноћну смену да бих зарадио за живот и за школовање. И тако четири године без паузе, осим за новогодишње и божићне празнике - говори Димић. - Без обзира на то колико је било напорно, то ми је био један од најдражих периода у животу.

Димић је био најстарији у класи, али му то није сметало.

- Потрудио сам се да своје године током целог школовања искористим на најбољи начин - говори он. - Никад нисам пропустио нити један час или закаснио на њега. Трудио сам се да на сваком од њих нешто научим од својих великих професора - Мајкла Маргота, Ирме Сандреј, Дена Грималдија, Роберта Кастла, Џорџа Лороса, Лоле Коен и сматрао сам се, што би наш народ рекао, срећнијим него паметнијим, јер сам имао привилегију да учим од њих.

Поносан на своје порекло, Жељко није размишљао да промени име. Међутим, професору Марготу, који га је примио у класу, било је тешко да га изговори и на једном часу му је рекао: "Од сада си Џек!" Жељку се то допало и по завршетку академије регистровао се као професионални глумац под именом Џек Димич. Право име није променио и оно је у свим његовим документима и пасошима.

- Захвалан сам Америци, јер сам у њој добио прилику да се бавим послом који волим - каже Димић. - Не умем да објасним зашто нисам примљен на ФДУ, више и не размишљам о томе. То је прошлост. Из прошлости само учим. Нисам љут на професоре ФДУ. Напротив. Захвалан сам им, јер порази челиче а успеси компромитују.

- Нисам спавао целу ноћ након што су ми јавили да сам на кастингу добио улогу у том филму - сећа се глумац. - Тако је почело, а тек 11 година после дипломирања почео сам пристојно да живим од глуме. Не бројим ни улоге, ни кастинге, али се трудим да много радим. Много пажње и времена посвећујем спремању улога и захвалан сам својим професорима који су ме научили таквом приступу.

Димић каже да је разлика између српске и америчке филмске индустрије само у буџетима:

- У Америци имају више новца, али што се тиче професионалности приступ је сличан.

Димић је радио са многим познатим глумцима - Ал Паћином, Елизабет Шу, Селеном Гомез, Луси Лу, Џејмсом Гондолфинијем, Томом Хардијем, Мартином Фрименом, Џоан Џет...

- Трудио сам се да од сваког од њих нешто и научим - признаје он. - Имена ми ништа не значе. Само служим свом лику који служи филму, серији или представи коју радим и тај приступ имам без обзира на то са ким радим и колико је звучно или није његово или њено име. Ником се не дивим, па ни самом себи. Само радим свој посао.

Велика Димићева љубав је позориште. Оно има посебно место у његовој каријери. Глумио је у Чеховљевом "Медведу", "Идиоту" Достојевског, Пинтеровој "Соби"...

- Улога је много мање у представама, јер овде у Америци то другачије функционише. Глумац нема матично позориште и фиксну плату, а улоге и у позоришним представама се добијају на кастинзима и на уговор.

Димић често долази у Србију, још чешће иде у свој завичај.

- Тамо живе моји родитељи, рођаци и многи драги људи и пријатељи које посећујем и са којима се дружим - каже он. - Тамо је моја дивна планина Козара на којој сам одрастао. Мој језик. Мој народ. Моја култура. Моје порекло. Због свега тога сам веома срећан и сматрам се привилегованим због тога одакле потичем. Своју породицу, засад, немам, а можда ћу и то, једног дана, остварити ако будем имао среће. Дружим се са свим људима без обзира на њихова занимања, а не само са људима из бранше.

Иако је успео, Димић каже да није дохватио ни амерички сан, нити остварио свој.

- Мислим да сан постоји само док га остварујемо и док радимо на њему. Чим станемо мислећи да смо га остварили, тада престајемо да идемо ка њему - закључује човек са невероватном биографијом.

ЧЕЛСИ

ДИМИЋ је ватрени навијач Челсија. Босанац у Њујорку, навијач клуба из Лондона.

- Тачно је да сам велики навијач Челсија - каже Димић. - Редовно пратим све утакмице овог клуба, а неколико пута сам ишао на "Стамфорд бриџ" да их гледам уживо.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)