ИНТЕРВЈУ Нела Михаиловић: Уметност без трошења до последњег даха, не постоји!

МАЈА ЈЕШИЋ

24. 04. 2021. у 15:46

ЗНАМО је као Жицу из "Стижу долари", Лабуду из "Село гори, а баба се чешља", омиљену Наду из "Рањеног орла". Подједнако је уверљива као жена из народа и као грофица, сугестивна и на телевизији и у позоришту. Нела Михаиловић једно је од најлепших и највреднијих лица наше уметничке глумачке сцене. Снажна у изражајности и када игра Шекспира, али и домаћу комедију.

ИНТЕРВЈУ Нела Михаиловић: Уметност без трошења до последњег даха, не постоји!

Фото промо

Свестрана и моћна у глумачкој бравури и разноврсности. Дошла је у Београд из Ваљева, уписала ФДУ код професора Владимира Јевтовића у класи о којој се и данас говори - Небојша Глоговац, Војин Ћетковић, Сергеј Трифуновић, Борис Пинговић, Наташа Нинковић. Добила је и "Царицу Теодору", и "Рашу Плаовића", и "Ћурана", и "Љубинку Бобић" и "Зоранов брк" и многе друге награде.

О њеним позоришним улогама могао би да се напише посебан есеј. Довољно је рећи да јој је прва улога била у Шекспировој "Укроћеној горопади". Ко почне тако храбро, од њега увек можемо очекивати да иде даље и успешније у уметничком истраживању. Тако нас је изненадила и својом улогом Данице Максимовић у гледаној серији "Калкански кругови".

* Ова серија иазазвала је велику буру. Многи гледаоци кажу да нешто слично, од "Лептирице", није виђено на овим просторима, да им се "леди им крв у жилама" док је гледају. Ви играте веома занимљив лик, Даницу Максимовић, жену другачију од улога које сте играли у нашим домаћим серијама. Публика је доживљава као врло необичну, бахату богаташицу, хладну, која је можда и зла (публику то још интригира), ми као гледаоци још увек не знамо да ли је она зла?

- Не знам колико смем да откријем, али ћу вам открити - Даница није зла. И није она тако хладна. То је њена спољашњост. Иза тога се крије суштински једна брижна мајка и жена, без обзира на то што јој је наступ тако хладан и оштар. Мени је њен лик за играње био веома занимљив. Публика има такве закључке зато што су навикли да играм неке фине, нежне, топле мајке или тетке, а Даница јесте потпуно другачија, и велики изазов за мене. Сценарио сам читала у даху, и имала сам ту привилегију да га прочитам целог, па сам сазнала шта ће се све десити. Био ми је баш узбудљив, помало трилерски писан, има ту мистику. Неко га коментарише као хорор, ја га не бих тако коментарисала, али је публици дата пуна слобода да га чита и доживљава на свој начин. Лик Данице се игра помало из "контре", што је увек занимљиво, па се и ликови као и цела прича полако отварају. Тако се и ликови које играмо најпре компликују, а онда разоткривају, и њихово право лице види се тек на крају. Узбудљив је и крај тог лика, тј. његове судбине, и наговештава наставак серије. Остављају се отворена питања неких ликова, догађаја, тако да се ја већ сада радујем наставку, али се радујем тек сада када сам погледала серију. Док снима, глумац нема комплетну слику јер се бави искључиво својим сценама, тако да сам стрепела хоће ли успети да се све коцкице сложе, и мислим да јесу. Видим да су реакције бурне и добре, и јако се радујем због тога.

 

Фото промо

* Ђорђе Милосављевић као сценариста вас није разочарао, напротив, колеге, кастинг је изузетан, цела екипа... Да ли некога посебно издвајате?

- Лушевића. Одавно ни ја нисам млада генерација, расла сам уз његове улоге када је он био млад. Ови млађи глумци, и моја генерација, сви смо били веома срећни и узбуђени што ћемо стати у кадар са њим, што ћемо имати прилику тако изблиза и уживо да га гледамо. И сада када погледате серију, ја сам стварно потпуно, потпуно, одушевљена. То је нешто посебно, то је ретко, не само у српском глумишту. Мени је српска нација, иначе, једна од најбољих глумачких нација у свету, увек смо имали велике глумце. И у таквој једној глумачки јакој нацији, Лаушевић је посебан и један од ретких.

* Има неку само себи својствену магију ...

- Има магију, то је таква посвећеност, студија лика, карактера, то дуго нисам видела. Њега гледаш и учиш, колико је то уопште могуће. Панично крадеш све што можеш да украдеш, од тога како се понаша на снимању, каква је то концентрација на посао, на лик. Стварно је привилегија имати прилику да гледаш, а камоли да нешто пробаш и да научиш из те магије која ти се дешава пред очима и душом.

* Када гледате једног таквог глумца, и толико трошење енергије, емоција, духовности, на сету, снимањима, исплати ли се то? Је л' вредна уметност толиког давања, пожртвованости и кидања од себе оног најбољег дела?

- Мислим да јесте. Уметност је вредна таквог давања, и само тада постаје уметност заправо. Ми, глумци, али и сваки уметник, не би био уметник да страствено не обожава то чиме се бави. Уметност без давања, без трошења не постоји. Потврда је и серија "Калкански кругови". Јесте то давање, јесте то трошење, али ако некада и помислимо да смо се истрошили, и чему све то... прави глумац не може другачије. Лауш и да је хтео да се не да, ја мислим да не би могао, јер просто нема такав приступ раду, не би био то што јесте као глумац да се на тај начин не даје. И публика то види, осећа.

* Пуно радите, нижу се серије. Играте Ђурђину Пашић у "Александру од Југославије", улогом се враћате у епоху. Колико вам је то пријало? Доста се снима серија које се баве нашим историјским личностима, које као да смо прескакали у неким лекцијама.

- Моја генерација, рецимо, тај део историје апсолутно је некако прескочила. И не само тај део историје, него и Немањиће... све те серије су врло важне. Мислим да је то један пријемчивији, лакши начин, поготово за младе генерације, да нешто науче. Не само да је наша генерација прескакала неке велике сегменте наше историје, то раде данас и ове нове генерације. Имам ћерке у основној и средњој школи, и прескачу опет један читави део историје, чиме смо се ми највише бавили, а то је Други светски рат. Врло сам критична према уџбеницима историје који се мењају сваке године, и неким другим параметрима, а не оним правим и суштинским, мери се из чега ће нам деца учити... али то је нека друга тема. Дакле, ако већ прескачу у уџбеницима, добро је да се снимају серије са таквом тематиком. Одличан је фим "Име народа" о Светозару Милетићу и том периоду наше историје. Толико ми је пријао тај филм, на крају крајева и сама сам сазнала неке ствари које нисам знала. Гледала сам једну лепу причу, подсетила се на једног великог и важног човека у нашој историји, и видела сјајну екранизацију свега тога, божанственог Љубу Бандовића, и опет Лаушевића као Јову Змаја. Веома лепо остварење и свакако важно.

Фото промо

* Серије у којима играте потпуно су жанровски различите, ту су и "Камионџије", ситком "Случај породице Бошковић", "Група", "Војна академија", "Јужни ветар". Као глумица жанровски сте свестрани, да ли је то радост вашег глумачког живота, играња, стварања, или имате "неко одело у којем се најудобније и најлагодније осећате"?

- То је најважније и највећа привилегија сваког глумца да нам се нуде најразличитији ликови и жанрови. То јесте највећа радост, опробати се у различитим жанровима и играти потпуно различите ликове. То јесте суштина глумачког посла, одиграти што различитије карактере, жанрове, опробати се и у позоришту и на филму и у серији.. Оно што је најтеже у нашем послу, то је да нас стално бирају. Ми смо увек бирани, никада ми не бирамо. Ми бирамо од онога што нам је понуђено, стално смо на том "чекању", на то глумац мора да се навикне да би издржао тај "дрил" који није нимало лак.

* Постоји и нова пракса да више особа ради на сценарију одређене серије, или више редитеља режира по неколико епизода једне серије. Ти уметнички рукописи који се мешају, било да се ради о сценаристима или редитељима, да ли је то "свирање клавира у четири руке", или "писање романа са две главе"....како ви гледате на то?

- Када је то кренуло код нас, а није реткост у земљама које имају велике продукције, било сам врло скептична према томе, управо због тог мешања различитих естетика, приступа, укуса. Међутим испоставило се - а прави пример за то ми је серија "Група", која је имала не знам колико сценариста, и мислим да је пет редитеља режирало тих десет епизода, и врло сам била скептична - на крају сам била јако задовољна. То је једна од серија за коју мислим да је веома важна, и што се појавила, и због теме. Неки млади људи, млади редитељи, добили су прилику и доказали да је један тимски рад врло могућ. То говорим зато што кад год сам отишла на снимање, без обзира на то што сам радила са једним редитељем једну епизоду, он је ту, и сви редитељи су на снимању сваке епизоде, разговарају, гледају једни друге, исто тако и сценаристи. Био је то прави тимски рад, договарали су се, били су јако добро припремљени. Оно што је такође било врло важно, јесте да је био ангажован један директор фотографије. Јер он, његово умеће и начин како слика једну серију може да повеже све те редитеље и њихову естетику у једну целину. Та слика, то прво што видимо, то је јако битно. Као у "Калканским круговима" - Душан Ивановић. Он је божанствен директор фотографије, ја га много волим. Тако се добро види његов рукопис. Нисам против тога, испоставило се да је то могуће и добро. Знате шта је најважније у свакој серији, у сваком филму, у позоришној представи, оно што је база и што је темељ неког будућег доброг, комплетног посла - то је сценарио. Када немате добар сценарио и немате шта да испричате, џаба и сви велики глумци, и велики редитељи, и моћне продукције, и велики директори фотографија. "Калкански кругови" су написани одлично. Серија "Кости" је мени обележила ову сезону, то је врхунско уметничко дело. Никола Пејаковић је написао генијалан сценарио.

Фото промо

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)