БОРБА СА ТЕШКОЋАМА: Цивилизација је дело незадовољних, али оних који су веровали и тражили

Урош Петровић (1880-1915)

20. 04. 2021. у 14:20

ЉУДИ се обично жале на сметње и препреке у животу, које им не дају да живе.

БОРБА СА ТЕШКОЋАМА: Цивилизација је дело незадовољних, али оних који су веровали и тражили

Фото: "Гутенбергова галаксија"

Међутим, то је оно што имају најдрагоценије. Нема ништа сигурније за нашу праву срећу, нити ишта спасоносније за нашу душу, него савлађивати тешкоће. У тој борби кује се човек и његова срећа. Кад не би ње било, не би било ни њега. Препреке и тешкоће не даду ни нашем духу ни нашем телу да се олењи и успава; оне, напротив, буде у нама и развијају наше духовне и физичке способности, и једино нас оне могу направити нечим. Сувише лак живот, у благостању и без напора, сасушује у нама врело наше моралне снаге, као што нас сувишна топлота млитави и успављује, као што, с друге стране, и наши мишићи закржљаве ако их не вежбамо. Наш је противник наш спаситељ. Као што онај с ким се рвемо јача наше мишиће и даје нам више гипкости и физичке снаге, тако исто и препреке које имамо да савладамо развијају наше духовне моћи, увеличавају нашу духовну снагу...

Колико су пута невоље и несреће пробудиле у човеку његово најбоље ја и од апатичног, бесциљног, често и порочног трута, направиле истинског човека!

У тој борби с тешкоћама, у тој нужности напора не лежи само извор нашег личног усавршавања и наше личне среће, него и узрок целог људског напретка, и духовног, и материјалног.

Школа заборавља да је дете живо биће а не фонографска плоча, и да су услови за његов рад исти као и за сваки људски рад

Како би добро било кад бисмо ми својој деци с именом или богатством могли оставити у наслеђе и оне духовне особине којима смо их стекли (стрпљење и истрајност, одважност, одлучност, чврстину карактера; затим, смисао за ред и време, солидност у послу, преданост раду, тачност и исправност у односима и у својој кући, итд.) Овако, остављајући им само име или паре, ми им остављамо штаке место ногу. И име или богатство које је за оца представљало непрекидно рашћење, развијање, за сина ће бити искушење, лењост, слабост, атрофија моралних енергија.

Деца богатих родитеља личе, због тога, помало на оне ђаке који су добили петице преписавши туђ задатак.

Цивилизација је дело незадовољних, али оних незадовољних који су веровали и тражили. Да су човечанство водили скептичари или фаталисти, оно би још било у каменој периоди - ако тек одатле почнемо његову историју.

Сваки онај који нам одузима прилику за нормалну, природну реакцију, или који нам убија веру у њену могућност, то је наш најгори непријатељ: тај убија сам живот у нама. Јер живот, то је реакција: од рођења до смрти, он се сав састоји у непрекидном сплету спољних надражаја и наших одговора (реакција) на њих. Због тога, све оно што служи да изазове у нама реакцију (у границама наше снаге, разуме се по себи) служи животу: одржава га и развија. Одсуство реакције, то је смрт...

Сувише лак живот, у благостању и без напора, сасушује у нама врело наше моралне снаге, као што нас сувишна топлота млитави и успављује, као што, с друге стране, и наши мишићи закржљаве ако их не вежбамо

*******************************

Зато и јесте деци учење досадно, зато и излазе из школе без истинског знања, што се верује у моћ механичког вежбања, што се верује да се наука да улити кроз уши. Докле год дете буде учило због учитеља, ради оцене, а не због себе, а не због тога што га наука интересује, што одговара нечем у њему, тако ће бити.

Школа заборавља да је дете живо биће а не фонографска плоча, и да су услови за његов рад исти као и за сваки људски рад. Ми не можемо рушити јединство детињег живота, ми не можемо дете делити на двоје: на биће које се интересује, које има своје потребе и жеље, и на друго, сасвим одвојено, биће које учи. Та се два бића морају ставити у додир. Дете не може расти ако се не постави веза између оног што је оно и оног што желимо да оно постане. Ту лежи покретна снага којом школа треба да се служи, као што је ту покретна снага сваког правог рада. Радити друкчије значи лишити се живих сила његовог бића без чије сарадње нема развитка, јер дете може расти само из себе. Ако оно нема живог интереса за оно што ради, ако то не одговара једном унутрашњем нагону, ако оно у томе не види личну ствар, нешто што ће му моћи послужити, онда су све научне истине за њ празне формуле, без смисла и интереса.

Дете се не може развијати механички, јер оно није механизам. Детиња је душа један активни принцип и може се развијати само на основу тога принципа. Дете може расти само изнутра. Данашња школа, међутим, почива на пасивности: на слушању, на учењу напамет, на памћењу, и због тога никаквог утицаја не може имати на развијање личности. Једино стваралачки рад истински развија. Човек се не да метнути на калуп, он може једино сам да се створи. Он не може да се напуни готовим знањем, он мора сам да дође до њега. То је једини пут да се расте и да се развија. Васпитање мора бити активно, или га неће бити. Јер пасивног васпитања не може бити.

Дете може расти само изнутра. Данашња школа, међутим, почива на пасивности: на слушању, на учењу напамет, на памћењу, и због тога никаквог утицаја не може имати на развијање личности

Идеал је, дакле, да дете у свом школовању пређе пут који је човечанство прешло док је створило науку. Наука и за њега мора да изиђе из личног искуства, као што је изишла за оне који су је стварали. Оно је мора преживети ако хоће да је доиста схвати.

Учити напамет значи пити туђу крв да бисмо оснаживали своју. Па као што ту прераду нико не може за нас да изврши. Тако исто место нас не може други ни да мисли. Ако хоћемо да разумемо зашто је Земља округла, сваки од нас за свој рачун мора да открије Америку: ми морамо у нашем духу проћи исти пут који је Колумбо прешао у своме док је дошао до те идеје. Само они закључци до којих смо сами дошли имају вредности. Да ли, уопште, ми можемо разумети резултате туђих искустава и размишљања без тих искустава и размишљања? Кад смо ми кадри, на пример, осетити прецизност израза код једног писца? Или лепоту једне слике? Или логичност једног карактера у драми?

 

(Одломак из књиге "За сваки дан", коју је објавила "Гутенбергова галаксија". За ову књигу, невеликог обима, издавач Миле С. Баврлић сазнао је учествујући у припреми за штампу "Сабраних списа" академика Данила Н. Басте, прочитавши у 11. тому чланак о Урошу Петровићу, рано преминулом - поживео је само 35 година - и о његовој књизи необичног наслова. Петровићева моралистичка разматрања под насловом "За сваки дан" изашла су у "Српском књижевном гласнику" 1914, а ова књижица објављена је 1926. са предговором Слободана Јовановића.)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)