ПИСАО КАО ШТО НИЈЕ ЋУТАО: Шта је велики песник и сатиричар Брана Црнчевић написао у свом последњем тексту пред смрт

Брана Црнчевић

18. 04. 2021. у 09:36

"ЧУО сам да ће сутра бити боље, а ја баш сутра нећу бити овде". Ово је својевремено написао Брана Црнчевић (1933-2011.) од чијег је одласка прошла деценија, а 55 година од објављивања његове једине, непоновљиве антологијске књиге афоризама "Говори као што ћутиш". Брана је писао као што није ћутао.

ПИСАО КАО ШТО НИЈЕ ЋУТАО: Шта је велики песник и сатиричар Брана Црнчевић написао у свом последњем тексту пред смрт

Брана Црнчевић

Писао је и приче и песме за децу, комедије, поезију,сатиричне приче, романе, колумне... и чега год се његово перо дотакнуло све је врцало од духа и душевности и магнетски привлачило читаоце. А његов пријатељ Гојко Ђого понајвише га је запамтио као председника Матице исељеника Србије:

"Неким чудом је обављао и оно што нико други није могао, отварао врата која ни министру нису отварана, "отимао" од државе, спонзора и добротвора, и делио ојађеном народу."

Последњи текст Брана Црнчевић је написао за недељник "Печат", под насловом "Писмо Милораду Вучелићу или Јади српског екуменизма".

Текст, објављен те 2011. године, као уводник у овом недељнику, објављујемо у целости.

ДРАГИ пријатељу Вучела,

Деветнаестог новембра 2009. године, на последњи службени дан жалости због упокојења патријарха српског господина Павла, гледајући архијерејску литургију, записао сам:

Дивио сам се и још се дивим Његовој вери и трпељивости, ваљда га је Бог због тога и изабрао да буде поглавар Српске православне цркве у време надмено и бестидно. Не сумњам у Његову Светост и његово светитељство које ће и Бог и верници радосно прихватити. Сумњам у себе и вас, пријатељи. Виђао сам Светог и разговарао са Њим. Нисам достојан да опишем те сусрете. Питам се и питам вас: хоће ли Његово стадо брзо позобати поуке свог великог Пастира и наставити по своме, претварајући наду Светога у своје безнађе?

Одавно нас ђаво мучи својим науком да су нам две Србије писане и да они који се одрекну једне Србије неће погрешити. Упркос свему, Свети никога није проклео, а имао је кога. Нико није остао без Његовог опроштаја, чак ни они који опроштај нису заслужили. Он је био наш штит. Бог је био с њим, а он је био с нама. Гледам народ православни како прилази његовој руци, хвата ме туга и мучи јеретичка помисао, нека би Бог дао да грешан, грешим питајући себе и вас: да ли се то ми опраштамо са Светејшим или једни с другима, и Србијом?

Све велике смрти размеђица су између оног што је било и онога што ће бити.

Смрт Јосипа Броза најавила је растанак Србије са Југославијом.

Милошевићев одлазак у Хаг и смрт означавају крај какве-такве независности Србије.

Смрт Зорана Ђинђића убрзала је пристанак Србије на све.

Упокојење Св. Павла описује нас као православне сирочиће који ће, сад кад нема Великог пастира, бити гурнути у мутне екуменистичке воде из којих више никада неће испливати на своју чисту православну обалу.

"ПЕЧАТ" често пише о поразном вишестраначком једноумљу које ће, буде ли потрајало, уништити све што је на путу страшног, (дарвинистичког!) разумевања капитализма.

Вишестраначко једноумље показало се опаснијим и од Брозовог партијског једноумља и од вишестраначког безумља уништеног у ратовима на тлу бивше Југославије.

После "петооктобарске" испоставило се да у Србији међу лидерима пуча, револуције, изборне победе, или "изнуђене" Нато интервенције, (како вам драго!) има превише људи заслужних за све ово, ма шта то било. Испоставило се да је лако распоредити кривицу на друге, далеко је теже поделити заслуге за обарање режима. Сви су демократорски лидери мање-више оборили Слобу, али ко га је оборио више, а ко мање? Ако је Слоба изгубио на изборима највише га је оборио Војислав Коштуница, али ако је, као што данас Коштуничини противници тврде, Коштуница издао "петооктобарску", онда његова победа на изборима није важна. Шта су некакви избори у поређењу са револуцијом? Шта да се ради ако је у питању пуч? До сада ниједна политичка странка није преузела одговорност за пуч. То није згодно. Пучисти би морали да признају свакојаке мрачне везе са спољним силама које су их водиле према пучу. Није ли угодније бити револуционар!?

ОБЕЋАО сам ти, драги пријатељу, оглед "Јади српског екуменизма", а ево још вуновлачарим, описујући стање у две Србије које се, као пресликано, одражава и на СПЦ, делом уз пристанак делом уз отпор Цркве. Згрозим се при помисли да би, даљим развојем лудих догађаја, у две Србије могла постојати и два Синода. Један би Синод могао бити описан као европски, екуменистички, а други као Синод заостале, традиционалне, гусларске Србије која није прихватила виолину, а фрулу претпоставља клавиру и оргуљама. Први би Синод био модеран, екуменистички, и тражио би од Ватикана и Бенедикта XВИ помоћ за своје угрожене вернике и храмове свугде где су угрожени. А угрожене вернике и храмове не морате тражити далеко, ту су, још увек су у Србији, на Косову.

Догодило се, слава Богу, да се један раскол у СПЦ срећно заврши. Легенда каже (ту сам причу купио у Америци, од расколника!) да је у Вашингтону, приликом посете маршала, цара и падишаха Јосипа Броза, српска емиграција изашла на улице да протестује. Маршал је из свог "мерцедеса" спазио владику Дионисија који упире неки барјак у његов аутомобил, право ка Брозовој стомаку, као да намерава га пробурази.

"Ко је тај попа, богаму, понаша се као ћетник", упитао је маршал генерала Милана Жежеља. "То је, друже маршале, епископ Српске православне цркве у Америци Дионисије",одговорио је Жежељ. Маршал се намрштио и љутнуо: "Па тог попу, богаму, треба истерати из цркве, реци то друговима", рекао је маршал.

Био сам малчице зачуђен: како ли је расколник дошао до тог разговора маршала са генералом Жежељом! Ција, шта ли?

Не знам којим је друговима генерал Жежељ поверио колико је маршал љут, тек, миц по миц: црквени суд, па екскомуницирање, и ето Дионисија на челу расколничке, заграничне српске цркве.

Раскол СПЦ у Америци, баш као и аутокефалност македонског крила СПЦ одигравају се док је патријарх српски био господин Герман. Није лако било патријарху Герману да буде на челу СПЦ у време кад је Југославијом владао Маршал, а тај није нагињао екуменизму; Маршал је био (е)комуниста, с ђаволом се понекад дружио, али цркву је одвојио од државе. За живота патријарха Германа мислио сам и говорио о њему и овако и онако, а данас знам: био је то велики патријарх, спасавајући СПЦ од свакојаких неприлика прихватио је изнуђени раскол, али сачувао је православну цркву и у Југославији и у Америци.

Ако се питаш, пријатељу, да ли сам одустао од огледа "Јади српског екуменизма", нисам. Могућност да се у две замишљене Србије појаве два замишљена Синода само упозорава на истину да се то, ако је то каквом моћнику по вољи, може догодити. Ако постоји екуменистичко крило св. Синода, а то није невероватно, наклоност тог дела Синода неопходна је Владајућој коалицији за разумевање полуокупације. Владајућој коалицији потребна је што мирнија Црква.

ПРИСЕТИ се, Вучела, обојица знамо; и Слободану Милошевићу била је потребна што мирнија и државотворнија црква. Док је преминулог патријарха Германа до избора новог поглавара СПЦ замењивао митрополит Јован љубљански, Слободан је покушао да утиче на избор новог патријарха. Знам да знаш; Милошевић је веровао у договор који је направио (не знам с ким, знаш ли ти!?) да на заседању Синода, у којем ће из шешира бити извучено једно од неколико имена, ма чије име буде извучено буде прочитано име епископа Саве крагујевачког. Кад је из шешира извучено име које је Божија промисао одредила и кад је саопштено име Павлово, речено је и да је то "прст Божији". Слободан је, као што се сигурно сећаш, веровао да су прст Божији водили људски прсти и да је преварен.

Све да је Слободан заиста преварен мања је то штета него да је преварена Србија, а Србија није преварена; Србија је у Св. Павлу добила Архијереја чија се рука дигнута да благослови додирује са руком св. Саве дигнутом да благослови. Због тога сам, ваљда, и записао на последњи службени дан жалости због упокојења патријарха српског господина Павла да нисам сигуран да ли се то ми опраштамо са Светејшим или једни са другима, и Србијом.

Између осталог сигуран сам да Св. Павле није био наклоњен екуменизму. Зар би иначе на вест да папа неће посетити Србију (то је нека казна, шта ли?) рекао: "Добро нам не дошао".

ПРОШЛО је више од деведесет година ( 10.01.1919. година) откад је заменик Васељенског патријарха Доротеј Бруски ставио питање екуменизма на духовни јеловник Православне цркве. Он је тврдио да је дошло време да се Православна црква озбиљно замисли о потреби сједињења свих помесних хришћанских цркава. Посланица Васељенског патријархата написана касније формулисала је могућност да се сједињење хришћанских цркава оствари кроз постепено поништење разлика између "помесних цркава". Прва значајна разлика, а има их доста, била је предлог о усвајању истоветног календара не би ли све хришћанске цркве брисале датуме великих покретних празника и славиле их истога дана кад и Ватикан.

Руска православна црква није била у прилици да моћно и званично расправља о екуменизму. Било је то време кад је Лазар Мојсејевич Каганович добио орден Лењина због бриљантног рушења цркве "Христа Спаситеља" у Москви, а други орден Лењина, Каганович је добио због успешног управљања градњом чувеног московског метроа. Контроверзе комунизма; један орден за рушење, други за градњу. Каганович је могао да бира на који ће о два ордена бити поносан. Српска православна црква, слава Богу, тек је закорачила на екуменску ливаду; могуће је да ће Србија славити Божић и Васкрс на исти дан кад и Ватикан.

Не једим се због тога. Могућност да бирам када ћу славити Божић или Васкрс нико ми не може ускратити. Колико знам себе, нећу закорачити из јулијанског у георгијански календар. Мој се Христос и родио и васкрсао по мом календару.

МОРАМ да признам читаоцима "Печата" оно што ти већ знаш, пријатељу.

Никада ти не бих понудио "Јаде српског екуменизма" да у "Печату" нисам прочитао ингениозни есеј Александра Молоткова, насловљен као "Економија екуменизма". Нисам осетио мирис екуменизма у односима између Светог синода и бившег владике Рашко-Призренског Артемија. Морам, авај, опет да цитирам себе као да неопозиво болујем од таштине. У запису "Џ. у манастиру", записао сам:

Речено је цару царево, а Богу Божије. Догађа се да цар, кад не добије своје, буде према својим поданицима строжији него што је Богу угодно. Мало је цару царско, хоће и оно што је Божије. А ваља веровати да нема тако моћног цара коме припада и оно што је Божије. Дивим се преосвештеном Артемију који је одбио да благослови Џ. Бајденову посету Дечанима.

Зашто је Свети синод, заобилазним путем и у зло време преко протојереја Јована, прихватио идеју да Џ. види и посети Дечане, макар и без Артемијевог благослова?

Џ. није макар ко, Џ. је највеће Џ. које се обрело у Дечанима. Преосвештени Артемије мисли да Џ. не заслужује ни да види, а камоли да уђе у Дечане.

Пријатељ, иначе добар православац, уверава ме да је корисно што је Џ. посетио Дечане. Кад они који би од Дечана радо направили шталу виде да је Џ. био у манастиру, можда ће Дечане оставити на миру!? У зло време живимо. Морамо учинити све да и слуге ђаволове прихвате недодирљивост и величину Дечана. Богу се молимо и анђеле призивамо, а узгред се малчице удварамо ђаволу.

Што се мене тиче, приклањам се преосвештеном Артемију, можда је држава присиљена да се удвара ђаволу, али Црква би то морала да одбије.

БИО сам недозвољено наиван. Екуменистичко крило СПЦ одрекло се права да одбије не само крупне ствари, него и сваку ситницу која стоји на путу екуменизму. Ту почињу јади српског екуменизма. Не могу да одредим да ли је само екуменистичко крило СПЦ пожуривало патријарха Павла да у болесничком кревету потпише изјаву како више није способан да управља Црквом, али верујем да би Бог, све и да је Светејши хтео да потпише такву изјаву, зауставио његову руку. Тек Синод је донео (праву или изнуђену?) одлуку да ће Свети остати поглавар СПЦ све до своје кончине.

Сећаш ли се својих, мојих, чаршијских и свачијих нагађања о томе ко би, после дугог одлагања, могао бити изабран за патријарха српског. Прича се, а томе се нема шта замерити, да је председник Тадић био малчице умешан у ту игру, кажу да је био заинтересован да на чело СПЦ буде изабран млади владика Григорије Захумско-Херцеговачки. Ако је Слоба био, по некој својој мери, уверен да би Сава Крагујевачки био најбољи и најдржавотворнији поглавар СПЦ, зашто Борис, по својој мери, не би веровао да би то био Григорије Захумско-Херцеговачки? Григорије би се, боље него други, снашао у замршеним односима Ватикана и православља. А тај је пут негде пред нама, и све ми се причињава да је краћи од пута Србије у ЕУ.

СТРАНКЕ које чине Владајућу коалицију уносе у политички живот Србије свака свој део једноумља. Потоци једноумља сливају се у реку. СТП (Српски трговачки парламент) јединствени је оглед парламентарног живота какав се нигде, и никад, није догодио. Коалиционе странке које су, каобајаги, захваљујући својим програмима ушле у парламент претвориле су све програме у јединствено једноумни: заједнички им је програм да, по сваку цену, остану на власти.

Када је Српском трговачком парламенту наручена "Декларација о Сребреници" видело се да је Коалиција спремна да учини све не би ли исцедила више од 126 гласова за "Декларацију о Сребреници" и показала налогодавцима да, још, веома чврсто и по тачним упутствима управља Србијом. Коалиција је нервозној опозицији обећавала да ће, колико сутра, изгласати Декларацију о злочинима и геноциду извршеном над Србима, али да је потребно да се "Декларација о Сребреници" односи само на Сребреницу јер је веома важно "какву поруку шаљемо свету."

Увек ми се смучи кад чујем то "какву поруку шаљемо свету" и подела на добре и лоше поруке. Добре поруке, наравно, шаље Коалиција, а лоше поруке се приписују опозицији, националистима, и коме вам драго.

Кад ми се све смучи свеједно ми је да л" у кафани, да л" на радију, да ли на телевизији, кажем: Лакше ми је било да живим између два рата, него између два извињења Бориса Тадића. Од тога ми је читавих пола сата боље. Слаб лек. Слабији од аспирина. Али, не кошта ме ништа, као ни Тадића његова извињења. Нервирам се, Борис је опет боље прошао него ја, њему је свеједно што се извињава, мени није свеједно што се он извињава.

ПРИМЕЋУЈЕШ ли, пријатељу, како се и колико Коалиција, дакле власт, удвара Цркви? Није ли и сам председник Републике, између два међународно значајна извињења наравно, присуствовао хиротонисању новог владике Рашко-Призренског Теодосија који је за седиште своје епархије изабрао Пећку патријаршију. Била је то недвосмислена подршка Синоду, после отпремања владике Артемија у монахе. Председник, и сви председникови људи, не удварају се Цркви због осећања да ће им Црква бити потребна јер ће на крају неко морати свашта да им опрости. Председник и његови људи, баш као и Коалиција за разумевање су ту, да казне или опросте, за тај чин није им потребна Црква.

Црква је добила специјално место у рушној Србији.

Понекад ме запањи анкета на РТС, и другде, а по тим анкетама грађани Србије највише поверења имају у цркву, војску и полицију.

Увек тај чаробни редослед!

Мени би био довољан податак да грађани највише поверења имају у Цркву. Шта ће у тој трци војска и полиција? Зар је чудо што грађани, уз то верници, више верују цркви него војсци, дакле Шутановцу, и полицији, дакле Ивици Дачићу? Било би страшно да је у тим анкетама полиција на првом, војска на другом, а Црква на трећем месту.

Коалиција за разумевање полуокупације чврсто се држи правила: Ко није против нас, тај је с нама.

Црква добија свакојаке привилегије које се не могу искористити. Враћено јој је нешто конфисковане имовине, обећана јој је реституција, један владика је чак, члан РРА, али јасно је да не може утицати на програм "Пинка" и остале риалити програме.

Нема државног пријема на којем нећете видети владике српске, а све чешће и самог патријарха. Нема важнијег црквеног празника или молебана, где нећете видети мноштво високих чиновника Коалиције.

Недавно сам на једном богослужењу спазио Млађана Динкића. Стајао је чврсто стегнутих усана, озбиљан као увек. Изгледао је смерно. Човек би помислио да је дошао не би ли се покајао због јавно изречене предизборне лажи о еврима који су, како је сам рекао, одлучили Тадићеву победу на прошлим изборима. Видим да Млађан нема намеру да се покаје. Тај нешто смишља. Знам да размишља о економија екуменизма и да је спреман да, као економски геније, понуди Ватикану и самом папи да кад екуменистички обред буде завршен Ватикан отвори Богословију у Београду или где му је драго. Млађан је спреман да за сваког уписаног богослова из Србије плати Ватикану двадесет хиљада евра, а папа нека брине о студентима католицима који дођу из Ватикана или одакле год.

ПРОШЛЕ сам године, као што знаш, у Грачаници добио "Златни крст кнеза Лазара", књижевну награду за животно дело. Дуга вожња. Кишан дан. Болест. Не знам зашто сам се надао да ћу у Грачаници срести владику Артемија који је годинама био домаћин добитницима "Златног крста". Нема Артемија. Већ је отпремљен у Шишатовце. На улазу у Грачаницу видим неколико наоружаних војника, странаца наравно јер наших војника овде нема. Око војника се мота човек маскиран у цивилно одело. Ваљда им је то шеф. У џепу носим "Књигу задушница" у којој је песма Бране Петровића, под редним бројем дванаест, у избору Љубе Симовића. Мора бити да је Брана видео ову групу војника и овог цивила са фотоапаратом. Зар би иначе написао:

12.

Ко је онај,

Што с камена на камен,

Подвијених ногавица,

Прескаче поток

И добрано мокрих ногавица греде према колибама?

Јеси ли светац или ухода?

Плаћаш ли или си плаћен?

(Плачеш ли или си оплакан?)

Јеси ли соко српски или енглеска фукара?

Немачки ђак или руско ђубре?

Шаљу ли те на Косово да Дечане попишаш?

Ил си америчка будала са фотоапаратом?

За тренутак сам помислио, пријатељу, да се ова екипа преселила из Бранине песме у Грачаницу да ме сними, и строго испита шта радим ту. Савладао сам то осећање. Улазим у манастир. Чинодејствују Иринеј патријарх српски и Анфилохије митрополит Црногорски. Анђеоски хор. Вече. Примам златни крст, одужујем се казивањем песме. Пада ми на памет да питам Анфилохија зашто, кад је већ администратор епархије Рашко- Призренске, није на ову свечаност позвао, макар реда ради, владику Артемија из Шишатоваца? Не питам га то. Узимам златни крст и у Крушевац и у Видовдан. Мислим о Артемију. Ако је његов почетни грех то што није благословио долазак Џозефа Бајдена, потпредседника САД, у Дечане, проћи ће горе него Дионисије. Помишљам ко ли је Артемијев Тито, ко се љутнуо на њега и захтева тешку казну.

Данас знам и врсту и тежину казне која је одређена монаху Артемију.

Упркос томе или баш због тога, нудим ти пријатељу да објавиш две песме, обе су посвећене монаху Артемију. Ево тих песама:

ТРИ ПОЉАКА

Сунце жут лимун кисело греје.

Са оголелих грана птице

Гледају Злога. Зли се смеје

На прагу свете Грачанице

Ноћ се прикрада (шака мрака!)

У Грачаници славе Бога,

Три наоружана млада Пољака

Чувају манастир (од кога?!)

А зли Пољаке пита за здравље

Чудећ се смешној бесмислици

Откад то лудо православље,

бране папини католици?

Нека их бране Бугари, Грци,

Где су им Руси и Румуни

Шта ће Пољаци у овој трци

У туђој земљи и туђој буни

ЏИВЏАН

Кад виде срушену цркву, ил кућу

Из које људи ко зна где беже

Ни врапци више не цвркућу

Ко људи псују, ко пси реже,

А живот троши, време кљуца

Узалуд лимун сунце греје.

Џивџан би могао да припуца

И њему дојадило све је

Кад види Шпанца, или Данца

Или Амера на свом трему

врабац режећи скупља гованца

да им се потпише на шлему.

А кад се папа Бенедикт XVI 2013. упути у Ниш било би добро да то учини преко Јасеновца. Није потребно да израчуна колико Сребреница стаје у Јасеновац, то знамо. Могао би да се поклони онима којима се ниједан папа није поклонио.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

Jelena

18.04.2021. 11:18

E moj Brano, ceo zivot se svodi na to, izbor izmedju udvaranja djavolu i nebeskog puta. Vidjam to medju nama Srbima koji smo otisli u svet ali jos uvek nismo raskrstili sa tim nebeskim putem, pa se nekad ponesemo ovako nekad onako, al uvek trazimo neku pravdu i sta god radili i gde god bili bunimo se. Mi Srbi se uvek nesto bunimo i trazimo neku visu pravdu, cak i onda dok se udvaramo djavolu, bunimo se protiv samih sebe.