ИНТЕРВЈУ - Драган Стојановић: Без ћирилице далеко смо од себе и света

Јованка СИМИЋ

14. 04. 2021. у 11:34

БЕСКРАЈНИ плави круг и у њему писац и професор др Драган Стојановић и његов роман "Тамна пучина" (едиција "Студентски град", Београд 2020).

ИНТЕРВЈУ - Драган Стојановић: Без ћирилице далеко смо од себе и света

Фото Н. Карлић/ПРИЗНАЊЕ Драган Станић и Драган Стојановић

Награду "Бескрајни плави круг" Матица је установила пре две године у славу Милоша Црњанског и у настојању да обједини целокупно српско говорно подручје. Лауреат истиче да признање које спаја "бескрајни плави круг" и Матицу српску као "звезду у кругу целокупне српске духовности и логоса" има посебан значај.

Фото Н. Карлић/ПРИЗНАЊЕ Драган Станић и Драган Стојановић

 

* Ваш роман приповеда о 20. веку који је донео низ великих промена у начину живота људи, затим у политици, идеологији, економији, култури, науци и технологији. Није ли то велики подухват за сваког писца?

 - То је признање подухвату који никад до краја не може успети, о покушају да се кроз приповедање сагледа минуло 20. столеће и оно што га је у битном одредило. (Исто важи за претходну моју књигу новела "Ћерка шпанског борца".) И шта видимо: светске ратове, многе друге ратове, који нису били "светски", концентрационе логоре, који сигурно не спадају у "европске вредности", Холокауст, много страха свуд у свету, велики напредак у науци (који помаже пре свега војној индустрији, па тек онда медицини и другим стварима важним за људе). Ипак, није то све. Мени је било и остало најважније да оцртам настојања да се очува људско достојанство и осветле могућности да човек доживи љубав и лепоту, увек нечим ометане и окрњене. Ако је награда знак да се у томе колико-толико успело, уз име Милоша Црњанског, онда то, мислим, није мало, ни у нашој ни у било којој савременој књижевности.

* Обухватили сте период од 27 година (од 1914. до 1941). Има ли право председник жирија Александар Јовановић када каже да је у роман, ипак, стао цео век?

 - У том веку сам проживео 55 година, стално читајући "од јутра до мрака", пишући, углавном од вечери до пред зору; путујући мање него што сам могао и него што је требало. Пошто нисам тражио ништа ни од кога, то је прошло без већих трзавица. Дипломирао сам на два факултета, касно сам се запослио - знам како је младим људима који сад не могу да раде или, свакако, врло тешко долазе до посла. То је планетарни проблем. И у овом веку имам намеру да читам даље, не само књижевност него, као и до сада, и историју, филозофске и теолошке списе... Много тога се кроз векове понавља, као да је човечанство зачарано, а опет, није све што је ново нужно боље. Мање насиља и мање страха него у прошлости - то би без сумње било веома пожељно. Чека ме много непрочитаних књига. Лична карта ми важи до 2055. године.

* Јесмо ли помало закаснили са установљавањем награде намењене српском говорном простору у целини као што смо у закашњењу и са законом о очувању српског језика и ћирилице?

 - Несхватљиво је да већ дуго ниједна власт не предузима одговарајуће кораке да се ћирилици обезбеди барем равноправан статус са латиницом. Чекам такву власт. Од кад знам за себе пишем ћирилицом; ако је из неког разлога потребно, пишем, ретко, и латиницом. Нисам од кога имао да научим, па сам сам из разних извора научио и глагољицу, вероватно погрешно, али понекад нешто забележим тим писмом, ако је то само за мене. Слутим разне разлоге зашто је са ћирилицом тако. Ниједно објашњење није ваљано. Нити има оправдања. Ми се занемаривањем ћирилице не приближавамо такозваном великом свету него се - пошто је то мањак самопоштовања - од њега удаљавамо. Зар је то тако тешко разумети? У сваком случају, треба да радимо оно што је добро за нас, па тек онда да видимо шта можемо да почнемо с другима. Не говорим то први пут.

* Има ли рационалног објашњења зашто се годинама одуговлачило, а затим и одустало од закона о српском језику, те је испало да је прече срочити закон о истополним браковима?

 - Нико не треба да буде дискриминисан, то је јасно. Разлози за ово збрзавање, међутим, који нам се нуде, у ствари су низ софизама и замена теза. Лако је замислити исход референдума о овом питању. Човек коме је стало управо до људског достојанства нерадо говори о наметању закона по наредбама из "целог нормалног света", како се говори, а притом види како сам тај "цео нормални свет" поступа у својим сопственим границама и како решава своје сопствeне проблеме. Не бих ништа даље о томе.

* Какве последице може имати наметање родне равноправности у језику? Води ли то у деструкцију која би ускоро могла да обавезује и књижевнике?

 - У Уставу нема категорије "рода". Већ то је довољан разлог да се такав закон не прави. Нема те стручњакиње ни стручњака који може побити миленијумима важећи принцип да оно што произађе из процедуре незасноване на праву (или Уставу, као основном правном акту, Немци кажу: Grundgesetz) никад не може постати правно ваљано. Надам се да су људи који чине нашу законодавну власт свесни тога и да ће поступити у складу с овим начелом. Жене су у Југославији, односно Србији добиле право гласа пре него у разним земљама које нам сад соле памет како треба да говоримо, а да притом нити знају српски, нити их то занима, већ с надменошћу карактеристичном за бирократска "уједначавања" наређују чак и то да променимо свест (и будемо скромнији), а за језик их већ ионако баш брига. Нема тог писца овде, који је заиста писац, који ће писати боркиња, пилоткиња и шта ја знам - таквим атаком на језик и здрав разум жене се заправо само понижавају. Оне које су при себи, а то је огромна већина, то знају и осећају.

ДИРЉИВ ГЕСТ

* Многе сте дирнули одлуком да новчани део награда "Иво Андрић" и "Бескрајни плави круг" поклоните фондацији "Солидарност са Косовом" и Матици српској - Друштву чланова у Црној Гори...

 - Нема у томе ништа нарочито. Не поредим се ни са ким, али кад помислите да је рецимо Андрић дао и Нобелову и све друге награде, онда то може да делује као добар пример. Ови који заиста имају новца не дају, наравно, никоме ништа.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)