СРБИ СПОЈНИЦА ИСТОКА И ЗАПАДА: Петар Пијановић - били смо под сталном претњом превођења у туђе вере и друге нације

ТОКОМ 18. и 19. века Срби су били под сталном претњом превођења у туђе вере и друге нације.

Фото В. Данилов

Култура је у високој мери одржавала наш идентитет, у првом реду језик и писмо, веру и обичаје, да би на томе стварала универзалне вредности. Без тих вредности свака култура остаје самодовољна и затворена. У своме духу права култура је отворена према свету.

Ово у разговору, за "Новости", истиче историчар српске културе Петар Пијановић, поводом изузетне студије "Српска култура у 18. и 19. веку", у издању Матице српске. Заједно са два претходна дела, "Стара српска култура" и "Српска култура 1900-1950", овај аутор је сагледао и заокружио ход наше културе кроз столећа. Тако је сада пред читаоцима, како добро примећује рецензент др Александар Јовановић, јединствена монографија - прва аналитичко-синтетичка историја српске културе у целини.

Два столећа којима се бавите донела су Србима пуно невоља и историје, али на крају и државу. Како се култура развијала у та драматична времена?

- Друштвене прилике имају утицаја на културу и њен развитак. Тако је било и са Србима и српском културом у 18. и 19. веку. За та два столећа Срби су од Велике сеобе и збегова, ослободилачких устанака и ратова, стигли до своје обновљене државе и парламентарне монархије. На том спором путу била је и наша култура која није могла да буде бржа од историје. Уз све познате невоље достигнућа су била велика. Пређен је дуг пут од 17. века, када је култура готово замрла, до 19. столећа када она доживљава одоцнелу ренесансу.

Колико је у том времену великих искушења култура дала допринос нашем идентитету?

- Одржати српски идентитет у границама туђих држава и јаких културних зрачења Отоманске и Аустријске царевине било је веома тешко. Не увек повољне, последице тих "укрштаја" и данас су видљиве у језику, вери и култури свакидашњег живота. То је још пре два века показао и Вуков "Српски рјечник" не само као језички трезор, већ и као лексикон руралног српског света под Турцима.

Фото В. Данилов

О просветитељству и романтизму доста се зна, а о бароку знатно мање. Ваша књига пажњу усредсређује и на барок. У чему је његов значај?

- Већ барокни Гундулићев "Осман" има похвалну причу о српској историји и родослову Бранковића. Слична је тема, али друкчије испричана у Змајевићевом "Љетопису" и у "Хроникама" Ђорђа Бранковића. Тако српске приче током барока улазе у књижевност и у историографију. Томе посебан допринос даје Гаврил Стефановић Венцловић својим песмама и духовно-поучним беседама. Но, не само у књижевности, већ и у другим уметностима, барок је за Србе бивао међа између византизма и западноевропске културе.

Из уметности барок је улазио и у православне цркве утичући на њихов спољашни и унутарњи изглед. Све то потврђује и београдска Саборна црква чији је звоник са бљештавим позлаћеним крстом на кугли изазивао спорења. Временом су утихнуле те расправе, а барок је опстајао.

Посебно сте указали на драгоцене доприносе Доситеја и Вука у временима када стару смењује нова књижевност...

- Овде није реч само о новој књижевности, већ и о целој култури, па и о смени епоха.

Доситеј и Вук су два лица исте приче. Доситеј је европску културу увео у Србију и у српске земље, док је Вук вредности српског духа уводио у Европу. Пресудни контакт у том смислу био је сусрет Гетеа и Вука 1823. Тада угледни Немац показује госту на свом столу Гримове текстове о Вуковим збиркама српских народних песама. Већ наредне године Гете пише чувени текст "Српска књижевност". Та два догађаја пре две стотине година симболички су означили улазак српске културе у велики европски свет. Доситеј је на том путу направио први крупан корак, а Вук је, некада служећи и Бечу, наставио тим путем.

У књизи сте веома успешно представили живот обичних људи. Како се и колико мењала та слика?

- Није култура само оно што је у књигама и стваралаштву. Култура је и сам живот обичног човека који ствара своје знакове културе. Без њих нема целовите културне слике о неком народу. Одећа и обућа, исхрана и ношња, становање и брига о здрављу, обреди и обичаји, забаве и проводи, дружења и домаћинство, црквени и духовни живот, привредни послови и новчарство, писменост и школа све су то знакови културе, како ви кажете, обичних људи.

Она се временом мењала показујући под крај XIX века и видније утицаје из окружења, али и из развијене Европе. Тај утицај је код школованог света био још очитији, посебно код наших "паризлија" и "немачкара" који су нове навике ширили у народу.

Какав је био однос институција и угледних личности у XVIII и XIX веку?

- Институције у српској држави и култури у највећој мери стваране су у XIX столећу. У државама без развијених институција, па и у Србији, њихову улогу преузели су моћни и угледни појединци. То су били Карађорђе, Милош, Његош, Доситеј, Вук, Даничић, Јосиф Панчић, Стојан Новаковић, потом на раскршћу векова и даље Скерлић, Цвијић и Слободан Јовановић. Сви су они, свако на свој начин, представљали стубове нововековне државе и културе.

Запажате да то што је у духовном животу била црква, у образовном школа, у приватном и јавном животу српског човека у XVIII и XIX веку биле су механе и кафане. Како то објашњавате?

- Црква, школа и кафана у приватном и јавном животу имале су доста важну улогу. Школа и црква су на једној, а на другој страни механе и кафане које су биле доста бројне. У средини заосталој, слабо развијене културе и без довољно културних установа кафане су постајале алтернативни културни простор. Оне су гостима нудиле и садржаје као што су шах и билијар, мађионичарске тачке, музички програми, потом позоришне, а на раскршћу XIX и XX века и филмске представе. После куће (породице), посла (службе) кафане и механе, као простор дружења, забаве и разбибриге, постале су омиљено, тзв. треће место у животу људи.

Да ли сте у проучавању нове српске културе запазили и неке занимљиве појаве?

- Таквих је појава напретек. Вожд Карађорђе је био једва писмен, кнез Милош - неписмен. Први наш просветитељ, Доситеј, размонашени је духовник, а реформатор језика и културе - самоуки Вук. Упркос свему, чувени Арнолд Тојнби рекао је да су Карађорђе, Милош и Вук уводили западну цивилизацију на Балкан. Вук јесте био на услузи Бечу, али још више српској култури. Његовом делу клањао се и Гете. И Његош је у Европи бивао радо виђени гост, а изнад свега цењен као велики песник чији се "Горски вијенац" као национална библија учио и знао напамет. На необичан начин у том је друштву и краљ Милан. Личне неподопштине у приватном животу искупио је тако што је проширио Србију, створио краљевину и у политички живот државе увео парламентарну монархију по европским узорима. Отуда је то период када је Србија са својом елитом, како запажа Радован Самарџић, била у сјају сопствене ренесансе.

Често се код нас може чути питање: припадамо ли ми и наша култура Истоку или Западу. Како то коментаришете?

- Та дилема је вештачка. Историјом и културом дуже од једног миленијума Срби су опстајали и на Истоку и на Западу. Својом државном кућом дигнутом на цивилизацијским раскршћима Европе били смо и међа и спојница оба та света. 

Препоручујемо

Култура

0 3

ИНТЕРВЈУ Маја Гојковић: И у државним установама видљив је мањак ћирилице, то је поражавајуће

14. 03. 2021. у 12:00

Црна Гора

0 3

ОТВОРЕНА КЊИЖАРА СРПСКИХ ИЗДАВАЧА: Култура једног народа почиње са књигом

15. 08. 2020. у 12:31

Култура

1 0

ЛИЧНИ СТАВ: Љоса и НАТО

24. 11. 2020. у 13:32

Култура

2 3

КРАЈ ХЕРОЈСКОГ ДОБА КЊИЖЕВНОСТИ: Дирљиви опроштаји од Бранимира Бране Шћепановића

02. 12. 2020. у 09:20

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације