ИНТЕРВЈУ Др Радивоје Микић: Стварне приче из измишљеног живота

НА изузетан начин, и стручан и питак, др Радивоје Микић је у студији "Роман против романа" (у издању "Албатроса плус") осветлио и објаснио прозне књиге Радована Белог Марковића.

Др Радивоје Микић

Сложено и помало херметично дело писца, сада под лупом врсног књижевног тумача, појављује се у свим својим значењима, постајући јасно и блиско и онима који нису имали стрпљења за Белог Марковића.

Самим насловом књиге назначено је како је реч о писцу који је извео један радикални књижевни експеримент. У којој мери је успео у томе?

- Одговору на ово питање најбоље може да нас приближи једна анегдота везана за Данила Николића. Кад је објавио роман "Власници бивше среће", он је хтео да чује и мишљење својих колега. Најдуже је чекао на одговор Ђорђа Оцића. Кад се Ђорђе коначно јавио, нестрпљивом писцу је рекао: "Данило, књига ти је одлична, али ти роман ништа не ваља!" И мимо свесне намере, Оцић је указао на оно што историчари српске књижевности добро знају: још од Стерије и његовог "Романа без романа" нешто се са овом књижевном врстом стално догађа, њене границе се померају, роман нема утврђени облик. А на то указују и сви они који су се, у новије време, бавили теоријом романа. Радован Бели Марковић, још од кратког романа "Паликућа и Тереза милости пуна", настојао је да ову књижевну врсту преуреди, да је одмакне од онога што су створили велики претходници које он није хтео да имитира. Оно што се сасвим поуздано може рећи је да његови романи свој облик добијају у једном новоосвојеном простору који сам ја, због многобројних новина, назвао "роман против романа".

Др Радивоје Микић

* Овог писца сте пратили од седамдесетих година, од првих прича и романа до "Стојне ветрењаче". Колико се Бели Марковић као писац мењао?

- Нема сумње да, кад су у питању промене у прози Радована Белог Марковића, књизи "Живчана јапија" припада средишње место. Она је жанровски енигматична, теме су врло често чисто песничке, тон којим се служи приповедач се нагло и неочекивано мења, од свечаног очас склизне у гротеску. У тој књизи се јавља и једна од основних поетичких лозинки Белог Марковића, тврдња да је он писац "стварних прича из измишљеног живота". И да би то и конкретизовао, он у приповедање уводи митопоетске просторе, Горњу и Доњу Псачу, и за њих везује све оно што се уистину може јавити у свакодневном животу. А опет, само приповедање је кроз основни доживљај света доведено у везу са тегобном егзистенцијом, толико тегобном да приповедач за себе каже да је "филозоф страха од гушења" у мраку овога света. И као што Андрић у "Проклетој авлији" настоји да покаже да живот пролази али да прича остаје, тако и Бели Марковић хоће да нам каже да добар писац може да створи облик лепоте који не постоји у стварном свету.

* Јунаци Марковића учествују у стварним и у историјским догађајима, али многи од њих живе и у својим фантазијама...

- Радован Бели Марковић у својим причама и романима углавном говори о догађајима од времена српских устанака наовамо, посебно се усредсређујући на почетак прошлог века и међуратни период. Због тога је било неизбежно да се у његовој прози појаве важне историјске фигуре (краљ Александар Обреновић, краљица Драга, војвода Мишић, Апис), да буду макар овлаш дотакнути значајни догађаји. То значи да Радован Бели Марковић човека жели да прикаже и као онога ко ствара историју. А пошто је представа о човеку коју овај писац жели да уобличи сложена, човек не може бити само биће историје, не може да делује само у оној равни која је испуњена великим и важним догађајима, већ се један подједнако значајан део људског живота везује за свакојаке маштарије, немогуће и неоствариве подухвате. И отуда је и било неизбежно да се у прози овог писца појаве јунаци који, као инжењер Девечерски, у исто време, граде лајковачку пругу, али и сањају о ономе што се "и ноћу беласа и канда помало лебди", који, као бојар Тадић, граде ветрењачу тамо где ветрењача никад није било, или који, као доктор Субота, аутентичније живе у свету Мановог "Чаробног брега" него у стварности. Тако се, нема сумње, богати представа о човеку, али тако се и писцу пружа прилика да покаже раскош своје имагинације, одводећи читаоца у маштенски конципиран "свет иза света".

Радован Бели Марковић / Фото В. Данилов

* Пред читаоцима као јунаци промичу и познати ликови из књига наших и страних писаца. Шта је тиме добијено?

- Радован Бели Марковић никад није скривао да књижевност има важну улогу у његовом личном животу и логично је да се нешто од тога пренесе и у његове приче и романе, поготову данас кад је добар део књижевности постао један велики цитат. Укључујући у своје приче и романе јунаке Милована Глишића, Стевана Сремца, Андрића, Достојевског, Томаса Мана и других писаца, Бели Марковић хоће да покаже како се књижевност изнутра обједињава, једнако као што он на тај начин долази у прилику да неког јунака (Глишићевог Саву Савановића, на пример), изведе из једне улоге и уведе га у другу, најчешће гротескно-фантазмагоричну (некадашњи вампир постаје трговачки путник). И нису само јунаци у питању, Андрићева "Проклета авлија" се у "Живчаној јапији" појављује као "Уклета авлија". Тако, у ствари, овај писац хоће да активира нашу књижевну меморију и да нам покаже шта све добијамо кад се различити књижевни слојеви сложе једни преко других.

* Према вашем мишљењу, нема савременог писца који је тако близу пришао трагичном, али ни писца који се толико наругао свему, па и оном трагичном...

- То је, нема сумње, изузетно важна одлика прозе Радована Белог Марковића. Приказујући "лајковачког мнимог литерату Р. Б. Марковића" као човека који је у сваком књижевном потоку остао сувих ногавица, Бели Марковић се прикључује оној струји у модерној култури која, као Иван Галеб, јунак Владана Деснице, инсистира на томе да се свака филозофија, свако разумевање света, изведе из једног осећања у сасвим конкретном тренутку. А пошто се осећања мењају, мења се и поглед на ствари. Зар у роману "Беспуће" заборављеног Вељка Милићевића не видимо његовог Гавра Ђаковића како, незадовољан животом у граду, одлази у родно село, а онда, у сумрак, пред опустелу родитељску кућу ступа збуњен и престрашен. И јунаци Радована Белог Марковића су саткани тако да се њихово душевно клатно креће између крајности. А Бранко Миљковић је давно написао да "крајности исто сунце доји". Осим тога, модерна књижевност је у гротесци и иронији открила моћна средства за разобличавање вредносно испражњеног света. А о таквом свету говори и Радован Бели Марковић.

Препоручујемо

Култура

0 1

ДВОБРОЈ “ЛЕТОПИСА МАТИЦЕ СРПСКЕ”: Прилози српских књижевника

18. 02. 2021. у 17:40

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Драгуљи речи - Радован Бели Марковић, "Стојна ветрењача", СКЗ, Београд 2020.

29. 12. 2020. у 16:36

Култура

0 2

ЗЛЕХУДА СУДБИНА ГРЕШНОГ ЧОВЕКА: Радован Бели Марковић о роману "Стојнa Ветрењачa", историјским темама и језику

27. 10. 2020. у 14:18

Култура

0 1

НАЈБЛИЖА СВОЈТА СУ МИ ПИСЦИ И ЧИТАОЦИ: Отворен "Сајам у СКЗ" представљањем књиге Радована Белог Марковића

21. 10. 2020. у 12:44

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације