ЗА ЉУБАВ НИЈЕ КАСНО НИКАД: Горица Поповић о улози Весне у "Каљавим гумама", сарадњи са Крисом Малкијем и Аидом Туртуро...

ЈЕЛЕНА БАЊАНИН

13. 03. 2021. у 10:38

ГОРИЦА Поповић једна је од најсвестранијих уметница код нас. Осим што је током богате каријере остварила запажене улоге у позоришту, на филму и телевизији, Горица режира и пише представе, пева, проналази старе шлагере, компонује, шије, кроји костиме, хекла, кува и мајсторица је многих других вештина. Добитницу две "Царице Теодоре", признања "Жанка Стокић", "Павле Вуисић", "Златне арене", Нушићеве награде за животно дело, сада гледамо у серији "Каљаве гуме".

ЗА ЉУБАВ НИЈЕ КАСНО НИКАД: Горица Поповић о улози Весне у Каљавим гумама, сарадњи са Крисом Малкијем и Аидом Туртуро...

Фото Војислав Данилов/РТС

Викендом (20.05), на РТС 1, пратимо како се бивша пијанисткиња Весна, после смрти супруга, заљубљује и открива другачији живот од оног који је живела.

- После не баш доброг брака, Весна одлази код сина у Америку и тамо преко интернета упознаје Роберта, фармера из Луизијане, и ступа у везу са њим. Њихов однос је идеалан, али се Веснин син противи. Догађаји крећу необичним током и Весна доводи Роберта у Србију. Потпуно неочекивано, он почиње лепо да се дружи са пецарошима на Ади Циганлији и показује им свој систем риболова. Весна од жене која је у "минус фази" постаје усхићена и доживљава љубав у зрелим годинама, али и разочарање. Лепота ове приче је да људи поверују у љубав. За љубав није касно никад. Увек можеш да се подигнеш и кренеш у нешто ново и здраво - прича за "ТВ новости" Горица Поповић.

* Роберта тумачи Крис Малки, Веснину америчку комшиницу Пати игра Аида Туртуро, а било је још странаца испред и иза камере. Како је изгледало дружење са њима?

- Била је присутна трема због гостију из Америке. Међутим, они су отворени, љубазни и вредни људи. Крис је диван колега, а и лепо пева и свира гитару. Поклонио ми је це-де са својом музиком, која је мешавина кантрија и блуза. Са Крисом је у Србију дошла и његова партнерка Дејна Спаркли, која је такође заиграла у "Каљавим гумама". Једна глумица није могла да допутује из Америке, па је Дејна "ускочила" и сјајно одиграла епизодну улогу. Водили смо их на вечере у наше лепе ресторане. Директор фотографије, Пољак Марчин Банасиак, много се "примио" на кајмак. Покушали смо да што више упознају Србију и да им боравак буде пријатан упркос зарази. Наша млада глумица Ваја Дујовић обожава Аиду Туртуро и пожелела је да је упозна. Много волим Вају и рекла сам јој да дође на снимање. После је Ваја показивала Београд Аиди. Мислим да су по лепом запамтили ово гостовање.

СЕРИЈА О 30-ИМ ГОДИНАМА ПРОШЛОГ ВЕКА

* ОВИХ дана на Сребрном језеру пишете серију. О чему је реч?

- Тридесете године 20. века много волим због музике, моде, Нушића..., и већ сам правила представе о том периоду. Решила сам да направим серију о хуманитарном женском друштву у коме су се окупиле угледне београдске госпође. Написала сам две пилот епизоде, али није баш лако ући у продукцију и видећемо шта ће бити. Мислим да је тема изванредна, а публика воли то време. Серија би донела веселу, духовиту причу из старог Београда, са музиком и дивним ликовима, а без насиља.

* Још од улоге у "Козјим ушима" нисте играли тако сложен и захтеван лик као у серији "Каљаве гуме". Колико је била изазовна Весна?

- У "Швиндлерима" сам играла Цветану, која је другачија од мог досадашњег опуса, а и Беба у "Делиријум тременсу" је била занимљива. Весна је слојевита, лепа и велика улога. Није било лако снимати скоро осамдесет дана, поготово са прекидом и короном. Веома сам срећна што сам играла Весну, јер је она плод пријатељства које датира још са факултета. Редитељ Миодраг Ћертић је завршио филмску режију у Београду, радили смо заједно неколико пројеката и потом је отишао у Америку. По његовом повратку, дуго се нисмо виђали и случајно смо се срели испред моје матичне куће, Атељеа 212. Упознала сам и његову супругу Миу, која је писала сценарио серије. У причи "Каљавих гума" има доста истинитих елемената јер су Ћертићи познавали жену која је доживела слично што и Весна.

Фото Војислав Данилов/РТС

* Гледаоци су одушевљени "Каљавим гумама" и коментаришу да је серија драгоцена јер говори о усамљености, изазовима, пријатељству, љубави, трпљењу и нади у зрелом добу.

- Веснину причу деле многе жене, и не само оне, него и бројни мушкарци који остану сами. Када се нађу на животној раскрсници, ти људи се усуде да се ослободе стега и раде нешто што никада нису, а желели су. Весна је годинама трпела мужа незгодне нарави, који је није подржавао. Зато је, између осталог, прекинула каријеру пијанисткиње. Можда је неке збунио мањак њене ожалошћености на почетку, али током серије Веснин муж се појављује као дух и она не може сасвим да га се ослободи. Храбро је оно што је Весна урадила. Свашта је доживела, разне турбуленције и преиспитивања да ли је добро изабрала. Мислим да је кроз то сазрела и дошла до себе.

* Ваша јунакиња не мари много за друштвене норме нити шта ће други да мисле. Како се са тиме суочити и бити свој?

- Није лако и зависи од човековог карактера и његове менталне снаге да иде против струје. Најбоље је кад човека слуша своје потребе, верује у себе и енергично иде својим путем. Али врло често људи поклекну и немају снаге. Весна је годинама потискивала жеље и потребе, које су одједном грунуле. Осетила се слободном и способном да управља животом. У реду је и грешити на том путу, а у томе је суштина серије. Ко није искаљао точкове, односно гуме, и понекад сишао са пута, као да није ни живео.

* Познати руски психолог Михаил Лабковски каже да усамљеност није недостатак љубави него одсуство интересовања за себе.

- Нажалост, честа је појава да због друштвених и економских околности човек дигне руке и каже "не могу више, свеједно ми је да л' да се умијем или да се убијем ујутру кад устанем". Мислим да је то погрешно. Не дајем се депресивним мислима. Имам енергију и трудим се да од кад сване испуним дан нечим позитивним и креативним. Никад ми није досадно, није ми празна глава и увек бих нешто радила. То је мој рецепт за нормалан живот. Не одустајем и још сам у "брзини". Имала сам баку Загорку, која је до деведесете била на ногама. Баба Зага, или Лекићка, како смо је звали, била је удовица јер је деда, официр, умро у немачком заробљеништву. Она је са две ћерке тинејџерке преживела рат, успела да их изведе на прави пут и била је са нама до краја. Зага је била снажна, имала је вољу за животом и зато ми је узор.

"КЛАН" БЕЗ ПАРДОНА

* У СЕРИЈИ "Клан" гледали смо вас као мајку криминалца, а у филму и серији "Викенд са ћалетом" као игуманију?

- "Викенд са ћалетом" има људскост и топлину иако су неки ликови из криминалног миљеа. Прича је лепа, и дата је из необичног угла, а Ненад Јездић је феноменалан. Радујем се што ћемо ускоро снимати другу сезону серије "Клан", која веома истинито, сирово и сурово приказује како се млади регрутују за криминал. Бобан Скерлић није имао пардона, све је погодио и једноставно вас боли стомак од тог миљеа. У наставку ће моја јунакиња имати више сцена. Босиљка је грозна мајка и зна шта су постали ти младићи. Презире их, али прича је сложенија него што изгледа пошто је сама васпитала дете.

* Ваш животни мото је "изнад облака увек сија сунце". Краси вас ведар дух и бројни таленти. Како сте их развили, а како их одржавате?

- Имала сам срећно детињство, затим младост и добру породицу. Мислим да човек треба да буде толерантан, да разуме људе, да их саслуша, да не суди "на пању" јер у сваком човеку постоји и црно и бело, и добро и лоше. Тиме се руководим у животу. Мој отац Мојсије, који је био сликар у крагујевачком позоришту, веома је волео природу и био је страствени пецарош. Није га мрзело да иде по целој Србији и не само по нашој земљи. Увек смо мама, брат и ја путовали са њим. Прво смо, сећам се, имали "фићу", који је увек био претрпан. Када бисмо прелазили преко градског поља неким "сачувај боже" путем, најлакше и најудобније је било да избацимо ноге кроз прозор. После смо имали камп-приколицу и на крају се отац скрасио када је видео дивно Сребрно језеро. Дуго смо били у кампу, а потом смо направили кућу, која ми је данас оаза. Овде увек нешто сликам, везем или правим пачворк. Када све ово прође, вероватно ћу да направим изложбу. И мој покојни брат Горан био је сликар, као и стриц, а и мама је била вешта са рукама и свашта је стварала. Мене радује кад нешто направим, а још више то што је много мојих радова отишло у куће људи којима су се допали. Излагала сам, чак неколико пута у Торонту, уникатне сукње, пачворк прекриваче, разне везове... Ручни рад ме веома смирује. Без тога не могу да одем ни на плажу.

Фото Војислав Данилов/РТС

* Краси вас раскошан глас, певали сте у групи Боре Ђорђевића "Сунцокрети", у Атељеу 212 ваш музички "Брод плови за Београд"...

- У сталном сам контакту са члановима "Сунцокрета" преко "вајбера", где размењујемо поруке и здравствене билтене. Моја кума Биља Крстић често дође код мене на Сребрно језеро. Музика ми је увек пријала. Са "Но смокинг оркестром", у коме свира мој супруг Неша, џез саксофониста, ишла сам на концерте и на више од педесет сам наступила са њима. Са Емиром Кустурицом смо 2007. у Паризу радили оперу "Дом за вешање", што је био фантастичан доживљај. "Брод" смо ове године, нажалост, "усидрили" због короне. Та представа има верну публику више од две деценије. Схватили смо да не може да се изводи онлајн и да је потребно да публика испуни салу. Последњи пут смо је играли за Фондацију "Новак Ђоковић". Извела сам и Нолета и Јелену на бину да певају. Била је то велика фешта. Чим ово прође, запловићемо опет.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)