"НОВОСТИ" ТРАЖЕ ОДГОВОР: Зашто закон о ћирилици и даље чами у фиоци?

Драган Хамовић

02. 03. 2021. у 10:30

НОВОСТИ ТРАЖЕ ОДГОВОР: Зашто закон о ћирилици и даље чами у фиоци?

Фото В. Данилов

СУШТИНА је у степену културе, не у ћирилици или латиници. Начитасмо се и наслушасмо оваквих коперниканских мисли наших латиничара.

Можемо се сложити. Култура се и исказује кроз однос према њеним темељним обележјима.

Није ћирилица само наша, али је више наша од другог писма којим се данас служимо. Може бити свеједно које писмо користимо у техничком, али не у симболичком смислу. Чак и ако другима није свеједно, па јуначки ратују с ћирилицом. А симболи нису само симболи. Прво је, пре осамдесет година, донет закон о забрани ћирилице, па је основан и Јасеновац.

Можемо с горчином сагледати да су стратешке намере и једног и другог чина донеле ефекте продуженог трајања.

А од језика и писма све почиње, као првих знакова слободе и суверености. Ако је, као што се истиче, ЕУ породица европских народа, онда је сваки народ онамо прихваћен са свим особеностима, а не само као простор из којег се црпе ресурси, од радне снаге до пијаће воде. Небрига о језику и писму доводи до основне дезоријентације. Дошли смо до тога да површни и корумпирани део елите доказује своју ширину одбијањем од писма и наслеђа из којег су потекли.

Фото Илустрација Горан Дивац

Дуго трајање непревладаног титоизма учинио је своје. Многима делује разумљиво да оно што важи за све друге не важи и за српски народ. Као да не смемо да штитимо оно што сваки народ штити? Пре четири године, с врха државе је најављена Декларација о заштити српског народа, која укључује и очување језика и ћирилице. На Сретење 2018. године, уместо Декларације, добисмо кратко објашњење с тога врха да текст није усвојен јер постоји жеља да "добијемо и ширу међународну подршку, а не широку међународну осуду".

Измене закона чаме у фиоци

Измене Закона о службеној употреби језика и писма којима се штити ћирилица, већ годинама чекају да буду усвојене.

Предлог измена урадило је Министарство културе у сарадњи са представницима Одбора за стандардизацију српског језика САНУ. У предлогу стоји да ћирилица мора да има предност у односу на латиницу - помоћно писмо. Ћирилицом је обавезна комуникација у правном промету, у називима предузећа, њихових седишта и делатности, као и на декларацијама, потврдама и рачунима. Школе, медији, јавна предузећа, професионална и струковна удружења чији је оснивач држава или имају државни капитал, морају искључиво да користе ћирилицу...

Новости су покушавале да дођу до одговора - због чега овај пропис чами у фиоци, али надлежне институције остајале су неме на сва наша питања.

Јесмо ли подршку добили? Какав смо одговор очекивали? Добро да је избегнуто тражење дозволе за филм о Јасеновцу. Не бисмо га видели, никада. Успут речено, након више хиљада ТВ реприза партизанских и других препотопских остварења, ваљда од бомбардовања на јавном сервису не видесмо серију "Вук Караџић". Можда због оптужби да је то творевина ратнохушкачка, као и Меморандум САНУ, или представа Колубарска битка?

Упорна борба за српско ослобођење и одржављење укључивала је и Вукову борбу за српски језик. А језик је данас више средство распамећивања него памћења. Поучавају нас, ту недавно, да четири развијене земље могу да говоре једним, немачким језиком а ми, штокавци, као не можемо. Прећуткују да никоме није пало на памет да језик прекрсти у нпр. аустријски или лихтенштајнски, пруски или баварски.

Док други, новостворени народи у окружењу склапају своје идентитете отимањем од српске баштине, док се олако признају нови политички језици на вуковском језичком тлу, српска држава годинама игнорише препоруке Одбора за стандардизацију српског језика.

Званична Србија, не од јуче, културне и симболичке уступке прихвата као јевтине и допустиве концесије. Али такав став већ стиже на наплату, са каматама, у виду захтева да нам споља уређују питања српског језичког стандарда: да језик Бошњака калајевски зовемо "босански", да се ознака "српско држављанство" уклони из пасоша, јер то несрбе вређа...

Појмимо да смо поприште тзв. хибридног рата. То је добар почетак. Тај рат се офанзивно и неодустајно води против српске повесне меморије, косовске заветне мисли. Слабе се унутрашња упоришта, где смо налазили кључеве и разлоге опстанка. А наша политичка класа главно проглашава за споредно и обратно. Смућује, мења јавну свест, према знаном спољном захтеву. Србија је под меком окупацијом, глобално-идеолошком присмотром и паском, испрва реторички прерушеном, а данас сасвим огољеном.

Погледајмо у излоге радњи, књижаре и киоске, у екране. Усред Вождовца, морао је Владислав Грујић, две пуне године, истеривати право на пасош исписан ћирилицом. Медији бележе још два случаја таквих решених тражилаца, у Чачку и Сурдулици. Више је учинио Дејан Матић, возач ГСБ и активиста једног удружења за одбрану ћирилице, на обезбеђењу примене важећих прописа о службеној употреби писма него све непостојеће државне инспекције.

А текст закона који регулише употребу језика и писма чека петнаест година, од часа доношења Устава. Али је тај закон, искључиво у домену мањинских права, више пута допуњаван. А његови темељни чланови, даље неприлагођени уставним одредбама, нису ни такнути. Шта блокира та усклађења, око којих не би смело да буде спорова? У сопственој држави, давно мукотрпно избореној, доспели смо да се правдамо, чак и пред деловима отуђене елите, зашто уопште помињемо потиснутост ћирилице, не само у региону. Оно што су нам претходници очували у тежим условима, препуштамо будзашто и низашта, без трунке самопоштовања. Елементарну неодговорност приказујемо као отвореност. Није ту крај пометености, али од језика и писма све почиње.

Може држава да рециклира кампање о значају националног језика и писма, снима спотове за снажење културног идентитета у доба вртоглавих промена и унификације света. Али, то су побочне активности. Уставом обавезујућа делатност је израда законског оквира и јасних стратешких докумената. Пре свих других могућих интеграција, најпреча је унутарња реинтеграција, јавна политика што уважава да културни симболи сваког историјског народа припадају пољу високе осетљивости и највиших значења. Особито кад је народ подвргаван и физичком и симболичком потирању. Уколико државни органи и установе остану на декларацијама, не чинећи ништа друго, укидају и оно мало наше преостале суверености и не заслужују ни окрајак поверења.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (15)

Pera

02.03.2021. 10:52

U prvom ratu austrougari su zabranili ćirilicu uveli latinicu da bi uništili naš identitet jevrein broz tito u pojmu bratstva jedinstva uništavao je naš identitet a to što sve traje i danas otkriva tita2sorosa koi sprovodi istu politiku čak u medije uvodi hrvatske izraze veletržnica cjepivo promišljanje krovni savet...

Lexy

02.03.2021. 11:12

Pun nam je grad stranaca. Kako mislite da razumeju bilo sta, ako sve pise cirilicom? Ja pisem cirilicom, ali racuni, deklaracije, nazivi...za koga? Cirilica se nosi u srcu i pise ko tako oseca, ne ide to na silu.

Fuj

02.03.2021. 21:32

@Lexy - Најсмешнији су ови што кажу ,, пун нам је град странаца.." Па господине, кад би укључио мозак знао би да странац не зна шта значи пекара док не научи српски, писало пекара или pekara. А да знаш неки страни језик, или случајно 4,5, знао би и то да слова у њима имају различите гласовне вредности. Мислите да се а у француском и енглеском читају исто? Или, да се вратимо на пекару, зар заиста мислите да ће Енглез pekara да прочита као пекара ако зна само енглески? И како то да ви не знате све светске језике који се користе латиницом кад је већ знате? Невероватно колико људи површно размишљају. Ако већ мислите на странце, решење је, ако неко сматра за потребно, да ћирилицом напише дотични текст на српском а затим на енглеском, немачком, француском или ком год језику жели, на њиховом писму.

Suverena

02.03.2021. 11:47

Немачки се говори и у Аустраји и у Швајцарској иако су дијалекти измеђy севера и јужних овог језичког подручја далеко различитији него разлика између срБског и крватског, босанског или македонског... Зиаста невероватно да нам отимају културну баштину с таквим безобразлуком!

Zoran Zemun

02.03.2021. 12:16

U Srbiji bi moralo da se pise SAMO na cirilici. Ko koristi i ono drugo pismo, moze slobodno, ali neka plati na pr. 50% poreza vise (novine na latinici, natpisi sa imenima firmi, televizije...). Pa neka ga koristi. Na samo 70 km od Zemuna prema zapadu, cirilica je i dalje zabranjena, lupaju table sa nasim natpisima... i to je civilizacija kojoj bi, preko latinice, trebalo da se priblizimo?!?! Slavimo pevace koji idu u zagreb i govore da je srpski iskvareni hrvatski?! Nemamo jos zakon o NASEM jeziku?! Stravicno. Nema buducnosti takvom narodu. PS izvinjavam se sto pisem latinicom, jer na kompjuteru nemam cirilicu.

Petar

02.03.2021. 12:51

Желео бих да наведени закони о употреби ћирилице што пре буду изгласани. Знам да нам закони неће пуно помоћи, али ономе ко жели да користи ћирилицу тада ће бити лакше, а нама борцима за ћирилицу много једноставније да објаснимо људима зашто морамо да пишемо својим језиком. И све то зато јер српски језик без ћирилице није српски језик, то је ваљда свима јасно.

Čeda

02.03.2021. 12:55

Право питање се поставља, ко нама брани да пишемо словима која нас дефинишу као Србе и не дозвољава нашој култури да постоји него је затире?

xxdet

02.03.2021. 13:37

Немојте да се чудите, у Србији су даље веома јаки утицаји Германске и Брозове линије која против Србије води јавни и тајни рат већ деценијама поткопавајући Српски језик, писмо и идентитет. Поједине бивше републике СФРЈ и даље третирају Србију као Југославију у којој оне настоје да задрже своје феуде и утицај. На жалост, годинама рад Владе није показивао да Србија води рачуна о себи али позитивни догађаји нарочито у последњих годину дана показују да су добили `потисак`. Велико Хвала потискивачима.

Ognjen napisao latinichki jer mi ne dozvoljava chirliichki

02.03.2021. 22:21

Ја стварно, али заиста, не знам шта је ту тешко прописати ћирилицу као једино писмо у Србији. Прописати да сви срБски производи у Србији норају имати ћириличке називе. Тако би нам олакшали куповину домаћих производа. Само један од мање важних добробити коришћења ћирилице, а у овом случају јачање домаће привреде. Називе места осим обавезно ћириличког имена, можемо евентуално да обележимо латиницом али не хрватском већ системом=: sh=š итд. Издавачима књига у Србији прописати обавзно штампање књига на ћиричком писму. Нема расправе око тога. Регистарске ознаке, све могуће што је, све ћирилицом. Од компанија за продају телефона издејствовати обавезно српски језик и ћирилицу како за систем телефона тако и тастатуру. И све ово за Србина никад а не сме да буде превише већ нешто најнормалније.