НАЈТЕЖИ ЈЕ БОЛ ДУШЕ: Поље патње због љубави је широко и разнолико

Владан Матијевић

02. 03. 2021. у 17:12

НАЈТЕЖИ ЈЕ БОЛ ДУШЕ: Поље патње због љубави је широко и разнолико

Фото М. Лабудовић

У НАШОЈ библиотеци има много књига. Ако сам већ одлучио да своје слово посветим неком књижевном јунаку имао сам богат избор.

Стивен Дедалус, Јозеф К., Ахмет Нурудин, Вук Исакович, Филип Латиновић... Ако сам хтео јуродивог јунака или пак страдалника због несрећне љубави, могао сам писати о Дон Кихоту, краљу Лиру, кнезу Мишкину, Ани Карењиној, младом Вертеру... Међутим, одлучио сам се за Андрићевог Османа. У времену када је више него икад важно бити најбољи, најјачи, најлепши, главни, први, када се свакодневно смењују слике великих победа и достигнућа, из неког разлога сетим се њега, суштог губитеља. Младића који се, измакавши својим кириџијама, на самом уласку у Вишеград, одједном нашао лице у лице са девојком која је, откривена, прала руке и хладила зажарене образе. Иво Андрић пише да је њено лице, сјајно од воде, сунца и свог осмејка, било малено, а од крупних, дивно срезаних очију изгледало још мање. Не очекујући никог туђег са те стране, девојка се слободно окренула, и то само главом, док је стасом остала нагнута над дрвеним коритом у које је падала вода у богатом млазу 1.

Волео бих саставити антологију у којој бих представио само споредне јунаке књижевних дела. Јер као што библиотека не може функционисати само са Управником, ма колико он био добар за то место, и те како је битно да свој допринос у њеном раду дају и слабије позициониране особе, као и сарадници ангажовани на сат-два; тако и књижевно дело неће бити квалитетно ако су споредни јунаци у њему бледи и описани траљаво. Улога споредних јунака је да помогну главном да се искаже, али и да се уз помоћ њих јасније ослика време, дух средине, карактер становништва...

Осман је живео у чврстој кући у Сабурином сокаку, са мајком удовицом и млађом сестром, и бавио се трговином, од оца наслеђеним послом. Након сусрета са девојком која се умивала све више се повлачио у себе. На мајчино наговарање да се жени одговарао је збуњеним ћутањем и одсутним осмејком. Нико није примећивао да тај стидљиви и повучени младић пати. Мало касније на приче о женидби већ је мењао боју лица и кршио прсте, бежећи погледом од очију саговорника. За непуне две године, из непознатог разлога за све, па и за најближе, од њега је постао неизлечив болесник.

Османова патња нам сведочи да Стендал, велики познавалац љубавних тема, ипак није био у праву када је рекао да љубав на први поглед погађа само жене. Она је погодила и Османа и по њега била фатална.

Светска књижевност је пуна прича о великим љубавима. Писци читаоцима поручују да се никада не сме занемарити човекова болна патња због несрећне љубави. Однос између мушкарца и жене је компликован и у сваком добу интригантан, само нам се чини да у времену брзих машина и програмираних људи, кад светом владају гола сила и бездушје, постоје важније и актуелније теме од тог односа.

Осман се напречац и докраја сломио. Њихову кућу су почеле походити хоџе и врачаре.

Занемарио је радњу и добио старатеља. Улицама града је трчао прво ноћу, враћајући се кући мокар и каљав, немиран и потиштен, а потом је избезумљено трчао и дању. Од улице до улице, од угла до угла је тражио девојку виђену на ободу Вишеграда. Затим би се, не говорећи ником ништа, враћао кући, падао лицем на земљу и плакао.

Бол душе је тежи од других болова.

Поље патње због љубави је широко и разнолико. Њиме су надахнута велика дела, али и злочини, јер човек вођен страшћу најчешће је непредвидив.

Свет се у почетку плашио изгубљеног, омршавелог и поцепаног лудака, затегнутих мишића лица и измучених очију, поготово га се плашило женскиње, али касније су сви на њега навикли, видели су да им од Османа не прети опасност, да је доброћудан и миран. И са њиме, таквим, саживели су се, нису га дирали.

Иако Андрићева намера, сигуран сам, није била да користећи епизоду са Османом поручи да у времену страшних пошасти и великих силника појединац може пострадати и од наизглед малих опасности, да нас постојање великих бура не штити од слабих таласа, ја из његове приче о Осману изводим и тај додатни закључак. То моје учитавање показује да и писац чија дела су дубока и бистра није поштеђен од погрешних тумачења читалаца, па чак и кад су они марљиви. Али писац и на то мора да рачуна, уз утеху да то учитавање књижевном делу може придодати драж.

И зато у времену потоњем,

Док бржи процесор уништава спорији,
Док је на земљи све мање зеленила, чистог ваздуха и чисте воде,
Док нове болести харају светом,
Док се јавни простор трује политичетином,
Док се свака одступница пресеца,
Док се свако уточиште растаче,
Док се множе фундаменталисти, екстремисти и садисти,
Док је са свих страна угрожен опстанак појединца и породице,
Док је све мање правде и сигурности,
Док из ратом захваћених подручја све више људи креће у збегове,
Свестан сам да извор непојмљиве патње може бити и девојка на чесми, па чак и ако она у истом трену кад, уместо неког од својих, угледа странца, подигне руку и прво заклони лице, а затим спусти белу бошчу са главе и брзином најлакше зверке побегне у авлију... И ако он, и сам уплашен, побегне као и девојка, само на супротну страну.

(Текст "Осман, споредни јунак романа 'Омер-паша Латас' или о патњи", прочитан на Дан Народне библиотеке Србије)

1 У тексту су коришћени многобројни кратки цитати из Андрићевог романа "Омер-паша Латас". Нисам их наводио јер сам сматрао да би за слушаоца беседе било заморно да поједине реченице често прекидам са назнакама "почетак цитата", "крај цитата".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)