КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Светлост приповедања

Слађана Илић

09. 02. 2021. у 14:49

НАЈНОВИЈИ, трећи по реду, роман Енеса Халиловића, "Људи без гробова", један је од најбољих, а вероватно и најбољи роман објављен на српском језику 2020. године, о чему је посведочила и релевантна књижевна награда "Златни сунцокрет".

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Светлост приповедања

Слађана Илић

Структура тог романа изузетно је сложена и веома пажљиво грађена. Он има оквир који заокружује и врло неочекивано уцеловљује комплексну причу чији токови истичу из основног, несвакидашњег, а истинитог, догађаја. Реч је о једном од главних јунака, одметнику, младом, сиромашном човеку из епског, патријархалног краја - новопазарског - коме није за жену дата девојка која му се обећала, већ је удата за другога. Како су у том човеку - Нуману Нумићу - садржане све особине и самог поднебља и културе из којих потиче - доследност, бескомпромисност, традиционалност, поштовање обичаја и неписаних правила, дубока осећајност, част, он креће на пут освете. Тај догађај и 47 дана његовог одметништва, чине нуклеус приче.

Трагика свих других догађаја о којима се у роману приповеда, проистиче из трагике тог, главног. Она се из њега шири зракасто, као из каквог црног сунца, или пак као из усијаног космичког јајета, сличитог оном које се појављује и у самом роману, које је пало у двориште јунака приповедача. Зракасто и константно емитовање несреће праћено је константном и примарном причом. Наиме, све што се догађа, а догађа се ближњима Нумана Нумића или људима које је познавао, проматра се кроз његове злочине, ако су то злочини, и кроз сећање на њега. Увек има да неко нешто дометне у вези са страшним убицом, са оним што је учинио.

Фото Промо

Како одмичу догађаји у роману, уочавамо како се несрећа увећава, како се смрт мултипликује. Због њихове густине, суморности и извесности, читалац нужно почиње да размишља, не само као љубитељ књижевности, уживалац високе естетике, већ и као филозоф, али и да уочава и филозофску и песничку природу јунака приповедача - који мисли да је Нуманов син - посмрче.

Наиме, читалац је у прилици да на основу догађаја који су бројни и који се врло брзо смењују, уочи нешто што бисмо најтачније именовали као неминовност, правилност, а што још увек нисмо смели да назовемо судбином. Над тиме ће читалац да се непатетично замисли, да покуша да то истражи. У домен његовог размишљања које је подстакнуто овим комплексним романом, а што је имплиците разлагано са становишта приповедача, свега што се догађало њему и онима које је волео, јесу формирање уметника, његов портрет у младости, пут генија и његова трагедија, повезаност патње и стварања, трошност аутора у односу на оно што ствара и чему тежи, његова усамљеност у свету, дизбаланс између уметника и корумпираног друштва, част и наличје борбе за њу, злочин - у огледалу, човек маргине у маргинализованом друштву, однос маргине и центра, уметник у затвору и затвор у уметнику, митски отац, оцеубиство, величанственост поезије и науке, снага порока, преимућство природе над културом, константност зла, његова онтологија и практично манифестовање, заборав ближњих, историјски заборав.

Оно што се не призива у првим слојевима овог романа, а о чему би требало размишљати, јесте утицај заборава или пак намерне историјске амнезије на стварност једног народа, али и читавог света, као и на стварност културе и књижевности. Зато се о томе сигурно можемо запитати мислећи на овај роман и на непрепознавање његових изузетних вредности од стране некомпетентних арбитара који из својих, и не само својих, разлога, трче за ветром, данас оличеним у спектаклима, па и у примитивном хумору.

Слободни смо да кажемо да смо, читајући овај роман, све време имали на уму Љубу Шампиона док идемо за приповедањем Семира Нумића, а да смо на уму, неминовно, све време имали Петрију, док смо пратили Бадемин живот. Такође, да смо, дивећи се изузетно вешто уклопљеним елементима фантастике у амбијент стварности, имали на уму Милована Глишића, али и целокупно дело Радована Белог Марковића. То, наравно, не могу препознати они који се у идеологију разумеју знатно боље него у књижевност, а који, чак у својој добронамерности, али и недовољној обавештености, мисле да је ово први роман Енеса Халиловића. Срећом, има још оних који држе до стручности чланова књижевних жирија који пак у континуитету прате рад наших значајних стваралаца.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)