СМАЈЛИЈИ МЕ БРАНЕ ОД САМШТИНЕ: Песник Перо Зубац о награди "Библиос", стваралаштву, пријатељима, младости...

Драган Богутовић

02. 02. 2021. у 11:33

СМАЈЛИЈИ МЕ БРАНЕ  ОД САМШТИНЕ: Песник Перо Зубац о награди Библиос, стваралаштву, пријатељима, младости...

Фото Приватна архива

ИМА дана када у налетима пишем стихове, увек руком у дебеле свеске, или оне агенде које сам за Нову годину за сретних времена добијао на поклон од директора великих предузећа па их сачувао.

Онда дође сушно доба које потраје некад месецима а некад и дуже. Па опет одједном, обично пред Божић или Ускрс, када се сећањима враћам у детињство, у благе дане одрастања у мом Невесињу, на оне снеговите зиме ткане и од дечјих радости, потече река стихова или мален поток, опет. Целог живота тако.

Ово у разговору, за "Новости", каже Перо Зубац (1945) који је недавно добио још једно признање.

"Библиос" сте добили за целокупно дело. Када се вратите на прохујале деценије, који су догађаји и тренуци најпресуднији за ваше стваралаштво.

- Растанци. Губитак драгих који прелазе на другу обалу, коначни растанци са крхком надом да се могу срести на другом, оном свету. Растанци са љубавима, пријатељима, без размирица већ због размицања у просторима живљења, најчешће, растанци са активизмом ради налажења смираја, одабрани растанци, па они кобни у најбољим мојим годинама обележени сузама Соње Локар. Свака суза Соње Локар била је општа суза. Видело се то доцније. И касно. И прекасно.

И данас сте један од најомиљенијих песника у бившим југословенским републикама. Како то објашњавате?

- Волео бих да јесам а знам да сам био. Пред расап наш бејах у Сиску, гост Мића Јелића Грновића, па у Загребу на Силвестрово, и ноћни воз за Београд био је измештен на неки споредни колосек, једва сам га пронашао, не бих успео да моја драга није рекла "Ено га тамо где никад није био", користећи и речи које нису за записивање. После нисам био у Загребу а ја сам једини добитник обе "Горанове награде", "Горановог вијенца" и "Горанове плакете" за допринос дечјој књижевности. Нема више онаквих путовања, фестивала, сретања, књижевних сусрета, преписки, заједничких зборника, нема ту шта да се објашњава, нисам се ни о кога огрешио, нису ме избацивали из књижница и библиотека, колико знам, али јесу из читанки. Тако то бива у временима разлаза.

У културном додатку нашег листа недавно смо објавили вашу песму из рукописа посвећену Стевану Раичковићу...

- Мој син Милош и Немања Нешић, оба песници, композитори и кантаутори, припремају Едицију "Јучерашњи свет" а у њој, најпре, троструки албум на ком су песме јужнословенских песника 19. и 20. века и у поступку су тражења сагласности од наследника, па је Милош недавно послао писмо сину Стевановом, Милошу, композитору и диригенту, преко океана, у коме је замолио за сагласност да сниме и објаве две Стеванове песме. Одговор је добио брзо и сагласност, дабоме, а онда је послао Милошу, свом имењаку, и мој триптихон "Плач за Стеваном Раичковићем" који су "Вечерње новости" недавно објавиле. У брзом одговору и поздравима за мене била је и реченица која ме је много обрадовала: "Драги Перо, хвала вам на искреним стиховима. Као да сте их заједно писали ви и Стеван."

Како памтите тог великог песника?

- Стеван је био једна од најмилијих мојих гимназијских лектира, од ране младости до данас читао сам све што је објавио, последњих година драгоцене књиге у издањима "Тиског цвета", код Стевановог пријатеља издавача Симе Матића. И са Симом често разговарам телефоном о Стевану, Сима има бројнијих златних сећања, ја га памтим, високог, лепог, отменог, другачијег од других песника, са разних фестивала песничких, у Загребу, Сарајеву, Смедереву, Сремским Карловцима, Змајевим данима у мом граду. Било ми је увек драго да будем у његовој близини. Једном сам му писао и молио да ми пошаље оно прво, приватно, сиромашко издање, са корицама благожутим, за неколико дана стигла ми је књига "Записи о Црном Владимиру", са посветом Стевановом, чувам је као једну од најдрагоценијих у својој библиотеци. Покаткад смо попили по коју, поразговарали, до дуго у ноћ, а најдужа ноћ је била једна јесења у Сарајеву, са Изетом Сарајлићем у хотелу "Европа", до првих зрна зоре која је ветар наносио са Бенбаше. И нешто краћа ноћ у "Медулићу", у Загребу; о каква радост за мене, са Стеваном и Јуром Каштеланом. Памтим Стевана као уметност која хода. Он је несумњиво, и многи моји пријатељи тако мисле, највећи лирик српске књижевности.

Који вам се још драги књижевни пријатељи јављају у сећању?

- Многи и са ове и са друге стране обале. Круни се наше братство, смрт је неумитна и опомиње нас на потребу да зрачимо добротом, самилошћу, разумевањем за потребите, одмицањем од греха колико је то могуће, како ми у посвети у својој књизи "Предосећање будућности" записа чаробњак речи Бранислав Петровић: "Твоје песме предосећам у будућности, поуздано, као смрт што је извесна и Пера Зупца и Б. Петровића, 1975. на Земљи." Са Каћом његовом разговарах често ових година и гледам на полици прелепо двотомно издање "Сабране песме Бранислава Петровића" које ми је Каћа послала, са предговором Матије Бећковића и поговором Љубомира Симовића. Најбољи о најбољем. А кад ми је мој пријатељ из младих дана, драг ми песник и оснивач чувене награде за књижевност "Библиос", јавио да сам лауреат за ову годину, освежих сећање на интернету и суочих се са првим добитницима награде за поезију: Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Бранислав Петровић, Стеван Раичковић, а између њих патријарх Павле. Какав златни квартрет модерне српске поезије. Часно је бити и споменут а камоли награђен међ таквим именима.

Пуно сте написали за малишане и младе. Како им данас прићи када су многе вредности окренуте наглавачке?

- Могао сам, можда, и више. Касно сам почео да пишем за децу. Али има ме у читанкама и антологијама и имало је смисла провирити у свет детета и нешто своје додати, бранећи детињство као најлепши део живота. Како данас прићи деци - помажу ми моје унуке, кћерке Драгане и Милоша, Милена (11) и Меј (6). Пратим њихов раст и њихова интересовања, Меј ми недавно рече: "Деда што причаш са мном бебећим језиком, нисам ја више мала." А тај бебећи језик мене одржава у животу па и у чаролији писања за децу. Није све изокренуто, ми смо понекад окренути наглавачке а сурови свет нас на то присиљава. Одбраниће се детињство само, чини ми се да се већ сада враћамо неким вредностима на којима почива и наш национални понос и наш опстанак у неправедном и мени често неразумљивом великом свету. Док нам је Ршума, деца су јача од куршума, да се нашалим мало. Превећ је тужних речи у овом интервјуу.

Песмарица "Дедоловка"

A ШТА сада пишете и хоће ли нешто од тога ускоро бити објављено?

- Књигу песама за децу "Дедоловка"(песмарица за Меј) - песме које записујем и преписујем из разговора са својом млађом унуком Меј. За књигу песама писаних за њену сестру "Песме за Милену" добио сам награду "Сима Цуцић", кога памтим још из зрењанинских гимназијских дана, за најбољу књигу за децу 2017. године. И завршавам књигу песама "Сестра моја самоћа", лагано, споро, али стихови се још увек, срећом, не крију од мене.

У којој мери вам је протекла година короне променила живот? Да ли је теже писати у време овакве пошасти?

- У време тоталне изолације, коју сам поштовао, о мени су бринули Наташа и Владимир, Драгана и Милош и моје мале унуке. Доносили ми све што треба до врата, са маскама, без руковања и грљења, моја докторица Анита, моји пријатељи, они које волим и који ме воле, телефонским храбрењем узајамним, драгоценим телефонским порукама у часовима недоумица као што је порука моје драге др Едите Стокић: "Без бриге" и три смајлија да ме бране од самштине. Одржавали су ме у добром расположењу телефонски разговори и преписка са мојим Мишом Марићем из далеког енглеског града Ексетера; па вести да у Сарајеву у тим данима Горан Микулић, власник Art RABICA припрема моја изабрана дела, за мој рођендан и промоцију у Сарајеву, ако буде среће, 30. маја 2021, рад на припреми с мојим Милошем, па телефонска охрабрења родбине. Мада интернатско дете и акцијаш у младости, навикнут сам на самоћу, а у најгорчим данима обрадовао ме је мој велики пријатељ Раде Шербеџија, како је и он у најави песме рекао за мене, постављањем на интернет ("Јутјуб") своју чаробну интерпретацију мојих "Мостарских киша", па Хамица Рамић, мој мостарски пријатељ, постављањем свог пројекта 55 година "Мостарских киша" на интернет. Мало сам писао у време короне а много читао, колико ми уморне очи дозволе.

Фудбал и бокс

A КАЖУ да су вам фудбал и бокс најомиљенији хоби?

- Много ми, посебно у овим данима, значи пријатељство са легендарним голманом Иваном Ћурковићем. Сусрете смо заменили дугим разговорима телефоном о свему па и о фудбалу. Недавно ми је син Владимир проследио неке коментаре лепе по објави јутјуб-снимка где познати глумци са Yu простора говоре "Мостарске кише". Један коментар ме је посебно обрадовао. Мени незнан а драг човек пише: "Перо Зубац; најбољи фудбалер у свом родном Невесињу!" А боксу ме је у гимназији учио мој професор фискултуре Петко Радовић, првак државе у боксу у бантам категорији. Недавно сме се срели и загрлили у Сарајеву, после толико година. Чувени рукометаш, мој пријатељ Мустафа Демир му је јавио да сам га спомињао на сарајевској популарној ФАЦЕ телевизији у разговору са Сенадом Хаџифејзовићем, па је и организовао да се сретнемо у Скендерији.

Можда је ово време свеприсутног страха и учења опрезности, недоумица и питања откуда и зашто све ово, дар космичког управљача нама да се пресаберемо, вратимо солидарности и бризи за другога, доброти и самилости, чувању и грађењу пријатељстава и пуно слободног времена у коме можемо нешто своје додати свету.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)