РАЗАРАЊЕ ВРЕДНОСТИ: Маја Радонић о "Контраендорфину" Светислава Басаре

Маја Радонић

01. 02. 2021. у 11:57

Неспорно је да свако има право да сладострасно ужива са једномишљеницима у размени најопскурнијих кафанских прича и необузданој машти предимензионираног ега који себе види као свевидећег судију и јединог супериорног трагаоца за најпрљавијим "истинама" једног друштва.

РАЗАРАЊЕ ВРЕДНОСТИ: Маја Радонић о Контраендорфину Светислава Басаре

Фото Танјуг

Спорно постаје када се такве визије преточене у књигу награде једним од најважнијих књижевних признања у српској књижевној традицији, без обзира на чињеницу да је "Нинова" награда (пре)далеко одмакла у незаустављивом процесу срозавања некадашњег угледа и кредибилитета - пише др Маја Радонић у ауторском тексту, чије делове преносимо:

- Да није овогодишњег добитника Басаре и награђеног романа "Контраендорфин" да нас просветле, ми бисмо и даље мислили да смо народ као и сви други народи и да имамо право да се поносимо оним што смо створили кроз векове и што сматрамо највреднијим.

Ако се мало поиграмо, па на цео овогодишњи "ниновски" случај погледамо кроз политички коректне наочаре, тако драге савременим политичким комесарима, чуди да нико од њих није приметио расистичку тезу од које се полази у роману? Или можда јесте, с обзиром на то да се у образложењу жирија наводи да "уводећи симбол контраендорфина, као кључног биолошког обележја јужнословенских народа, Басара тај свет поставља на језички рингишпил, који у вртоглавој јурњави све и свакога изводи из зоне комфора и поставља пред свевидеће огледало". А можда је баш тај изврнути расизам политички најкоректнија ствар у целој причи, јер народ са таквом генетском грешком која је, јелте, фикција и много је духовита, опет и опет бива означен као посебан народ, овога пута у гротескном изврнутом огледалу...

"Контраендорфин" се не бави универзалним људским питањима, чак ни јужнословенским народима, колико год на моменте може тако да делује. Овај роман се ипак у првом реду бави српском традицијом, тачније њеном демитологизацијом и детронизацијом у сатиричном и иронијском кључу, али остаје једно локално дело, разумљиво првенствено нама, а за све остале припаднике човечанства који немају урођени фиктивни хормон несреће може послужити као одлично покриће за даље расистичко означавање једног народа, само ако се хоће. Начини перцепције неког дела су непредвидљиви, па је могуће и такво читање, што да не.

Да је Басара неталентован или осредњи писац, да није написао "Фаму о бициклистима", све ово и не би било вредно да се забележи. Али није! Он је талентован писац и утолико је цела ствар око "Контраендорфина" занимљивија. Он је написао роман који између осталог може бити полазна тачка једне нове поетике у српској књижевности. Бројни епигони жељни славе и признања могу лако наставити у сличном кључу да изливају своје личне фрустрације на папир, кривећи усуд што су се родили као Срби, и да се тако, на пример, препоручују "напредном модерном" свету да их прихвати. Када у једном друштву не постоје неупитне вредности, или се провлаче кроз блато уз урлике масе, то може бити уводни чин разарања свих вредности...

Но, нема потребе за апокалиптичним закључцима и предвиђањима... Нема потребе заправо ни за бурним емотивним реaкцијама на поједине одломке, срачунато написане да их изазову, довољно је читати их са занимањем непристрасног судије, као слику унутрашњег света једног талентованог српског писца... Само опуштено, јер ништа заправо није онако како изгледа у "Контраендорфину"... Басара се играо са својим демонима и лепо се забавио...

... Његов следећи роман за хет-трик "Нинове" награде могао би да се зове "КонтраБас". Ова исповест човека преплављеног контраендорфином била би коначна детронизација и демонтирање последњег књижевног мита у Србаља, мита да је поигравање са сопственим демонима и изливање сопствене таме на папир велика литература.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)