ОДСЕЦАЊЕ ПРОШЛОСТИ: "Механизам заборава" активира се само међу малим народима, поготово међу онима који "не сарађују"

Душко Бабић

26. 01. 2021. у 19:47

НАЈБЛИЖЕ и најприродније упориште за одбрану "културе сећања" од "програмираног заборава" јесте нација, у својој заветној, сакралној димензији, која је у Његошевој поезији постала канонска вредност наше културе и трајни део нашег идентитета.

ОДСЕЦАЊЕ ПРОШЛОСТИ: Механизам заборава активира се само међу малим народима, поготово међу онима који не сарађују

Фото архива

Под "програмираним заборавом" овде мислимо на читав низ стратегија управљања масама чији је смисао произвођење безмерних количина јефтине, инфантилне забаве и фетишизације конзумеризма, са циљем да у човеку умртви потребу за самопреиспитивањем и тражењем нечег вишег, духовнијег од оног што му се на сваком кораку нуди. У том отужном, ружичастом имагинаријуму, појединац добија "све што му је потребно" - порнографију, секс, гладијаторско насиље, квазибајковите саге у ТВ сапуницама, стотине ТВ канала са најбизарнијим програмима (кухиња 24 сата, голф, коцкање, порно филмови, неограничене количине спортских преноса...), интернет-портали, фејсбук доколица.... Све што је потребно да се створи непробојна илузија о комфору и слободи, да се утврди широко распрострањена свест да је баш таква стварност човеку потребна и да нема потребе да тражи нешто изван ње.

Заборав "на дневном нивоу" пројектује се на заборав историјске прошлости - догађаја, личности, процеса, светиња, жртава, традиције... Свега што људе веже за духовне вредности, а одваја од мита о прогресу. Намеће се образац живљења који "сахрањује прошлост" да не би била сметња за будућност. Прошлост је зато најбоље прећутати, а кад се призове у сећање, нуди се негативна слика о њој: пожељна је "демитологизација", "суочење са прошлошћу" (тј. ултимативно признање "кривице"), критичко преиспитивање (тј. блаћење) свега што је извор националног поноса и самопоштовања. "Одсецање прошлости" од садашњости и будућности јесте глобална појава, али агресивни, сламајући "механизам заборава" активира се само међу малим народима, поготово међу онима који "не сарађују". А Срби су, не од јуче, добили репутацију таквог народа.

Повратак заветности нације и историје, ма колико то деловало анахроно и "превазиђено", неопходан је српском народу да би се одбранио од заборава и бледог сећања. Не као "бусање у јуначка прса" и кафанско србовање, него као самопоштовање и везивање за изворе националног достојанства и поноса. Заборав убија појам о врлини, сакралну димензију националног заједништва утапа у економску и социјалну повезаност. Човек којег усиса "култура заборава" више није субјект који одлучује о својим поступцима и делима и прима одговорност за (не)учињено: он постаје објекат, "материјал" за манипулисање, обезличени део масе. Појединац у заветној националној заједници, енергијом и "животним инстинктом" које прима управо из те заједнице, не пристаје да буде "објекат" и "материјал", јер свако понаособ и себе (или, често: баш себе) види као "настављача историје" и причасника националне судбине. Сусрет са светом Његошевих косовских осветника и слободарских заветника, са њиховим високим мерама човечности, јесте "позив на незаборав", на чување заветне димензије живота. Док кроз народ струји етика "Горског вијенца", остаје нада да ће се одбранити од самозаборава, на својој земљи, у свом имену и бићу. Јер, није исто: бити неко и постојати као било ко.

Већ смо, на неколико места, указивали на морални императив као основу Његошевог национализма. "Српствује се делом", тј. испуњењем освештаног, заветног налога који долази из сећања на претке. Служећи народној заједници човек служи идеји добра, а у њој је: слобода, истина, правда. Бог и човек окренут Богу. Ако нашу савременост погледамо у "његошевском огледалу", јасније и дубље ћемо видети да данас живимо у свету "без добра и зла", у којем се перфидно, са свих страна, проповеда морални релативизам и нихилизам. Уместо неговања врлине, подстиче се егоизам и хедонизам, човек се затвара у своје млако, банално сопство и у њему се гуши свест да је живот са-постојање; да моја личност не може бити изграђена без огледања у другом и самеравања са другим; да моје ја, како каже Јасперс, истински постоји само са другим, а сам сам - ништа. Прихватањем девизе по којој је интерес изнад морала, човек је несвесно уважио апел да се слободно одаје сваком неваљалству, покварености, разузданости, разврату, грабежу, саможивости... Да без стида и зазора чини све што "није законом забрањено". А правна норма, све и да хоће, не може покрити небројиво мноштво животних ситуација, а тиме ни спречити човека да буде покварен. Ниједан правни систем не санкционише себичност, лицемерје, вероломство, кукавичлук, склоност ка лагању и хвалисању...

А управо су то прве особине које опажамо код сваког појединца, по којима о њему судимо. Тај огромни простор који је у животу остављен људској несавршености и "палости" не контролишу судови и правне норме него морални кодекс. Тамо где га нема, или где је заборављен - све је дозвољено. А тада је човек на путу да буде "ка слабо живинче".

(Из књиге "Његошев национализам", издавачи Catena mundi i Српско народно вијеће Црне Горе)

Књижевна критика
Књижевна мапа Новог Сада


"Алманах прича Друштва новосадских књижевника 2019" одликује сваковрсна разноликост. Најпре уочавамо да су у њему заступљени радови аутора рођених од 1946. до 1990. године. Дакле, готово пола века је између најстаријег и најмлађег приповедача.

Уколико на то особито обратимо пажњу, уочићемо између припадника те, старије, генерације, у односу на најмлађу, изразиту тематску, па и жанровску разлику, као и разлику у приповеданим временима. Док у већини дела припадника прве претежу теме које имају упориште у стварности, тј. у ближој или нешто даљој прошлости, на балканском простору обележеној турбулентним, трагичним историјским догађајима и искуствима, у делима припадника друге доминирају елементи фантастике или је пак фантастика оквир који садржи у сваком погледу очуђена размишљања, запитаности, медитације, догађаје, а имплиците и еротику.

У односу на те две поменуте генерације стваралаца, у делима оних који припадају средњој генерацији, који су рођени шездесетих и седамдесетих година 20. века, најчешће препознајемо мотиве који су везани за град, на основу којих препознајемо његов лик и ритам. Понекад је у њиховим остварењима реч баш о Новом Саду, а покаткад је реч о градовима света. Када је о овом првом реч, уочавамо извесна тамна расположења појединих приповедача, велику потребу да учине сваку врсту отклона, па и иронијског, од самог града данас, од људи који га чине, од свега што се у њему догађа, а када је о овом другом реч, најпре разумемо да читамо део једне путописне целине. У њој налазимо ширу, знатно ведрију слику света и свега што је у њему лепо, другачије, егзотично, као и спремност, готово нестрпљење приповедача, да се таквом свету препусти и у њему ужива сам, још чешће с људима које воли.

Осим што доводимо у везу теме и мотиве остварења заступљених у овој књизи, некада су то кратке приче, а некада су и одломци из раније објављених романа, и са местом рођења и једног периода живљења аутора, видећемо да је много њих са подручја Босне, а разумећемо када су се и на које све начине обрели у Новом Саду, уочавамо у тој књизи још једну специфичну везу. Реч је о вези између најмлађих стваралаца чија су дела у њој заступљена - са својим професором, великим зналцем књижевности и фантастике и аутентичним писцем врло специфичне поетике, Савом Дамјановим. Будући да је он на студијама књижевности био предавач припадницима наведене генерације, јасно нам је да их је на свој начин, сасвим шармантно, фантастиком заокупио, али, то није све. Сава Дамјанов постао је њихова инспирација и књижевни лик. Само у овој књизи две су приче у којима је он јунак. Те приче, можемо слободно рећи, личе на њега, садрже ведрину и када је посреди сатира, и, наравно, карневал, слављење живота, његово прихватање у целини и све оно што се од њега може узети.

Сумирајући у целини ову књигу, а имајући у виду наведено, можемо рећи да њоме могу бити задовољни и приређивач Наташа Бундало Микић, и аутори и читаоци - јер та књига је својеврсна књижевна мапа која јасно показује где се шта и где се ко налази, шта би обавезно требало прочитати и где је место Новог Сада у књижевности данас. Истовремено, она је и путоказ најмлађим ствараоцима који су, извесно, на добром путу и сигурни, јер их је путевима књижевности водио и води Сава Дамјанов.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ОКО МЕНЕ ШПРИЦЕВИ, СЕКТЕ Бане објаснио зашто је морао да пусти децу да оду код мајке

"ОКО МЕНЕ ШПРИЦЕВИ, СЕКТЕ" Бане објаснио зашто је морао да пусти децу да оду код мајке

ИСТАКНУТИ глумац Бане Видаковић, који је пре три године осуђен због недозвољеног држања хероина за личну употребу, говорио је о породици и деци коју је, каже, управо због наркотика склонио из Србије.

29. 03. 2024. у 08:36

Коментари (1)

КОЈА ЈЕ ЦЕНА СЛОМЉЕНОГ ДЕЧЈЕГ СРЦА? Како су Хрвати, Бугари и Словенци расплакали малишане из Србије