ПИСМО МИРЕ ФУРЛАН ИЗ БЕОГРАДА ЗАГРЕБУ 1991. ГОДИНЕ: Жао ми је, мој вредносни систем је другачији

Novosti online

22. 01. 2021. у 23:23

ПИСМО МИРЕ ФУРЛАН ИЗ БЕОГРАДА ЗАГРЕБУ 1991. ГОДИНЕ: Жао ми је, мој вредносни систем је другачији

Фото: Принтсцреен/Јутјуб/ Net TV

ГЛУМИЦА Мира Фурлан умрла је у 66. години. У Америку је отишла деведесетих година прошлога стољећа, након медијске хајке коју је доживјела у Загребу. Писало се како су на њезину адресу стизале пријетње смрћу, излазиле су новинарске потјернице. Фурлан је на то одлучила одговорити писмом које преносимо у целости:

- Овим путем желим захвалити својим суграђанима који су се безрезервно придружили овој малој, успутној и, по свему судећи, не нарочито значајној хајци на мене. Иако успутна, она ће ипак променити и означити цели мој живот. Што је, наравно, посве неважно у контексту свакодневних смрти, уништавања, разарања и стравичних злодела у којима се одвија наш живот.

Будући да се ипак ради о мом једином животу, и кад сам већ из неког разлога изабрана да послужим као прљава крпа о коју је згодно ту и тамо обрисати блатне ципеле, па иако сам превише очајна да бих уопште имала воље за полемисање по новинама, ипак мислим да себи и овом граду дугујем барем неколико реченица. Баш као на крају неспретне, мучне, криве љубавне приче, кад се, потпуно погрешно, увек још нешто хоће рећи и објаснити, иако у дубини душе знамо да су све речи сувишне, јер их, наиме, више нема ко чути. Јер је, наиме, крај.

Преслушавајући своју телефонску секретарицу, слушајући несхватљив број неописиво одвратних порука својих суграђана, чезнула сам за само једном једином поруком неког пријатеља. Или чак непријатеља. Обичног знанца. Колеге. Али такве поруке није било. Ни једног јединог познатог гласа, ни једног јединог пријатеља – човек се пита да ли је то могуће. Па ипак, хвала им. И оним племенитим родољубима који ми љубазно обећавају “масакр на српски начин” и оним колегама, пријатељима и знанцима који ми својом ћутњом дају до знања да на њих више не рачунам.

Хвала и свим мојим колегама у позоришту с којима сам играла Држића, Молиереа, Тургењева и Схаwа, хвала им на њиховој ћутњи, хвала им на томе што нису покушали барем разумети, ако не правдати, моје писмо поводом играња представе на Битефу, писмо у којем сам покушала објаснити да је играње представе у овом часу за мене обрана наше заједничке професије која не смије и не може себе ставити у службу ни једне политичке или националне идеје, која се не може и не сме спутавати политичким или националним оквирима, јер се то напросто противи њеној природи, која мора, и у најгорим тренуцима успостављати мостове и везе, којој је страна свака национална међа, која је, у самој својој бити, професија која не позна и не признаје границе.

Знам да се у овом часу све те приче о козмополитизму уметности чине депласиранима. Знам да се чини неумесним заклињати се у пацифизам, општу љубав и братство свих људи, док гину људи, гину деца, младићи се враћају кући заувиек осакаћени. Како да кажем било што што неће звучати као депласирана глупост у тренутку кад се, из апсолутно несхватљивих разлога, прети Дубровнику у којем сам играла своју најдражу представу, “Глорију”?

Па ипак, ја не знам другачије мислити. Не могу у својој глави пристати на рат као једино решење, не могу се натерати да мрзим, не могу веровати да ће оружје, убијање, освета, мржња, да ће гомилање зла било што икада моћи решити. Не значи ли свако појединачно интимно пристајање на рат и заправо и суучествовање у томе злочину, прихватање макар и најмањег дела кривице за тај рат, одговорности за њега?

Ја у сваком случају мислим, знам и осећам да је моја дужност, дужност наше професије да гради мостове. Да не одустаје од сурадње и заједништва. Али не националног. Професионалног. Људског. И онда кад је најужасније, као што је то сада, требало би инзистирати, до задњег даха, на успостављању и одржавању веза између људи. То је улог за будућност. А она ће ваљда једног дана ипак доћи. Ја сам, са своје стране, све до недавно, била спремна на све могуће муке и потешкоће транспортно – комуникационо – финанцијске врсте, била сам спремна да 20 сати путујем преко Аустрије и Мађарске, а била бих спремна да поднесем још много луђе и опасније варијанте путовања, само да стигнем на своје представе у два зараћена града, да се тачно у пола осам појавим на сцени са својим загребачким или београдским колегама и да одиграм наизменично Цорнеиллеа и Тургењева, у име континуитета свог посла, у име нечега што ће надживети овај рат и ову, мени несхватљиву, мржњу. И била бих и даље спремна да себе увек изнова улажем као залог за неку будућност која нас ваљда ипак чека, све док ме неки страствени родољуб досита не измасакрира, као што ми обећавају.

Била сам спремна и била бих спремна и даље на све напоре и ужасе с тим у вези, да ме одједном, таквом страховитом жестином, није запљуснула мржња из мог родног града. Ужаснута сам силином и количином те мржње, једнодушношћу осуде, чињеницом да баш нико у мом гесту није видио добру намеру, обрану интегритета професије, покушај да се макар обрани једна добра и лепа представа. Ја ионако више нисам имала намеру наставити с играњем те представе, што сам назначила у свом писму. Битеф као интернационални фестивал, на који су дошли Енглези, Руси, Французи, Белгијанци, међу њима и један Словенац, чинио ми се вредан мог присуства, тим више што би моје неиграње значило издају представе коју сам под најтежим околностима радила за време деветомартовских тенкова, свакодневних претњи војним ударом итд. итд. Итд.

Страховито је тужно бити присиљен на оправдавање, а недело не постоји. Постоји само очај, мука и ужас. Преда мном више не стоје никакве одлуке које морам донети. Све су одлучили други. Они су одлучили да ја морам заћутети, одустати, замрети, они су ми укинули право да радим свој посао на онај начин на који ја мислим да бих га требала радити, они су ми укинули право да дођем кући у свој град, укинули су ми право да се једнога дана вратим у своје позориште и играм своје представе.Неко је у то име одлучио и то да ми треба дати отказ. Хвала Хрватском народном казалишту, хвала мом колеги Драгану Миливојевићу који је тај отказ потписао. Знам да многи људи добибјају отказе, да сам ја само једна од многих, једноставно вишак. Човек се стално пита има ли право у овом општем ужасу постављати своје мало особно питање. Ја свакако неко вријеме (које?) не мислим играти ни на једној позоришној сцени ове распадајуће, измрцварене државе. Можда се није требало тако журити с отказом, све се могло решити само од себе. Елегантније. Пристојније. Не тако грубо. Наравно, није време нежности. Али, хоће ли се неко након свега овога морати стидети? И да ли ћу то бити баш ја, као што ме уверавају моје колеге по својим правоверним интервјуима?

Може ли се ужасом рата оправдати свака мала гадост почињена према својем ближњем? Смије ли се прећутјти неправда учињена пријатељу или колеги у име великог светлог националног циља? Смие ли се у име осетљивости за патње циелог једног народа остати неосетљив на патњу појединца (који је случајно исто тако део тог народа)? Постављам ова питања својим пријатељима у Загребу који ћуте, замерајући истовремено ћутњу Београду.

Тешко је писати без горчине. Волела бих да то могу, јер: “Љубите непријатеље своје”. Волела бих да сви то можемо. Ту можда лежи решење за све нас. Али се бојим да сам невјеројатно далеко од Божјег пута. А он је увијек пут љубави. Не мржње.

Коме заправо пишем ово писмо? Ко ће га прочитати? Ко ће га хтети прочитати? Сви су обузети великих опшгим стварима, мале појединачне судбине више нису важне. Колико ћемо пријатеља издати да не бисмо починили велику, једино признату, националну издају? Колико малих људских издаја, колико ситних подлости треба починити да би човек остао “чист пред нацијом”?

Жао ми је, мој вриједносни систем је другачији. За мене су увијек постојали и увиек ће постојати само људи, појединачни људи, и ти неки људи (боже, како их је мало!) увиек ће у мојој глави, без обзира на све катаклизме овога свиета, бити изузети од свих генерализација. Ја, на жалост, никада нећу моћи “мрзити све Србе”, нити уопште схватити што то заправо значи. Ја ћу увек, ваљда до тренутка кад се љубазне телефонске претње коначно оставе, своју руку држати испружену према неком анонимном човеку с оне “друге стране”, човеку који је исто тако очајан и изгубљен као ја, који је исто тако тужан, згранут и на смрт преплашен. Тих људи има и у овом граду из којег пишем ово писмо, а у који ме одвела моја љубав, та ствар коју је у овом часу готово непристојно и споменути. Ништа више не служи као испричница, све је згажено и презрено, ако није у директној служби великог циља. Каква љубав, какви бракови, каква пријатељства, какве позоришне представе!

Одбијам и не пристајем на такво осакаћење себе саме и свог живота. Своје задње представе у Београду играла сам за оне очајнике који нису “Срби”, него људи, људи као ја, људи који се гнушају ове одвратне грангињолшке фарсе у којој лете мртве главе. Тим људима, и овђе и тамо, сада се обраћам. Можда ће ме нетко чути.

Казну коју ми је мој град, мој једини град, моје позориште, моје једино позориште, тј. једино позориште које сам сматрала својим, казну коју су ми приредили, мислим да нисам заслужила, јер сам радила онако како мислим да увиек треба радити: вјерујући у људе и нашу професију, која људе мора спајати а не раздвајати. Никад се нећу “одрећи својих београдских пријатеља” као неке моје колеге, јер не мислим да су ти пријатељи на било који начин придонели овој катастрофи која нас је задесила, као сто се никад нећу одрећи ни својих загребачких пријатеља, чак ни онда кад се они одричу мене. Трудићу се на све начине да разумијем њихову панику, страх, огорчење, па чак и мржњу, али молим то исто разумевање и за себе, тј. за једну причу која је другачија од уобичајених, за један живот који је, игром тзв. судбине, изашао из очекиваног оквира. Зашто све мора бити тако исто, тако застрашујуће изједначено, поравнано, једнообразно? Није ли било доста тога? Знам да је време униформи, а оне су све једнаке, али ја нисам војник, не могу то бити, нисам у стању то бити, није моје да то будем.

Без обзира на то хоћемо ли жиети у једној, у пет или у педесет држава, дајте да не заборавимо на људе, на свакога појединачно, без обзира на којој се страни овог нашег Зида тај дотични случајно затекао. Случајно смо се овђе родили, случајно смо ови ли они, па ваљда има још нешто осим тога?

Упућујем ово писмо у празнину, у мрак, не знајући тко ће га и како прочитати, нити на које се све начине оно може злоупотријебити. Веројатно ће послужити као храна за вечно гладну пропагандну зверку. Можда ће га ипак нетко прочитати чистога срца.

Таквом човеку ћу бити захвална.

Из Београда у Загреб, 1.11.1991. 

(Слободна Далмација)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (9)

Rale

23.01.2021. 00:56

Hrvatska elita je mnogo nacionalnija i ekstremnija od obicnog naroda (koji je u stopu prati) dok je to u Srbiji obrnuto. Srpska elita masta o pogubnoj zabludi zvanoj Jugoslavija. Dzaba si Miro prozivala Zagreb i Beograd zbog cutnje, oni su se sve vec bili dogovorili...a obican narod nastradao!

Pa Vidi Ovako

23.01.2021. 07:27

@Rale - Nismo mi nikakvi JugoNostalgičari, već samo ljudi koji želimo život dostojan čoveka. A te vaše zamene teza, kao i za mnogo drugog, samo su pokazatelj lične praznine i bede čovečnosti u sebi. Treba prvo biti ČOVEK, a tek na kraju Nation, Vernik i ostale gluposti za podele.

Zoran

23.01.2021. 05:55

Koliko se sjecam jedino su Mira i Rade javno progovorili protiv rata. Svi drugi intelektualci i javne licnosti u hrvatskoj su ili krvavih ociju urlali i trazili i prokazivali Srbe i one s tragovima srpskih krvnih zrnaca ili su sutili ...

Pa Vidi Ovako

23.01.2021. 07:20

Svaka čast Miro, moje duboko poštovanje. Drago mi je da ima još NORMALNIH ljudi ZDRAVOG RAZUMA na ovim prostorima, koji cene ČOVEKA, a ne glupu je.enu nacionalnost, religiju boju kože ili bilo koji drugi oblik podele. Da je sreće bilo da je narod tako razmišjao, ne bi ni bilo ovih tzv ratova, koji su ništa drugo do PLJAČKA svojih prijatelja, rodbine, komšija, zarad interesa pojedinaca.

Pa Vidi Ovako

23.01.2021. 07:20

Svaka čast Miro, moje duboko poštovanje. Drago mi je da ima još NORMALNIH ljudi ZDRAVOG RAZUMA na ovim prostorima, koji cene ČOVEKA, a ne glupu je.enu nacionalnost, religiju boju kože ili bilo koji drugi oblik podele. Da je sreće bilo da je narod tako razmišjao, ne bi ni bilo ovih tzv ratova, koji su ništa drugo do PLJAČKA svojih prijatelja, rodbine, komšija, zarad interesa pojedinaca.

Goran

23.01.2021. 08:17

Nije lako biti čovijek na tim prostorima iako je lakše biti hrvat u srbiji a teže biti Srbin u hrvatskoj. Nažalost uplašena manjina u hrvatskoj dobrih ljudi je na marginama života. I ko god kaže da su Srbi napali hrvatsku laže jer su hrvati oduvjek čekali da naprave državu a da istjeraju Srbe iz nje. A onda su srpski kriminalci iskoristili nacionalizam da bi se obogatili na račun tih istih Srba iz hrvatske a kasnije i bosne. Nažalost svi znamo da iz koristoljublja i porodične drame se rađaju najkrvaviji zločini. Kao što se i desilo u tom prokletom ratu. Jer ma koliko bili različiti mi smo isti i samo ta religija nas malčice razdvaja jer ju prave veoma važnom, zapravo nije. Nadam se da će za150-200 godina odnosi braće i sestara da se vrati na normalu i da ćemo opet dijeliti život uz pjesmu i ljubav. Do tada svako dobro svima.